Почеле пробе представе „Госпођа Олга“

У Народном позоришту у Београду почеле су пробе драме „Госпођа Олга”, по тексту великог српског песника Милутина Бојића и у режији Југа Ђорђевића, чија је премијера планирана 5. децембра на Сцени „Раша Плаовић“.

Представа се ради у копродукцији са Народним позориштем Републике Српске Бања Лука.

Грађанска драма „Госпођа Олга“, иако написана пре више од једног века, обрађује теме које се и данас чине изузетно актуелним, као што су надмоћ капитала над моралом, морални банкрот, а пре свега сукоб генерација. Дилема пред којом се налази млади протагониста Гидра у великој мери одражава дух драме и позоришта још од њиховог настанка. Еурипидов Хиполит, Шекспиров Хамлет, Молијеров Мизантроп, Де Мисеов Лоренцаћо, па и Бојићев Гидра, имају један заједнички именитељ – питање „коме се приволети царству?“. Иако смештен у салон или виноград с почетка века, Бојићев комад у третману универзалних тема функционише лако у свим епохама у којима се приказује.

Драматург Ђорђе Kосић, сценограф Драгана Пурковић Мацан, костимограф Велимирка Дамјановић, композитор Невена Глушица, те Милица Церовић (сценски покрет) и Дејан Средојевић (сценски говор) потписују се као уметнички тим овог позоришног дела у којем су улоге додељене Нели Михаиловић (Олга Ристићка), Љубиши Савановићу (Адвокат Новаковић), Николини Фригановић (Новаковићка), Александру Вучковићу (Гидра), Иви Милановић (Вука) и Смиљани Маринковић (Марија).

„Оно што нас у овој адаптацији највише занима јесте колика је колективна одговорност породице, а самим тим и друштва, у одгајању младе јединке која претендује да постане еминентан члан заједнице (у овом случају адвокат), те тиме и део који ту исту заједницу кроји и прекраја. Kакве су последице по друштво када га предводе невољена деца? Такође, колико изложеност тајнама, сплеткама и манипулацијама може морално да компромитује младог човека и колики је напор потребан да се свему томе одупре и изађе из блата – или је све то, ипак, узалудно”, каже редитељ Југ Ђорђевић.

 Милутин Бојић преминуо је трагично млад са 25 година, али је за само деценију стваралаштва (1904-1914) оставио импресивно наслеђе: стотине песама, седам драма и десетине критичких текстова – укупно око 1800 страница рукописа. Јован Христић, један од најзначајнијих српских театролога, пише о Бојићу као о писцу који се појавио пред крај једне књижевне и цивилизацијске епохе, „на позорници у последњем чину драме”, и који је „због тога морао да говори гласно, пошто завеса тек што се није спустила”.

И заиста, Бојићева дела, према речима драматурга Ђорђа Kосића, писана су често патетично, звонко и рецитаторски - његови стихови као створени су за казивање пред великом публиком, а не за читање у самоћи.  

„Међутим, у пољу драмског стваралаштва, где је Бојић наизменично писао историјске драме у стиху и друштвене драме у прози, остаје нам један прави бисер врло савременог сензибилитета – драма Госпођа Олга. Од драме је остао само концепт; коначна верзија нестала је током Првог светског рата у Народном позоришту, где је Госпођа Олга требало да се инсценира након великог успеха Бојићеве Kраљеве јесени на истој сцени. Чак и у фрагментарном облику, Христић овај текст оцењује као можда најбољу грађанску драму српске књижевности, са аутентичним београдским говором као посебном вредношћу дијалога. Да је рат почео годину дана касније, ова сатирична комедија лишена патетике епохе, која показује да је Бојић владао психологијом ликова и познавао менталитет народа у ком је живео, да је писао по узору на Ибзена и примењивао софистициране драматуршке технике, вероватно би представљала прекретницу у нашој драмској књижевности. Ипак, чак и овако недовршена, драма нуди виталност и интерпретативно богатство, па се враћа тамо где је првобитно требало да се инсценира – у Народно позориште, најпре 1979. године у режији Виде Огњеновић, а потом и данас”, подсећа Ђорђе Kосић.