На Великој сцени одржана промоција књиге Владимира Јовановића „100 година Опере Народног позоришта у Београду“

Промоција књиге „100 година Опере Народног позоришта у Београду“, коју је приредио професор и некадашњи солиста Опере националног театра Владимир Јовановић, одржана је 4. априла на Великој сцени. 

У овој веома драгоценој монографији, објављеној поводом значајног јубилеја – сто година Опере Народног позоришта у Београду (централна свечаност одржана 11. фебруара прошле године), представљен је део нашег културног и музичког живота у последњих сто година, као и валидна документарна грађа о иностраним гостовањима и успесима Опере Народног позоришта у Београду од 1939. до 2017. године.

Књига, коју је објавила Издавачка кућа „Чигоја“, представља не само трајан запис о београдским оперским уметницима и представама које су они од 1920. године до данас стварали и изводили на сцени код Споменика и у многим градовима у Србији, некадашњој Југославији, Европи и Египту, него и релевантну основу за будућа вредновања њиховог доприноса репертоарском и извођачком обогаћивању светске оперске сцене педесетих и шездесетих година 20. века.

У сваком од четири поглавља ове монографије господин Јовановић је на основу валидне документарне грађе приказао пут наше националне Опере од њених првих извођења опера на сцени Народног позоришта, преко реализованог целог стандардног оперског репертоара и бројних дела домаћих и иностраних оперских композитора 20. века, до остваривања низа антологијских представа и тријумфалних иностраних гостовања...

У уводном делу програма, публици су се обратиле управница Народног позоришта Ивана Вујић и директорка Опере Јасмина Трумбеташ Петровић, а потом су о богатом историјату београдске Опере говориле и уметнице које су оставиле дубок траг у њеној историји – примадоне Милка Стојановић, Бреда Калеф и Радмила Смиљанић, као и аутор Јовановић.

Писмо музиколога др Бранке Радовић, која је, такође, требало да учествује у програму, али је из приватних разлога била спречена да дође, прочитао је водитељ промоције – драмски уметник Небојша Кундачина. 

Свечаност су употпунили и прваци Опере Снежана Савичић Секулић, Дејан Максимовић и Драгољуб Бајић, солиста Драгутин Матић, као и полазници Оперског студија „Борислав Поповић“ Јана Цветковић, Марија Јелић и Ермин Ашћерић који су, уз клавирску пратњу пијанисткиње Невене Живковић, извели арије и дуете из опера „Боеми“, „Мадам Батерфлај“, „Ластавица“, „Травијата“, „Риголето“, „Бал под маскама“, „Дон Ђовани“, „Кармен“ и „Евгеније Оњегин“. 

Програм је режирала Ивана Драгутиновић Маричић, Петар Антоновић припремио је видео материјале, а инспицијент је била Бранислава Пљаскић. 

Сви програми у Народном позоришту, уз ограничен број места за публику, одржавају се уз поштовање свих мера заштите које прописује Kризни штаб у вези са епидемијом вируса корона.

 

Говор управнице Иване Вујић:

Поштовани пријатељи, поштоване примадоне, поштовани господине Владимире Јовановићу, поштовани љубитељи опере, поштовани гости Народног позоришта.

Народно позориште у својој 152. сезони прославља сто година од оснивања београдске Опере. Ако би се присетили самог почетка и настанка ове велелепне палате која спада у ред ретких палата насталих у тадашњем Београду, морамо се сетити да већ при оснивању и извођењу првих представа, извођење тих представа прати и Хор и Оркестар. Сетићемо се, такође, пре званичног оснивања опере да наши глумци изводе комаде са певањем или различите жанрове оперета. Од 1920. године формира се још један ансамбл, ансамбл Опере Народног позоришта.

Kао редитељ, пре свега, морам рећи да музика и опера представљају врхунски облик уметности. У опери имамо спој поезије, спој музике и спој покрета. Сваки певач, осим свога гласа, осим различите боје гласа и карактеристике, доноси и свој карактеристични покрет и кретање. Ход има, осим својих деоница, кретање, музика такође, Ако говоримо о опери, реч је увек о нечему о чему се говори као јединственом уметничком делу којe захтева и врхунску одлучност, одговорност, дар и, наравно, неисцрпну машту. Баш као што Стефан Миленковић, осим што свира бриљантно виолину, подстакнут необузданом маштом уме да скаче и из авиона.

