Vesti

Promocija knjige „100 godina Opere Narodnog pozorišta u Beogradu“, koju je priredio profesor i nekadašnji solista Opere nacionalnog teatra Vladimir Jovanović, održana je 4. aprila na Velikoj sceni. 

U ovoj veoma dragocenoj monografiji, objavljenoj povodom značajnog jubileja – sto godina Opere Narodnog pozorišta u Beogradu (centralna svečanost održana 11. februara prošle godine), predstavljen je deo našeg kulturnog i muzičkog života u poslednjih sto godina, kao i validna dokumentarna građa o inostranim gostovanjima i uspesima Opere Narodnog pozorišta u Beogradu od 1939. do 2017. godine.

Knjiga, koju je objavila Izdavačka kuća „Čigoja“, predstavlja ne samo trajan zapis o beogradskim operskim umetnicima i predstavama koje su oni od 1920. godine do danas stvarali i izvodili na sceni kod Spomenika i u mnogim gradovima u Srbiji, nekadašnjoj Jugoslaviji, Evropi i Egiptu, nego i relevantnu osnovu za buduća vrednovanja njihovog doprinosa repertoarskom i izvođačkom obogaćivanju svetske operske scene pedesetih i šezdesetih godina 20. veka.

U svakom od četiri poglavlja ove monografije gospodin Jovanović je na osnovu validne dokumentarne građe prikazao put naše nacionalne Opere od njenih prvih izvođenja opera na sceni Narodnog pozorišta, preko realizovanog celog standardnog operskog repertoara i brojnih dela domaćih i inostranih operskih kompozitora 20. veka, do ostvarivanja niza antologijskih predstava i trijumfalnih inostranih gostovanja...

U uvodnom delu programa, publici su se obratile upravnica Narodnog pozorišta Ivana Vujić i direktorka Opere Jasmina Trumbetaš Petrović, a potom su o bogatom istorijatu beogradske Opere govorile i umetnice koje su ostavile dubok trag u njenoj istoriji – primadone Milka Stojanović, Breda Kalef i Radmila Smiljanić, kao i autor Jovanović.

Pismo muzikologa dr Branke Radović, koja je, takođe, trebalo da učestvuje u programu, ali je iz privatnih razloga bila sprečena da dođe, pročitao je voditelj promocije – dramski umetnik Nebojša Kundačina. 

Svečanost su upotpunili i prvaci Opere Snežana Savičić Sekulić, Dejan Maksimović i Dragoljub Bajić, solista Dragutin Matić, kao i polaznici Operskog studija „Borislav Popović“ Jana Cvetković, Marija Jelić i Ermin Ašćerić koji su, uz klavirsku pratnju pijanistkinje Nevene Živković, izveli arije i duete iz opera „Boemi“, „Madam Baterflaj“, „Lastavica“, „Travijata“, „Rigoleto“, „Bal pod maskama“, „Don Đovani“, „Karmen“ i „Evgenije Onjegin“. 

Program je režirala Ivana Dragutinović Maričić, Petar Antonović pripremio je video materijale, a inspicijent je bila Branislava Pljaskić. 

Svi programi u Narodnom pozorištu, uz ograničen broj mesta za publiku, održavaju se uz poštovanje svih mera zaštite koje propisuje Krizni štab u vezi sa epidemijom virusa korona.

 

Govor upravnice Ivane Vujić:

Poštovani prijatelji, poštovane primadone, poštovani gospodine Vladimire Jovanoviću, poštovani ljubitelji opere, poštovani gosti Narodnog pozorišta.

Narodno pozorište u svojoj 152. sezoni proslavlja sto godina od osnivanja beogradske Opere. Ako bi se prisetili samog početka i nastanka ove velelepne palate koja spada u red retkih palata nastalih u tadašnjem Beogradu, moramo se setiti da već pri osnivanju i izvođenju prvih predstava, izvođenje tih predstava prati i Hor i Orkestar. Setićemo se, takođe, pre zvaničnog osnivanja opere da naši glumci izvode komade sa pevanjem ili različite žanrove opereta. Od 1920. godine formira se još jedan ansambl, ansambl Opere Narodnog pozorišta.

Kao reditelj, pre svega, moram reći da muzika i opera predstavljaju vrhunski oblik umetnosti. U operi imamo spoj poezije, spoj muzike i spoj pokreta. Svaki pevač, osim svoga glasa, osim različite boje glasa i karakteristike, donosi i svoj karakteristični pokret i kretanje. Hod ima, osim svojih deonica, kretanje, muzika takođe, Ako govorimo o operi, reč je uvek o nečemu o čemu se govori kao jedinstvenom umetničkom delu koje zahteva i vrhunsku odlučnost, odgovornost, dar i, naravno, neiscrpnu maštu. Baš kao što Stefan Milenković, osim što svira briljantno violinu, podstaknut neobuzdanom maštom ume da skače i iz aviona.

