УСПЕШНО ГОСТОВАЊЕ НОВОГ ТЕАТРА СА “ШУМОМ” ОСТРОВСКОГ У РЕЖИЈИ ЕГОНА САВИНА

Нови театар (Új Színház) из Будимпеште гостовао је у среду 12. октобра на Великој сцени са драмом “Шума” Николаја Островског у адаптацији и режији Егона Савина.

Глумачку екипу представе, која је премијерно изведена 16. априла ове године и која је, у међувремену, освојила неколико значајних награда на позоришним фестивалима у Мађарској, београдска публика испратила је срдачним аплаузом.
Улоге су остварили Каталин Такач (Гурмишска), Шандор Алмаши (Буланов), Шандор Гашпар (Несрећковић), Ђерђ Ваш (Срећковић), Иштван Хиртлинг (Восмибратов), Ванда Немеш (Аксјуша), Денеш Сараз (Петар), Јанош Держи (Карп), Анамарија Фодор (Улита), Тери Тордаи (Милонова) и Золтан Нађ (Бодајев).
Гостовање је реализовано у оквиру Протокола о сарадњи између два позоришта који су 1. јула ове године у Музеју Народног позоришта потписали управници Божидар Ђуровић и Иштван Марта.
Нови театар, једно од најзначајнијих државних драмских позоришта Будимпешти,
репертоарски је окренуто новим сценским читањима класичне и модерне драме.
Народно позориште узвратиће гостовање 22. децембра с представом “Дервиш и смрт”, такође, у режији Савина. Тог дана, у галерији Новог театра, биће отворена изложба “Историјат Народног позоришта”, ауторке Зорице Јанковић.

Интервју: Егон Савин

                                     СВЕ ХУМАНИСТИЧКЕ ВРЕДНОСТИ СУ МАРГИНАЛИЗОВАНЕ

После успешне инсценације коју је пре неколико година урадио у Југословенском драмском позоришту, редитељ Егон Савин још једном је одлучио да се „ухвати у коштац” са  познатим делом Николаја Островског „Шума. Овога пута, ту класичну комедију поставио је на сцену Новог театра из Будимпеште, а саму причу, у којој се скоро све догађа на столу или око њега, изместио је у такозвано постсовјетско доба. Захваљујући Протоколу о сарадњи, коју је та кућа летос потписала са Народним позориштем, београдска публика имала је прилику да ову представу види средином октобра.
„Веома ми је жао што сала није била испуњена, јер то, на неки начин, одузима драж целом том подухвату. Међутим, када се све сабере, ја сам, ипак, задовољан, јер је београдска публика имала прилику да види једну продукцију са којом сам и ја лично веома задовољан“, каже господин Савин и напомиње да су и утисци мађарских уметника, такође, били позитивни.
„Нису имали никакве замерке. Њима је било веома важно да се овде покажу у добром светлу пошто они уважавају Београд као позоришни центар. Драго ми је да је и публика била задовољна, рекао бих, чак и више него што сам очекивао. Зашто то кажем? Зато што је језик огромна баријера. Не разуме се скоро ниједна једина реч. Није лако гледати представу на мађарском језику, ако га не познајете. Ја мислим да у публици није било никог ко зна мађарски и веома ми је жао што представа није гостовала и у Новом Саду, јер тамо постоји сигурно довољно публике која не би имала проблем такве врсте. Титл је, заправо, једно немушто средство да се успостави комуникација у позоришту, како због визуре, тако и због позиције тих слова. Но, и у таквим условима, публика је, понављам, била више него задовољна. Срећан сам, јер је због тога цело гостовање у њиховим очима имало смисла, поготову када се узме у обзир и тако леп пријем на који су овде наишли. Захваљујем се Народном позоришту што је уложило труд да ово гостовање буде реализовано“.
 „Шуму“ сте пре неколико година веома успешно поставили и у ЈДП – у. Међутим, ова поставка је урађена апсолутно другачије?
Ово је први пут да сам исти комад урадио на два потпуно различита начина. Дакле, ова инсценација нема никаве везе са оном коју сам урадио у Југословенском драмском позоришту. Драго ми је што је Светлана Бојковић, која је у тој поставци играла Гурмишску, била на представи. Нисам желео да правим било какав „цопy – пасте“, односно да се понављам. То би било потпуно неприхватљиво како због  уметника са којима сам радио представу у Београду, тако и због њихових колега у Будимпешти. Ово је једна слободнија инсценација у којој сам радњу изместио у шездесете године прошлог века. То је време Хрушчова, када је тоталитарна власт још увек била изузетно јака и кад је неколицина људи, моћника, држала целу земљу под својом влашћу. Али, то више није био онај стаљинизам.  Совјетски Савез се тада отворио и већ се на даћама у Подмосковљу могао наћи подједнак број врста вискија као и у Бајрон клубу у Лондону. То је једно занимљиво, сулудо време и невероватно је колико руски писци одолевају свему. Они функционишу где год да их поставите, у какав год контекст желите. Наравно, то не важи само за Чехова, Достојевског и Горког. Драго ми је да сам са овом представом открио и показао да и Островски може да има безброј редитељских адаптација.
