Последњим аплаузом у вечност са Велике сцене Народног позоришта испраћен Душан Симић

На Великој сцени одржана je комеморација поводом смрти Душана Дује Симића некадашњег првака и директора Балета Народног позоришта, а испраћај за кремацију на Новом гробљу у Београду је од 14 часова.

У присуству породице, пријатеља и колега, на комеморативном скупу, дирљивим речима, с љубављу и дубоким поштовањем, од истакнутог уметника и балетског педагога опростили су се уметнички директор Балета Народног позоришта у Београду Јовица Бегојев, председница Удружења балетских уметника Србије Далија Иманић Савић, солиста Балета Народног позоришта Александар Илић и Симићев син Давид.

Након што је присутне позвао да минутом ћутања одају последњу пошту Душану Симићу који јe преминуо 13. маја у Београду у 75. години, Бегојев је подсетио да се данас опраштамо од човека који је живео уметност са посебном страшћу, достојанством и преданошћу.

„Његова игра није била само покрет, већ емоција која је остајала у срцима публике и свих који су имали привилегију да га познају. Као уметник и колега оставио је неизбрисив траг у нашем балету, а као човек успомену на топлину, племенитост и посвећеност. Његов одлазак је велики губитак, али ће његова уметност и дух наставити да живе кроз сцене које је обележио“, поручио је Јовица Бегојев.

Далија Иманић Савић је казала да је балетска сцена Србије остала без великог уметника чије су играчко умеће, посвећеност и сценска харизма обележили једну значајну епоху домаће балетске уметности.

„Током богате и плодне каријере, Душан Дуја Симић оставио је неизбрисив траг како на сцени, тако и у сећањима колега, публике и свих који су имали привилегију да сведоче његовој уметности“, рекла је Далија Иманић Савић и нагласила да је Симић две деценије свог уметничког рада обележио представом „Дон Кихот“ 1990. године, када је критика поново истакла оно што је публици одавно било познато - његову виртуозност и ведрину, лакоћу скокова и сигурност каваљерске подршке, особине које су га учиниле уметником посебног сензибилитета и препознатљивог сценског израза.

„Данас се од Душана Дује Симића опраштамо са тугом, али и дубоком захвалношћу што је својим талентом, радом и људском топлином обогатио нашу уметничку заједницу. Верујемо да велики уметници никада истински не одлазе, већ они настављају да живе кроз дела која су оставили, успомене које су створили и сцене које су заувек обележили“.

Александар Илић истакао је да је смрћу Душана Симића српска балетска сцена изгубила једног од својих најважнијих стубова. 

„Али, када одлазе такви уметници, онда се не гаси њихово присуство; оно се само премешта у један други облик трајања, у памћење које није архивско, већ живо. Душан Симић је припадао генерацији у којој је балет био више од професије. Био је то начин постојања. Сцена није била место наступа, већ место преданости. И у тој преданости он је био препознатљив по дисциплини, по унутрашњој снази, али и по оној тихој елеганцији која није тражила пажњу, али ју је неизбежно добијала”, казао је Илић и додао да је Симић био „уметник који је умео да од игре направи поезију, а од поезије тиху, трајну успомену у телима оних који су га гледали и у срцима оних који су са њим радили“.

У оквиру комеморације емитовани су одабрани инсерти из документарног филма ауторке Милице Зајцев „Портрет Душана Симића – уметник искреног срца“, у избору и реализацији Видео студија Народног позоришта у Београду.

Током каријере, овенчане бројним наградама, Душан Симић је остварио низ значајних улога на сцени матичног театра где је, касније, и као директор Балета дао велики допринос развоју балетске уметности у Србији.

Пленио је отменошћу, виртуозношћу и лакоћом покрета дајући свакој улози снажан драмски печат и препознатљиву уметничку зрелост.

У сећању многих љубитеља балетске уметности остале су незаборавне његове изузетне улоге попут Петра Пана у истоименој представи, потом Базила у „Дон Кихоту", Алберта у „Жизели“, Франца у чувеној „Копелији“ Димитрија Парлића и Влаха Алије у „Бановић Страхињи“ Лидије Пилипенко за коју је на Фестивалу југословенских балетских уметника у Љубљани 1981. године добио Награду за најбоље уметничко остварење.

Са Народном позориштем остварио је и веома успешна гостовања на међународним  фестивалима у Хавани и Москви, као и на сценама у Лозани, Барселони, Мадриду, Дортмунду, Напуљу, Техерану, Одеси...

У матичном театру, у једном периоду, крајем деведесетих година прошлог века, водио је Балетски студио Народног позоришта.

Удружење балетских уметника Србије доделило му је Награду за животно дело 2003. године.

Добитник је и посебног признања  за врхунски допринос националној култури, односно култури националних мањина Републике Србије, 2007. године.