USPEŠNO GOSTOVANjE NOVOG TEATRA SA “ŠUMOM” OSTROVSKOG U REŽIJI EGONA SAVINA

Novi teatar (Új Színház) iz Budimpešte gostovao je u sredu 12. oktobra na Velikoj sceni sa dramom “Šuma” Nikolaja Ostrovskog u adaptaciji i režiji Egona Savina.

Glumačku ekipu predstave, koja je premijerno izvedena 16. aprila ove godine i koja je, u međuvremenu, osvojila nekoliko značajnih nagrada na pozorišnim festivalima u Mađarskoj, beogradska publika ispratila je srdačnim aplauzom.
Uloge su ostvarili Katalin Takač (Gurmišska), Šandor Almaši (Bulanov), Šandor Gašpar (Nesrećković), Đerđ Vaš (Srećković), Ištvan Hirtling (Vosmibratov), Vanda Nemeš (Aksjuša), Deneš Saraz (Petar), Janoš Derži (Karp), Anamarija Fodor (Ulita), Teri Tordai (Milonova) i Zoltan Nađ (Bodajev).
Gostovanje je realizovano u okviru Protokola o saradnji između dva pozorišta koji su 1. jula ove godine u Muzeju Narodnog pozorišta potpisali upravnici Božidar Đurović i Ištvan Marta.
Novi teatar, jedno od najznačajnijih državnih dramskih pozorišta Budimpešti,
repertoarski je okrenuto novim scenskim čitanjima klasične i moderne drame.
Narodno pozorište uzvratiće gostovanje 22. decembra s predstavom “Derviš i smrt”, takođe, u režiji Savina. Tog dana, u galeriji Novog teatra, biće otvorena izložba “Istorijat Narodnog pozorišta”, autorke Zorice Janković.

Intervju: Egon Savin

                                     SVE HUMANISTIČKE VREDNOSTI SU MARGINALIZOVANE

Posle uspešne inscenacije koju je pre nekoliko godina uradio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, reditelj Egon Savin još jednom je odlučio da se „uhvati u koštac” sa  poznatim delom Nikolaja Ostrovskog „Šuma. Ovoga puta, tu klasičnu komediju postavio je na scenu Novog teatra iz Budimpešte, a samu priču, u kojoj se skoro sve događa na stolu ili oko njega, izmestio je u takozvano postsovjetsko doba. Zahvaljujući Protokolu o saradnji, koju je ta kuća letos potpisala sa Narodnim pozorištem, beogradska publika imala je priliku da ovu predstavu vidi sredinom oktobra.
„Veoma mi je žao što sala nije bila ispunjena, jer to, na neki način, oduzima draž celom tom poduhvatu. Međutim, kada se sve sabere, ja sam, ipak, zadovoljan, jer je beogradska publika imala priliku da vidi jednu produkciju sa kojom sam i ja lično veoma zadovoljan“, kaže gospodin Savin i napominje da su i utisci mađarskih umetnika, takođe, bili pozitivni.
„Nisu imali nikakve zamerke. Njima je bilo veoma važno da se ovde pokažu u dobrom svetlu pošto oni uvažavaju Beograd kao pozorišni centar. Drago mi je da je i publika bila zadovoljna, rekao bih, čak i više nego što sam očekivao. Zašto to kažem? Zato što je jezik ogromna barijera. Ne razume se skoro nijedna jedina reč. Nije lako gledati predstavu na mađarskom jeziku, ako ga ne poznajete. Ja mislim da u publici nije bilo nikog ko zna mađarski i veoma mi je žao što predstava nije gostovala i u Novom Sadu, jer tamo postoji sigurno dovoljno publike koja ne bi imala problem takve vrste. Titl je, zapravo, jedno nemušto sredstvo da se uspostavi komunikacija u pozorištu, kako zbog vizure, tako i zbog pozicije tih slova. No, i u takvim uslovima, publika je, ponavljam, bila više nego zadovoljna. Srećan sam, jer je zbog toga celo gostovanje u njihovim očima imalo smisla, pogotovu kada se uzme u obzir i tako lep prijem na koji su ovde naišli. Zahvaljujem se Narodnom pozorištu što je uložilo trud da ovo gostovanje bude realizovano“.
 „Šumu“ ste pre nekoliko godina veoma uspešno postavili i u JDP – u. Međutim, ova postavka je urađena apsolutno drugačije?