После Битеф театра, где сте почетком деведесетих поставили „Злочин и казну“, том генијалном делу Достојевског, редитељски сте се враћали још два пута?
Да, после Београда, радио сам га у Македонији и Црној Гори. Ова прва је заиста била једна лепа и необична представа. Одиграли смо је у Битефу више од 50 пута, али она, нажалост, није могла да има дужи век јер је Мики Манојловић отишао својим послом да снима филмове, па је због тога и скинута с репертоара. После сам је поставио у Македонском народном позоришту. Њихов управник је гледао представу у Београду и пожелео је да тај наслов урадим и у Скопљу. Тад сам, буквално речено, открио Николу Ристановског, који је у то време још увек био студент. Он је играо Раскољникова, а Мето Јовановски је био Порфирије. Трећи пут, „Злочин и казну“ сам радио у Подгорици, у Црногорском народном позоришту. Тада су отварали нову зграду и улазили у неку нову, амбициозну, фазу. Жага Мићуновић ме је позвао да то урадим и та представа је, заиста, дивно испала. Наравно нису оне у потпуности биле исте. Понављам, ја не волим да радим исто, тако да је у свакој представи понешто било промењено. Човек је у сваком следећем пројекту паметнији, него што је то био у претходном. Увек се нешто скрати, нешто се дода... Увек редитељ открије да нешто може рећи још једноставније, сажетије и, на крају крајева, узбудљивије.
Постоје ли још неки комади које би поново желели да режирате?
Да, наравно, али сам исто тако жељан да урадим и многе класике коју нисам уопште радио. Жељан сам да радим Чехова, али нажалост, последњих година у Београду, не наилазим на праве саговорнике када је он у питању. А, што се тиче комада које би, можда, поново радио... Волео бих да је српска драма боље позната у свету, да су српски класици боље познати и више играни ван Србије. Мислим да то заслужују. Пре свега, Стерија, затим Нушић, Александар Поповић, Душко Ковачевић, Љубомир Симовић... Мислим да су то огромни писци које Европа није упознала. Било ко од њих, у било којој метрополи Европе, могао би да се уради стварно као неки високи домет европског театра. Дакле, волео бих, уколико будем имао прилике, да радим неки њихов комад, без обзира на то да ли сам га негде већ поставио. Постоје већ неки разговори. Словенци су, рецимо, заинтересовани за српску комедију, па загребачки „Керемпух“...  У том смислу, мање ми је важно да ли сам комад радио или не; више ми је стало до тога да се српски класици и савременици позоришно представе на начин који заслужују.
Чехов, за кога управо рекосте да, када је он у питању, годинама не можете да наиђете на праве саговорнике, никако да се запати на нашим сценама, без обзира да ли је реч о Београду или позориштима у унутрашњости. Ретко која инсценација успе да преживи бар једну сезону. У чему је проблем?
Мислим да је то, пре свега, због тога што Чехов у редитељским читањима није препознат као „наш“ писац. Наравно, ја нисам за то да се класици „посрбљују“ по сваку цену. Међутим, у Будимпешти сам имао прилике да видим неколико представа по Чехову, па и оног чувеног „Иванова“...
... Они га играју као „свог“ писца?
Апсолутно. Играју га искључиво као свог савременог писца. Не пада им напамет да ту на сцени глуматају некакве Русе или некаве понемчене Русе или источне Немце... Наши редитељи, чини ми се, нису имали довољно радикална читања Чехова да би се он заправо догодио пред публиком као савремен и актуелан писац. То се стално игра као нека прошлост, а ликови са сцене су неки људи које ми познајемо више из литературе него из било каквог животног искуства. Дакле, не откривам и не говорим ниша ново. Позивам се на неколико сјајних мађарских инсценација. Једна је „Галеб“, Позоришта „Капошвар“, а друга „Иванов“ Позоришта „Јожеф Катона“. Они га заиста играју као сопственог писца у сопственој средини са питањима, филозофским а не баналним, која произилазе из оне свакодневице о којој, тај народ који то игра и гледа, може сведочити. Ето, то би била шифра и ја бих волео, надам се да ћу бити у прилици, да у неко догледно време покушам да направим Чехова, адаптираног као „свог“ писца, као писца нашег непосредног животног искуства.
Каква још искуства носите из Мађарске, да ли се њихов систем рада у позоришту разликује много од нашег?
