Poslednjim aplauzom u večnost sa Velike scene Narodnog pozorišta ispraćen Dušan Simić

Na Velikoj sceni održana je komemoracija povodom smrti Dušana Duje Simića nekadašnjeg prvaka i direktora Baleta Narodnog pozorišta, a ispraćaj za kremaciju na Novom groblju u Beogradu je od 14 časova.

U prisustvu porodice, prijatelja i kolega, na komemorativnom skupu, dirljivim rečima, s ljubavlju i dubokim poštovanjem, od istaknutog umetnika i baletskog pedagoga oprostili su se umetnički direktor Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu Jovica Begojev, predsednica Udruženja baletskih umetnika Srbije Dalija Imanić Savić, solista Baleta Narodnog pozorišta Aleksandar Ilić i Simićev sin David.

Nakon što je prisutne pozvao da minutom ćutanja odaju poslednju poštu Dušanu Simiću koji je preminuo 13. maja u Beogradu u 75. godini, Begojev je podsetio da se danas opraštamo od čoveka koji je živeo umetnost sa posebnom strašću, dostojanstvom i predanošću.

„Njegova igra nije bila samo pokret, već emocija koja je ostajala u srcima publike i svih koji su imali privilegiju da ga poznaju. Kao umetnik i kolega ostavio je neizbrisiv trag u našem baletu, a kao čovek uspomenu na toplinu, plemenitost i posvećenost. Njegov odlazak je veliki gubitak, ali će njegova umetnost i duh nastaviti da žive kroz scene koje je obeležio“, poručio je Jovica Begojev.

Dalija Imanić Savić je kazala da je baletska scena Srbije ostala bez velikog umetnika čije su igračko umeće, posvećenost i scenska harizma obeležili jednu značajnu epohu domaće baletske umetnosti.

„Tokom bogate i plodne karijere, Dušan Duja Simić ostavio je neizbrisiv trag kako na sceni, tako i u sećanjima kolega, publike i svih koji su imali privilegiju da svedoče njegovoj umetnosti“, rekla je Dalija Imanić Savić i naglasila da je Simić dve decenije svog umetničkog rada obeležio predstavom „Don Kihot“ 1990. godine, kada je kritika ponovo istakla ono što je publici odavno bilo poznato - njegovu virtuoznost i vedrinu, lakoću skokova i sigurnost kavaljerske podrške, osobine koje su ga učinile umetnikom posebnog senzibiliteta i prepoznatljivog scenskog izraza.

„Danas se od Dušana Duje Simića opraštamo sa tugom, ali i dubokom zahvalnošću što je svojim talentom, radom i ljudskom toplinom obogatio našu umetničku zajednicu. Verujemo da veliki umetnici nikada istinski ne odlaze, već oni nastavljaju da žive kroz dela koja su ostavili, uspomene koje su stvorili i scene koje su zauvek obeležili“.

Aleksandar Ilić istakao je da je smrću Dušana Simića srpska baletska scena izgubila jednog od svojih najvažnijih stubova. 

„Ali, kada odlaze takvi umetnici, onda se ne gasi njihovo prisustvo; ono se samo premešta u jedan drugi oblik trajanja, u pamćenje koje nije arhivsko, već živo. Dušan Simić je pripadao generaciji u kojoj je balet bio više od profesije. Bio je to način postojanja. Scena nije bila mesto nastupa, već mesto predanosti. I u toj predanosti on je bio prepoznatljiv po disciplini, po unutrašnjoj snazi, ali i po onoj tihoj eleganciji koja nije tražila pažnju, ali ju je neizbežno dobijala”, kazao je Ilić i dodao da je Simić bio „umetnik koji je umeo da od igre napravi poeziju, a od poezije tihu, trajnu uspomenu u telima onih koji su ga gledali i u srcima onih koji su sa njim radili“.

U okviru komemoracije emitovani su odabrani inserti iz dokumentarnog filma autorke Milice Zajcev „Portret Dušana Simića – umetnik iskrenog srca“, u izboru i realizaciji Video studija Narodnog pozorišta u Beogradu.

Tokom karijere, ovenčane brojnim nagradama, Dušan Simić je ostvario niz značajnih uloga na sceni matičnog teatra gde je, kasnije, i kao direktor Baleta dao veliki doprinos razvoju baletske umetnosti u Srbiji.

Plenio je otmenošću, virtuoznošću i lakoćom pokreta dajući svakoj ulozi snažan dramski pečat i prepoznatljivu umetničku zrelost.

U sećanju mnogih ljubitelja baletske umetnosti ostale su nezaboravne njegove izuzetne uloge poput Petra Pana u istoimenoj predstavi, potom Bazila u „Don Kihotu", Alberta u „Žizeli“, Franca u čuvenoj „Kopeliji“ Dimitrija Parlića i Vlaha Alije u „Banović Strahinji“ Lidije Pilipenko za koju je na Festivalu jugoslovenskih baletskih umetnika u Ljubljani 1981. godine dobio Nagradu za najbolje umetničko ostvarenje.

Sa Narodnom pozorištem ostvario je i veoma uspešna gostovanja na međunarodnim  festivalima u Havani i Moskvi, kao i na scenama u Lozani, Barseloni, Madridu, Dortmundu, Napulju, Teheranu, Odesi...

U matičnom teatru, u jednom periodu, krajem devedesetih godina prošlog veka, vodio je Baletski studio Narodnog pozorišta.

Udruženje baletskih umetnika Srbije dodelilo mu je Nagradu za životno delo 2003. godine.

Dobitnik je i posebnog priznanja  za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, odnosno kulturi nacionalnih manjina Republike Srbije, 2007. godine.