Ovo je prvi put da sam isti komad uradio na dva potpuno različita načina. Dakle, ova inscenacija nema nikave veze sa onom koju sam uradio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Drago mi je što je Svetlana Bojković, koja je u toj postavci igrala Gurmišsku, bila na predstavi. Nisam želeo da pravim bilo kakav „copy – paste“, odnosno da se ponavljam. To bi bilo potpuno neprihvatljivo kako zbog  umetnika sa kojima sam radio predstavu u Beogradu, tako i zbog njihovih kolega u Budimpešti. Ovo je jedna slobodnija inscenacija u kojoj sam radnju izmestio u šezdesete godine prošlog veka. To je vreme Hruščova, kada je totalitarna vlast još uvek bila izuzetno jaka i kad je nekolicina ljudi, moćnika, držala celu zemlju pod svojom vlašću. Ali, to više nije bio onaj staljinizam.  Sovjetski Savez se tada otvorio i već se na daćama u Podmoskovlju mogao naći podjednak broj vrsta viskija kao i u Bajron klubu u Londonu. To je jedno zanimljivo, suludo vreme i neverovatno je koliko ruski pisci odolevaju svemu. Oni funkcionišu gde god da ih postavite, u kakav god kontekst želite. Naravno, to ne važi samo za Čehova, Dostojevskog i Gorkog. Drago mi je da sam sa ovom predstavom otkrio i pokazao da i Ostrovski može da ima bezbroj rediteljskih adaptacija.
Posle Bitef teatra, gde ste početkom devedesetih postavili „Zločin i kaznu“, tom genijalnom delu Dostojevskog, rediteljski ste se vraćali još dva puta?
Da, posle Beograda, radio sam ga u Makedoniji i Crnoj Gori. Ova prva je zaista bila jedna lepa i neobična predstava. Odigrali smo je u Bitefu više od 50 puta, ali ona, nažalost, nije mogla da ima duži vek jer je Miki Manojlović otišao svojim poslom da snima filmove, pa je zbog toga i skinuta s repertoara. Posle sam je postavio u Makedonskom narodnom pozorištu. Njihov upravnik je gledao predstavu u Beogradu i poželeo je da taj naslov uradim i u Skoplju. Tad sam, bukvalno rečeno, otkrio Nikolu Ristanovskog, koji je u to vreme još uvek bio student. On je igrao Raskoljnikova, a Meto Jovanovski je bio Porfirije. Treći put, „Zločin i kaznu“ sam radio u Podgorici, u Crnogorskom narodnom pozorištu. Tada su otvarali novu zgradu i ulazili u neku novu, ambicioznu, fazu. Žaga Mićunović me je pozvao da to uradim i ta predstava je, zaista, divno ispala. Naravno nisu one u potpunosti bile iste. Ponavljam, ja ne volim da radim isto, tako da je u svakoj predstavi ponešto bilo promenjeno. Čovek je u svakom sledećem projektu pametniji, nego što je to bio u prethodnom. Uvek se nešto skrati, nešto se doda... Uvek reditelj otkrije da nešto može reći još jednostavnije, sažetije i, na kraju krajeva, uzbudljivije.
Postoje li još neki komadi koje bi ponovo želeli da režirate?
Da, naravno, ali sam isto tako željan da uradim i mnoge klasike koju nisam uopšte radio. Željan sam da radim Čehova, ali nažalost, poslednjih godina u Beogradu, ne nailazim na prave sagovornike kada je on u pitanju. A, što se tiče komada koje bi, možda, ponovo radio... Voleo bih da je srpska drama bolje poznata u svetu, da su srpski klasici bolje poznati i više igrani van Srbije. Mislim da to zaslužuju. Pre svega, Sterija, zatim Nušić, Aleksandar Popović, Duško Kovačević, Ljubomir Simović... Mislim da su to ogromni pisci koje Evropa nije upoznala. Bilo ko od njih, u bilo kojoj metropoli Evrope, mogao bi da se uradi stvarno kao neki visoki domet evropskog teatra. Dakle, voleo bih, ukoliko budem imao prilike, da radim neki njihov komad, bez obzira na to da li sam ga negde već postavio. Postoje već neki razgovori. Slovenci su, recimo, zainteresovani za srpsku komediju, pa zagrebački „Kerempuh“...  U tom smislu, manje mi je važno da li sam komad radio ili ne; više mi je stalo do toga da se srpski klasici i savremenici pozorišno predstave na način koji zaslužuju.
Čehov, za koga upravo rekoste da, kada je on u pitanju, godinama ne možete da naiđete na prave sagovornike, nikako da se zapati na našim scenama, bez obzira da li je reč o Beogradu ili pozorištima u unutrašnjosti. Retko koja inscenacija uspe da preživi bar jednu sezonu. U čemu je problem?
