Почеле пробе драмске представе „Иранска конференција”, по тексту Ивана Вирипајева и у режији Иване Вујић Kоминац, премијера половином фебруара на Сцени „Раша Плаовић”

Прва читаћа проба представе „Иранска конференција”, по тексту Ивана Вирипајева, у преводу Сање Милић и режији Иване Вујић Kоминац, одржана је 9. децембра у библиотеци Народног позоришта у Београду. 

Премијера је планирана половином фебруара на Сцени „Раша Плаовић”, а у подели су Радмила Живковић (Ема Шмит-Паулсен), Ивана Жигон / Вјера Мујовић (Ширин Ширази), Небојша Kундачина (Филип Расмусен), Слободан Бештић (Густав Јенсен), Рада Ђуричин (Паскуал Андерсен), Гојко Балетић (Оливер Ларсен), Маја Kундачина (Астрид Петерсен), Зоран Ћосић (Данијел Kристенсен), Богдан Богдановић (Магнус Томсен), Димитрије Илић (Отац Августин) и, као учесници видео конференције, Бојана Бамбић (Матилде Хансен) и Душан Матејић (Патрик Нилсон). 

Редитељка Вујић урадиће идејно решење сценографије и избор музике, драматург је Љубинка Стојановић, а у уметничком тиму су и Душица Kнежевић (костимограф), Љиљана Мркић Поповић (сценски говор), Соња Вукићевић (кореограф), Светлана Волиц (видео рад) и Јасна Сарамандић (сценограф реализатор).

Сарадници на представи су Немања Kонстатиновић, Оливера Живковић (продуценти), Видан Лалић (организатор), Саша Танасковић (инспицијент), Марија Недељков (суфлер) и Андреа Kаргачин (асистент редитеља на пракси). 

 

Реч драматурга представе:

„Иранска конференција“ представља једну од најзрелијих драма прослављеног Ивана Вирипајева, драмског писца, позоришног и филмског редитеља и глумца, припадника нове руске драмске књижевности, аутора којег често пореде са култним филмским редитељима Истока и Запада – Андрејем  Тарковским и Квентином Тарантином. Његове драме, поред метафизичких питања које баца на плећа јунака својих комада, имају ту недокучиву духовитост која исијава кроз мрачне талоге њихових судбина. Ту врсту квалитета, (често погрешно тумаченог на западним сценама), поседује и један од највећих драмских писаца, Антон Павлович Чехов. 

Како нас и сам назив комада упућује, Вирипајев се поиграва са јединством времена, места и радње, у  којем поставља тему, сабија судбине јунака, а затим расплиће пред публиком раскошну потку драме. Наративна нит коју аутор испреда кроз читав свој опус везана је за комуникацију, односно немогућност савременог човека за суштинску комуникацију, са својим ближњим, са „другима“, а посебно са самим собом и на концу са Богом. И у овом комаду аутор се служи средством освешћивања присуства публике, својеврсног директног контакта;  публика је учесник „Иранске конференције“ у пуном смислу.

Радња комада се одиграва на научној конференцији посвећеној комплексној релацији двеју култура „Истока“ и „Запада“, и како један од јунака у свом уводном излагању каже: „сукоба Алаха и Кока-коле“. У конференцијској сали Универзитета у Копенхагену  за говорницом се смењује девет учесника, чланова интернационалне културне елите. Упркос стерилној атмосфери научног скупа, озбиљности и актуелности теме, јунаци комада неосетно, сходно својим карактерима и мотивима, напуштају припремљена излагања, прелазе границе кодификованих конвенција научног излагања, урањају у личне и приватне односе, како би тако огољени могли да говоре о најзначајнијем проблему који одувек стоји пред човечанством: а то је човеково место у свету и сам смисао живота. Ова метафизичка драма поставља човека као жртву двадесетпрвог века,  посткапиталистичког и постидеолошког доба, у којем је сваки покушај освешћивања и ослобађања из те позиције, узалудан и осуђен на „Dislike & Unfollow“.

Jунаци  овог комада, људи са врха друштвене лествице, одакле је поглед даљи и јаснији, носиоци културног и/или економског капитала у том суочавању са кратковидошћу сопственог нарцисоидног идентитета као дискурса савременог човека, испадају понекад смешни, понекад трагични, али ништа мање спашени том спознајом, остављајући публику сучену са неумољивости такве човекове позиције – „јер читав свет је тамница“, и  Вирипајев  сасвим свесно користи сцену из „Хамлета“ као цитат којим започиње „Иранску конференцију“.

Постоји још један слој комада, нека врста „дупле експозиције“ која посебно може бити интересантна у нашем „читању“ овог дела, као и  потенцијалној рецепцији публике, а везана је управо за доминатну тему комада, „другости“ којом се бави Вирипајев.  Ми, својом географском, друштвеном, историјском и религизном позицијом, носимо и комплексност једног специфичног феномена - балканизације, геополитичког термина који указује на расцепканост и поделу праћену конфликтима који су се одвијали током двадесетог века на овом тлу.  Тиме је одговорност и изаов пред нама далеко већи и свакако инспиративнији.