Beogradska opera, pre svega, i Narodno pozorište, nastaviće da obeležavaju ovaj veliki datum za sve nas, jer malo je naših institucija kulture kao što je Narodno pozorište ili kao što je Opera Narodnog pozorišta koji traju stotinama godina. Uprkos svim istorijskim lomovima možemo reći, na veliku radost, neke su se institucije kulture i mnogi umetnici oduprli svim vrstama rušenja i u ratovima... Balkanskom, Prvom svetskom ratu, Drugom svetskom ratu, bombardovanju. Raznim vrstama muka. I, naravno, i dan-danas ovo što nosimo svi oko svojih lica, na licima,što predstavlja neku čudnu masku. Da li je to maska nekog novog života? Ali, ja verujem da ćemo i to pobediti.

Naši umetnici nastupaju svake večeri i oni nose vatru pobede. Biti umetnik opere – veličanstven je zadatak. Ja sam beskrajno zahvalna i klanjam se svim divnim damama koje su sa mnom na sceni. One su svoje živote, svoje darove, svoju kost, kožu, glasne žice, emociju, pokret poklonile nama. I dalje nam poklanjaju. Gospođa Milka Stojanović je uvek čudesna, uvek je videti Milku čudo. Gospođa Breda Kalef, koja je svoje ime Breda, (koje je dobila da bi opstala u Drugom svetskom ratu i izbegla koncentracioni logor), sačuvala. Ali, nju videti je radost jutra, radost sunca. Gospođa Radmila Smiljanić ima nešto od devojčice koja trči poljima, koja je večito mlada, vaspitana, koja će nam doneti i pred nas baciti, ja očekujem, jedno stotinu jabuka nekih svežih da nas osveži, da nas nasmeje. A gospodin Vladimir Jovanović, takođe je jedan enfant terrible par excellence! Zašto? Dva fakulteta, rad u Horu, solista Opere i večita posvećenost radu na teatrologiji opere. Treba zapisati ko je pevao, ko je radio, gde se putovalo...

Ja ću vam reći da me je najviše dirnula jedna mala slika koju vi sada ne možete da vidite, a to je slika ispraćaja Opere Narodnog pozorišta na prvo gostovanje. Možda se treba vratiti toj vrsti empatije, možda je i to borba protiv virusa Korona? Na peronu stoji hiljade ljudi koji mašu, iz kupea viri hiljadu glava ansambla Narodnog pozorišta. Neko i peva. To su radosni uzvici, jedni druge poštuju, vole sa nadom u bolje dane, u zajedničku pobedu, u jedno zajedništvo; na jednom peronu dosta skromnom, u vagonima koji su, takođe, skromni. Ali, ti ljudi, njihova emocija, posvećenost i radost nije skromna, ona je vasionska, ona odgovara snazi astronauta. Ona je lekovita.
 
Setimo se gospodina Platona koji kaže da muzika leči. Ona leči melanholiju, leči tugu, leči sve. Kao što umetnost leči sve, a to je samo zato što umetnici ili lekari daju sve od sebe da bi se napravio čudotvorni napitak, pogotovu u operi gde ćete dati i pokret i emociju i glas i sve što imate. Daćete i ono što nemate. Na sceni ćete saznati šta imate, a mislili ste da nemate. Pobedićete noge koje vučete, leteće u vis, nećete imati bolova više, temperatura će pasti.

Dakle, svakoj dobroj državi, odgovara dobra muzika. Narodno pozorište je i nastalo na kostima predaka naših dedova, na Stambol kapiji gde su odsecane glave. Zato i treba da budemo srećni i ponosni na naše umetnike koji već stotinu godina podižu i daju sve od sebe da budemo bolji, jer samo bolji možemo spasti svet. Ne treba mnogo biti bolji, samo malo; umetnost vas uči da je moguće da budete bolji, da možete na vrhovima prstiju leteti, da možete sve.
 
Beskrajno sam zahvalna našim divnim operskim zvezdama, beskrajno sam zahvalna gospodinu Vladimiru Jovanoviću. Naravno, ovo je početak naše proslave, razmišljanja o našoj operi, razvijanja, gostovanja naše opere. Ja se nadam da će nas ispratiti isto onoliko ljudi, a i da će biti isto toliko radosnih, koji će mahati svojim sugrađanima, prijateljima, gostima i da ćemo u zajedništvu pobediti, a meni se čini - već smo pobedili!

Beskrajno sam zahvalna što ste došli večeras. Želim vam sreću, radost i zdravlje. Uvek će Narodno pozorište biti uz vas i sa vama. Blagodarim. Hvala najlepše!