Mislim da je to, pre svega, zbog toga što Čehov u rediteljskim čitanjima nije prepoznat kao „naš“ pisac. Naravno, ja nisam za to da se klasici „posrbljuju“ po svaku cenu. Međutim, u Budimpešti sam imao prilike da vidim nekoliko predstava po Čehovu, pa i onog čuvenog „Ivanova“...
... Oni ga igraju kao „svog“ pisca?
Apsolutno. Igraju ga isključivo kao svog savremenog pisca. Ne pada im napamet da tu na sceni glumataju nekakve Ruse ili nekave ponemčene Ruse ili istočne Nemce... Naši reditelji, čini mi se, nisu imali dovoljno radikalna čitanja Čehova da bi se on zapravo dogodio pred publikom kao savremen i aktuelan pisac. To se stalno igra kao neka prošlost, a likovi sa scene su neki ljudi koje mi poznajemo više iz literature nego iz bilo kakvog životnog iskustva. Dakle, ne otkrivam i ne govorim niša novo. Pozivam se na nekoliko sjajnih mađarskih inscenacija. Jedna je „Galeb“, Pozorišta „Kapošvar“, a druga „Ivanov“ Pozorišta „Jožef Katona“. Oni ga zaista igraju kao sopstvenog pisca u sopstvenoj sredini sa pitanjima, filozofskim a ne banalnim, koja proizilaze iz one svakodnevice o kojoj, taj narod koji to igra i gleda, može svedočiti. Eto, to bi bila šifra i ja bih voleo, nadam se da ću biti u prilici, da u neko dogledno vreme pokušam da napravim Čehova, adaptiranog kao „svog“ pisca, kao pisca našeg neposrednog životnog iskustva.
Kakva još iskustva nosite iz Mađarske, da li se njihov sistem rada u pozorištu razlikuje mnogo od našeg?
Ja sam za postavku „Šume“ imao na raspolaganju svega pet nedelja. Dakle, u pitanju je jedan jako sužen termin i bio sam malo skeptičan jer nisam znao, niti sam verovao da su oni do te mere tako efikasni. Njihova tehnika, glumci... Nijedna jedina proba nije kasnila ni minut. Nijednom nije bila otkazana. Svi termini, koji su dogovoreni na prvom sastanku, su ispoštovani. Svi zadaci koje je tehnika dobila, obavljeni su na vreme ili pre roka. Posle svake probe, ja sam govorio svoje utiske, prevodilac je to prevodio, a glumci su sve te predloge i korekcije zapisivali. Već sutradan sve je bilo na svom mestu. Oni su jedna izuzetno efikasna ekipa.
Red, rad i disciplina...
Budimpešta je jedan zaista ogroman pozorišni centar sa 40 dotiranih pozorišta od kojih mnoga imaju po dve, tri scene. Znači, u samo jednoj jedinoj večeri, gledalac može da bira između stotinjak predstava. U takvim okolnostima, s jedne strane, svako se trudi da napravi maksimalan umetnički rezultat, a s druge nastoji da bude prijemčiv i teatarski lako dostupan svakom gledaocu koji odluči da uveče ode u pozorište. Njihovi upravnici imaju strah od poluprazne sale, a kamoli prazne. Ukoliko bi to bila učestala pojava, oni na kraju sezone moraju svom ministru da daju ostavku. U Mađarskoj se prazne sale i večeri u kojima nema predstava ne opraštaju upravnicima. Jednostavno, velika je konkurencija, veliki su zahtevi i zbog toga ne čudi da su ljudi tamo spremni da svaki zadatak urade na najbolji mogući način.
Da li bi taj, nazovimo ga, model o kojem govorite, mogao da se „preslika” na Srbiju?
Ne. Pre svega, nemoguće je mentalitetski (smeh), a potom i finansijski. Takođe, mi nemamo toliko gledalaca. Čak, i kad se beogradska publika raspodeli, (recimo jedne večeri imate tri ili četiri dobre predstave), u ovom gradu ne postoji dovoljan broj ljudi da napuni te sale. A, Budimpešta je, tu negde, kao i Beograd. Ima oko dva miliona ljudi. Njihova pozorišta žive i opstaju na toj ogromnoj ljubavi koju oni gaje prema teatru. Mađari jednostavno osećaju pozorište kao deo sopstvene kulture. Primetio sam da u pozorište, u podjednakom broju, idu i mladi ljudi i penzioneri i poslovni ljudi ... Jednostavno, njima je večernji izlazak u pozorište nešto što se podrazumeva kao normalno. Takođe, pod tim se podrazumeva i izlazak u, možda ne i u, restoran, ali obavezno u kafanu u kojoj se puši. Bez obzira što je i tamo zavladao taj surovi novi kapitalizam, kulturna atmosfera se oseća na javnim mestima.