Ја сам за поставку „Шуме“ имао на располагању свега пет недеља. Дакле, у питању је један јако сужен термин и био сам мало скептичан јер нисам знао, нити сам веровао да су они до те мере тако ефикасни. Њихова техника, глумци... Ниједна једина проба није каснила ни минут. Ниједном није била отказана. Сви термини, који су договорени на првом састанку, су испоштовани. Сви задаци које је техника добила, обављени су на време или пре рока. После сваке пробе, ја сам говорио своје утиске, преводилац је то преводио, а глумци су све те предлоге и корекције записивали. Већ сутрадан све је било на свом месту. Они су једна изузетно ефикасна екипа.
Ред, рад и дисциплина...
Будимпешта је један заиста огроман позоришни центар са 40 дотираних позоришта од којих многа имају по две, три сцене. Значи, у само једној јединој вечери, гледалац може да бира између стотињак представа. У таквим околностима, с једне стране, свако се труди да направи максималан уметнички резултат, а с друге настоји да буде пријемчив и театарски лако доступан сваком гледаоцу који одлучи да увече оде у позориште. Њихови управници имају страх од полупразне сале, а камоли празне. Уколико би то била учестала појава, они на крају сезоне морају свом министру да дају оставку. У Мађарској се празне сале и вечери у којима нема представа не опраштају управницима. Једноставно, велика је конкуренција, велики су захтеви и због тога не чуди да су људи тамо спремни да сваки задатак ураде на најбољи могући начин.
Да ли би тај, назовимо га, модел о којем говорите, могао да се „преслика” на Србију?
Не. Пре свега, немогуће је менталитетски (смех), а потом и финансијски. Такође, ми немамо толико гледалаца. Чак, и кад се београдска публика расподели, (рецимо једне вечери имате три или четири добре представе), у овом граду не постоји довољан број људи да напуни те сале. А, Будимпешта је, ту негде, као и Београд. Има око два милиона људи. Њихова позоришта живе и опстају на тој огромној љубави коју они гаје према театру. Мађари једноставно осећају позориште као део сопствене културе. Приметио сам да у позориште, у подједнаком броју, иду и млади људи и пензионери и пословни људи ... Једноставно, њима је вечерњи излазак у позориште нешто што се подразумева као нормално. Такође, под тим се подразумева и излазак у, можда не и у, ресторан, али обавезно у кафану у којој се пуши. Без обзира што је и тамо завладао тај сурови нови капитализам, културна атмосфера се осећа на јавним местима.
Мађарска позоришна јавност већ 22. децембра, имаће прилику да види још једну представу са вашим редитељским потписом. Наиме, тог дана, Народно позориште узвратиће гостовање са драмом „Дервиш и смрт” која се овде код нас већ неколико година игра на „карту више”. Хоће ли бити тешко изборити се за добру посећеност у тако жестокој конкуренцији?
Тешко је дати одговор на то питање... Надам се да ћемо те вечери бити најатрактивнија понуда и да ће сала бити пуна.
Колико је та тема блиска мађарској публици? Дакле, реч је о једној ангажованој, политичкој представи која оштрим тоном прича о послератном периоду Брозове Југославије у којој су, као централне фигуре, битисали разни „партијски другови“ који су, захваљујући својој тренутној моћи, били у ситуацији да олако одлучују о животима појединца...
Када је пре неких тридесетак година роман превођен на све језике света, преведен је и на мађарски. Међутим, то ништа не мора да значи и не могу да претпоставим каква ће бити рецепција. Но, у сваком случају, уздам се у позоришну вредност и у то да је комад игран и осмишљен довољно узбудљиво да и гледаоцу који не зна ништа о Меши Селимовићу или роману, може бити привлачан. Много тога ће зависити и од превода. То је толико леп језик и толико су лепе реченице да ће, уколико не буде доброг превода, много тога од задовољства гледања бити изгубљено.
Једном приликом сте изјавили да сте имали срећу што сте студирали у времену, (седамдесете године прошлог века), када је позориште и код нас и у свету било у великој експанзији и када је бавити се театром било истински значајно. Шта се, у међувремену променило?
Не само да се променило, него овај свет уопште не личи на онај с почетка седамдесетих. Као да смо живели неки други живот. Али, нису само маргинализовани култура и театар, него и све вредности. Не знам ниједну хуманистичку вредност која није маргинализована. У овом свету је фаворизовано само оно што се тиче технологије, неке популарне науке и политике. То је цео живот, то су све сфере живота, а остало... Наравно, све је то у служби стварања новца који ће доћи до џепова неколицине. То је, заиста, онако једна катаклизмичка слика укупне цивилизације, свих духовних тековина којих као да никада није ни било. Знате ли како је тешко направити добру представу, а камоли позориште, а како је лако и једноставно то обезвредити и свести на пуку простачку забавност.
Ми смо, нажалост, све чешће сведоци тога, поготову када је комерцијализација позоришта у питању?