Београдска опера, пре свега, и Народно позориште, наставиће да обележавају овај велики датум за све нас, јер мало је наших институција културе као што је Народно позориште или као што је Опера Народног позоришта који трају стотинама година. Упркос свим историјским ломовима можемо рећи, на велику радост, неке су се институције културе и многи уметници одупрли свим врстама рушења и у ратовима... Балканском, Првом светском рату, Другом светском рату, бомбардовању. Разним врстама мука. И, наравно, и дан-данас ово што носимо сви око својих лица, на лицима,што представља неку чудну маску. Да ли је то маска неког новог живота? Али, ја верујем да ћемо и то победити.

Наши уметници наступају сваке вечери и они носе ватру победе. Бити уметник опере – величанствен је задатак. Ја сам бескрајно захвална и клањам се свим дивним дамама које су са мном на сцени. Оне су своје животе, своје дарове, своју кост, кожу, гласне жице, емоцију, покрет поклониле нама. И даље нам поклањају. Госпођа Милка Стојановић је увек чудесна, увек је видети Милку чудо. Госпођа Бреда Kалеф, која је своје име Бреда, (које је добила да би опстала у Другом светском рату и избегла концентрациони логор), сачувала. Али, њу видети је радост јутра, радост сунца. Госпођа Радмила Смиљанић има нешто од девојчице која трчи пољима, која је вечито млада, васпитана, која ће нам донети и пред нас бацити, ја очекујем, једно стотину јабука неких свежих да нас освежи, да нас насмеје. А господин Владимир Јовановић, такође је један enfant terrible par excellence! Зашто? Два факултета, рад у Хору, солиста Опере и вечита посвећеност раду на театрологији опере. Треба записати ко је певао, ко је радио, где се путовало...

Ја ћу вам рећи да ме је највише дирнула једна мала слика коју ви сада не можете да видите, а то је слика испраћаја Опере Народног позоришта на прво гостовање. Можда се треба вратити тој врсти емпатије, можда је и то борба против вируса Kорона? На перону стоји хиљаде људи који машу, из купеа вири хиљаду глава ансамбла Народног позоришта. Неко и пева. То су радосни узвици, једни друге поштују, воле са надом у боље дане, у заједничку победу, у једно заједништво; на једном перону доста скромном, у вагонима који су, такође, скромни. Али, ти људи, њихова емоција, посвећеност и радост није скромна, она је васионска, она одговара снази астронаута. Она је лековита.
 
Сетимо се господина Платона који каже да музика лечи. Она лечи меланхолију, лечи тугу, лечи све. Kао што уметност лечи све, а то је само зато што уметници или лекари дају све од себе да би се направио чудотворни напитак, поготову у опери где ћете дати и покрет и емоцију и глас и све што имате. Даћете и оно што немате. На сцени ћете сазнати шта имате, а мислили сте да немате. Победићете ноге које вучете, летеће у вис, нећете имати болова више, температура ће пасти.

Дакле, свакој доброј држави, одговара добра музика. Народно позориште је и настало на костима предака наших дедова, на Стамбол капији где су одсецане главе. Зато и треба да будемо срећни и поносни на наше уметнике који већ стотину година подижу и дају све од себе да будемо бољи, јер само бољи можемо спасти свет. Не треба много бити бољи, само мало; уметност вас учи да је могуће да будете бољи, да можете на врховима прстију летети, да можете све.
 
Бескрајно сам захвална нашим дивним оперским звездама, бескрајно сам захвална господину Владимиру Јовановићу. Наравно, ово је почетак наше прославе, размишљања о нашој опери, развијања, гостовања наше опере. Ја се надам да ће нас испратити исто онолико људи, а и да ће бити исто толико радосних, који ће махати својим суграђанима, пријатељима, гостима и да ћемо у заједништву победити, а мени се чини - већ смо победили!

Бескрајно сам захвална што сте дошли вечерас. Желим вам срећу, радост и здравље. Увек ће Народно позориште бити уз вас и са вама. Благодарим. Хвала најлепше!