Mađarska pozorišna javnost već 22. decembra, imaće priliku da vidi još jednu predstavu sa vašim rediteljskim potpisom. Naime, tog dana, Narodno pozorište uzvratiće gostovanje sa dramom „Derviš i smrt” koja se ovde kod nas već nekoliko godina igra na „kartu više”. Hoće li biti teško izboriti se za dobru posećenost u tako žestokoj konkurenciji?
Teško je dati odgovor na to pitanje... Nadam se da ćemo te večeri biti najatraktivnija ponuda i da će sala biti puna.
Koliko je ta tema bliska mađarskoj publici? Dakle, reč je o jednoj angažovanoj, političkoj predstavi koja oštrim tonom priča o posleratnom periodu Brozove Jugoslavije u kojoj su, kao centralne figure, bitisali razni „partijski drugovi“ koji su, zahvaljujući svojoj trenutnoj moći, bili u situaciji da olako odlučuju o životima pojedinca...
Kada je pre nekih tridesetak godina roman prevođen na sve jezike sveta, preveden je i na mađarski. Međutim, to ništa ne mora da znači i ne mogu da pretpostavim kakva će biti recepcija. No, u svakom slučaju, uzdam se u pozorišnu vrednost i u to da je komad igran i osmišljen dovoljno uzbudljivo da i gledaocu koji ne zna ništa o Meši Selimoviću ili romanu, može biti privlačan. Mnogo toga će zavisiti i od prevoda. To je toliko lep jezik i toliko su lepe rečenice da će, ukoliko ne bude dobrog prevoda, mnogo toga od zadovoljstva gledanja biti izgubljeno.
Jednom prilikom ste izjavili da ste imali sreću što ste studirali u vremenu, (sedamdesete godine prošlog veka), kada je pozorište i kod nas i u svetu bilo u velikoj ekspanziji i kada je baviti se teatrom bilo istinski značajno. Šta se, u međuvremenu promenilo?
Ne samo da se promenilo, nego ovaj svet uopšte ne liči na onaj s početka sedamdesetih. Kao da smo živeli neki drugi život. Ali, nisu samo marginalizovani kultura i teatar, nego i sve vrednosti. Ne znam nijednu humanističku vrednost koja nije marginalizovana. U ovom svetu je favorizovano samo ono što se tiče tehnologije, neke popularne nauke i politike. To je ceo život, to su sve sfere života, a ostalo... Naravno, sve je to u službi stvaranja novca koji će doći do džepova nekolicine. To je, zaista, onako jedna kataklizmička slika ukupne civilizacije, svih duhovnih tekovina kojih kao da nikada nije ni bilo. Znate li kako je teško napraviti dobru predstavu, a kamoli pozorište, a kako je lako i jednostavno to obezvrediti i svesti na puku prostačku zabavnost.
Mi smo, nažalost, sve češće svedoci toga, pogotovu kada je komercijalizacija pozorišta u pitanju?
Da, nažalost, i veliko je pitanje šta ćemo ostaviti generacijama ljudi koje dolaze, a koje će se posvetiti kulturi. To je veliko pitanje. Ne znam ni da li će pozorišta postojati, u ovom smislu, kao umetnička institucija. Čak, usuđujem se da kažem da neki ljudi na vlasti idu na to da se to ukine. Mi se pojavljujemo kao neki višak iz nekog prošlog vremena, kao neka zalutala anomalija. Proleterska ideologija je mnogo više cenila umetnost i ulagala u nju, nego ovaj, kako ga zovu, liberalni kapitalizam. Naša vlast nije nekulturna. Ona je antikulturna i tako se i ponaša. I ne samo vlast, nego i moćnici kojima ne pada napamet da budu mecene. To se više ne pominje. Nego, ako može da se zaradi neka para na nama, ako može, možda, nekome da donesemo glasove i neku popularnost, onda će nas upotrebiti. Vući će nas po tim ponižavajućim televizijskim emisijama, (ne bih sada da komentarišem moje kolege koje se pojavljuju svaki čas, ili s vremena na vreme) u kojima treba da se odgovara na neka stupidna pitanja. Mislim da je krajnje vreme da se pod hitno organizujemo kako bi se zaštitili od jednog genocida kulture koji se ovde događa poslednjih dvadesetak godina. Moraćemo, ako ništa drugo, skrenuti pažnju da postojimo, pa da počnemo od toga, da s nekim pregovaramo zaista da li stvarno oni misle da je kultura nepotrebna. Pa, bez kulture nije moguće, kao što nije moguće bez ne znam kog zakona.