Да, нажалост, и велико је питање шта ћемо оставити генерацијама људи које долазе, а које ће се посветити култури. То је велико питање. Не знам ни да ли ће позоришта постојати, у овом смислу, као уметничка институција. Чак, усуђујем се да кажем да неки људи на власти иду на то да се то укине. Ми се појављујемо као неки вишак из неког прошлог времена, као нека залутала аномалија. Пролетерска идеологија је много више ценила уметност и улагала у њу, него овај, како га зову, либерални капитализам. Наша власт није некултурна. Она је антикултурна и тако се и понаша. И не само власт, него и моћници којима не пада напамет да буду мецене. То се више не помиње. Него, ако може да се заради нека пара на нама, ако може, можда, некоме да донесемо гласове и неку популарност, онда ће нас употребити. Вући ће нас по тим понижавајућим телевизијским емисијама, (не бих сада да коментаришем моје колеге које се појављују сваки час, или с времена на време) у којима треба да се одговара на нека ступидна питања. Мислим да је крајње време да се под хитно организујемо како би се заштитили од једног геноцида културе који се овде догађа последњих двадесетак година. Мораћемо, ако ништа друго, скренути пажњу да постојимо, па да почнемо од тога, да с неким преговарамо заиста да ли стварно они мисле да је култура непотребна. Па, без културе није могуће, као што није могуће без не знам ког закона.
Рецимо, Закона о култури, у оквиру њега постоје ставке које вас штите...
Да, само је потребно скренути пажњу на то. Све ми то негде имамо на папиру, само што ако не покажете зубе, ако не подигнете свој глас, нема ништа од примене.  
Често, у некој свакодневној комуникацији, могу се чути термини ангажовано и неангажовано позориште. Постоји ли, уопште, таква врста поделе?
Ма, не. То је смешно. У неким временима, док је постојао онај фамозни вербални деликт, то је имало смисла, јер се пазило на то да ли ће се са сцене рећи ово или оно. У таквим околностима, позориште се делило на политичко и некакво позориште које се не бави политиком. А, чиме се, уопште, данас човек може бавити, а да се не бави политиком? Данас кад више не постоје те забране, цензуре, кад ви у позоришту можете рећи све, не постоји ни подела на политичко и аполитично позориште. Међутим, могло би се рећи да постоји проблемско позориште. Оно се бави неком озбиљно наметнутом темом, неким горућим социјалним феноменом. Такође, постоји и неко позориште које себе назива позориштем, а које се заправо бави забавом. Присутна је и такозвана авангарда. Та позоришта се баве искључиво сама собом и некавим својим личним преокупацијама. Мада, морам признати да се ту и тамо нађе нека занимљива представа.
Свако време има своје предрасуде, свој конзервативизам, слепило. Такође, свако време носи своје неправде, пре свега политичке. Улога позоришта је да то разара, да то чини очигледним, да разоткрива и омогући публици да сагледа сопствену предрасуду. Испуњава ли данас наш театар ту своју, назовимо је, обавезу?
Једино живо, могуће позориште је проблемско позориште, без обзира да ли је базирано на класичном или савременом тексту. Међутим, један од проблема нашег позоришта је тај што се оно понекад истрчава, па афирмише нешто што се испостави као ретроградна појава. Лако је инструментализовати позориште. Лако је употребити људе. Ништа лакше од тога. Поготову кад смо у питању ми, људи из театра који смо сиромашан и сујетан свет. С времена на  време појављују се неке интересне групе, неки политички кланови, неке интенције којима ми не можемо ни сагледати прави мотив и циљ. И шта се деси? Бивамо инструментализовани. Ми се, да тога не би било, морамо изборити за некакву објективност која је заиста потребна обичном гледаоцу. Дакле, за неку елементарну истину, макар да ствари назовемо својим именом и да разликујемо, ајде да кажемо, заблуде и предрасуде од здравог и нормалног погледа на свет, на своје ближње, на суграђане... Мислим да би позориште, у оваквим турбулентним временима, требало да буде нека врста светионика за дезоријентисане, изгубљене појединце. У овом савременом свету, сви смо, помало, управо то. Надам се да, ипак, у данашњем позоришту постоји довољан број личности који могу и треба да буду узори. Питање је само имамо ли ми прилику и могућност да видимо те представе које такви људи, који заиста вреде, праве и играју. У овом полумраку у којем живимо, њихова реч и њихова мисао, мени може бити светионик.  
Какви су вам редитељски планови у блиској будућности?
Негде с пролећа требало би да у Народном позоришту радим Молијеровог „Мизантропа“. Биће ми велико задовољство и изазов да покушам да ту причу урадим као савремени проблемски комад који се догађа данас и овде. То је један озбиљан и сложен захват. Надам да ћу то радити и урадити онако како слутим да би требало.
Микојан Безбрадица