Recimo, Zakona o kulturi, u okviru njega postoje stavke koje vas štite...
Da, samo je potrebno skrenuti pažnju na to. Sve mi to negde imamo na papiru, samo što ako ne pokažete zube, ako ne podignete svoj glas, nema ništa od primene.  
Često, u nekoj svakodnevnoj komunikaciji, mogu se čuti termini angažovano i neangažovano pozorište. Postoji li, uopšte, takva vrsta podele?
Ma, ne. To je smešno. U nekim vremenima, dok je postojao onaj famozni verbalni delikt, to je imalo smisla, jer se pazilo na to da li će se sa scene reći ovo ili ono. U takvim okolnostima, pozorište se delilo na političko i nekakvo pozorište koje se ne bavi politikom. A, čime se, uopšte, danas čovek može baviti, a da se ne bavi politikom? Danas kad više ne postoje te zabrane, cenzure, kad vi u pozorištu možete reći sve, ne postoji ni podela na političko i apolitično pozorište. Međutim, moglo bi se reći da postoji problemsko pozorište. Ono se bavi nekom ozbiljno nametnutom temom, nekim gorućim socijalnim fenomenom. Takođe, postoji i neko pozorište koje sebe naziva pozorištem, a koje se zapravo bavi zabavom. Prisutna je i takozvana avangarda. Ta pozorišta se bave isključivo sama sobom i nekavim svojim ličnim preokupacijama. Mada, moram priznati da se tu i tamo nađe neka zanimljiva predstava.
Svako vreme ima svoje predrasude, svoj konzervativizam, slepilo. Takođe, svako vreme nosi svoje nepravde, pre svega političke. Uloga pozorišta je da to razara, da to čini očiglednim, da razotkriva i omogući publici da sagleda sopstvenu predrasudu. Ispunjava li danas naš teatar tu svoju, nazovimo je, obavezu?
Jedino živo, moguće pozorište je problemsko pozorište, bez obzira da li je bazirano na klasičnom ili savremenom tekstu. Međutim, jedan od problema našeg pozorišta je taj što se ono ponekad istrčava, pa afirmiše nešto što se ispostavi kao retrogradna pojava. Lako je instrumentalizovati pozorište. Lako je upotrebiti ljude. Ništa lakše od toga. Pogotovu kad smo u pitanju mi, ljudi iz teatra koji smo siromašan i sujetan svet. S vremena na  vreme pojavljuju se neke interesne grupe, neki politički klanovi, neke intencije kojima mi ne možemo ni sagledati pravi motiv i cilj. I šta se desi? Bivamo instrumentalizovani. Mi se, da toga ne bi bilo, moramo izboriti za nekakvu objektivnost koja je zaista potrebna običnom gledaocu. Dakle, za neku elementarnu istinu, makar da stvari nazovemo svojim imenom i da razlikujemo, ajde da kažemo, zablude i predrasude od zdravog i normalnog pogleda na svet, na svoje bližnje, na sugrađane... Mislim da bi pozorište, u ovakvim turbulentnim vremenima, trebalo da bude neka vrsta svetionika za dezorijentisane, izgubljene pojedince. U ovom savremenom svetu, svi smo, pomalo, upravo to. Nadam se da, ipak, u današnjem pozorištu postoji dovoljan broj ličnosti koji mogu i treba da budu uzori. Pitanje je samo imamo li mi priliku i mogućnost da vidimo te predstave koje takvi ljudi, koji zaista vrede, prave i igraju. U ovom polumraku u kojem živimo, njihova reč i njihova misao, meni može biti svetionik.  
Kakvi su vam rediteljski planovi u bliskoj budućnosti?
Negde s proleća trebalo bi da u Narodnom pozorištu radim Molijerovog „Mizantropa“. Biće mi veliko zadovoljstvo i izazov da pokušam da tu priču uradim kao savremeni problemski komad koji se događa danas i ovde. To je jedan ozbiljan i složen zahvat. Nadam da ću to raditi i uraditi onako kako slutim da bi trebalo.
Mikojan Bezbradica