Vesti

Izložba „Radomir Vučić – nezaboravni Princ“, autorke Milene Jauković, otvorena je 28. februara u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu.

Pozdravljajući prisutne, koji su se okupili u, zaista, velikom broju, v.d. upravnice Narodnog pozorišta Ivana Vujić kazala je da je Radomir Vučić „i dalje sa nama, kao što je to bio u nizu svojih velikih ostvarenja na sceni Narodnog pozorišta“.

„Ja mu se zahvaljujem na tome što je svoj život posvetio baletu, jednoj izuzetnoj umetnosti, teškoj, kompleksnoj i veoma surovoj, baš kao što je i život, ali i uzvišenoj, veličanstvenoj, kao što je umetnost. Zahvaljujem se njegovoj porodici, kao i njegovoj dobroj supruzi Vesni na strpljenju da jednog umetnika podrži, jer nije lako podržati nijednog umetnika na svetu. Smatram da je ova izložba veoma kvalitetno urađena, a materijal koji je pred vama, pružiće vam mogućnost da se upoznate sa pokretom, posvećenošću, lepotom, osobenošću i jedinstvenošću gospodina Radomira Vučića“, istakla je Ivana Vujić.

Istaknuti koreograf, pedagog i svojevremeno veoma uspešan baletski igrač Vladimir Logunov podsetio je da su Vučić i on svoje druženje započeli još u Baletskoj školi, a nastavili u Narodnom pozorištu.

Logunov je ocenio da je Radomir Vučić, sa kojim je nastupao u brojnim predstavama, bio „jedan izuzetan i vrlo harizmatičan igrač“.

On je rekao da se od svih naslova, u kojima su igrali zajedno, veoma rado seća „Žizele“, „Kopelije“ i „Ane Karenjine“.

„Naš odnos na sceni bio je uvek vrlo dramatičan i nepredvidiv. Rade je često znao da ubaci nešto novo u ono što bi trebalo da se odigra, a ja bih u tim situacijama, prosto, ostajao zateknut, ne znajući kako da mu odgovorim na takav izazov. Međutim, vraćao sam mu to istom merom. Naravno, veoma smo se poštovali i voleli i čast mi je što mi je pružena prilika da kažem ovih nekoliko rečenica o njemu“, rekao je gospodin Logunov.

On je dodao da je i kasnije, kao koreograf, imao sreću da sarađuje sa Radetom Vučić i podsetio da je to bilo u predstavi „Susret treće vrste“, televizijskom baletu „Maska crvene smrti“ i baletu „Karmen“.

„To su bila naša tri susreta koja su u mom sećanju ostavila dubok trag i nešto veoma dragoceno što i dan danas nosim u sebi. Rado ga se sećam. Bio je divan kolega i partner i uvek odan svojoj profesiji i svojim kolegama“, istakao je Logunov.

Autorka Jauković, koja je izložbu proglasila otvorenom, naglasila je da je veoma počastvovana što joj je Muzej Narodnog pozorišta u Beogradu ukazao tu čast da uradi postavku posvećenu našem velikom umetniku, velikom baletskom igraču i velikom čoveku.

Ona se posebno zahvalila zaposlenima u Arhivu Narodnog pozorišta – Sanji Živanović, Stojanki Mrdak i Mikojanu Bezbradici koji su joj, kako je istakla, kolegijalno pružili veliku podršku u realizaciji izložbe i na taj način „odali čast ovom našem velikom umetniku“.

Takođe, gospođa Jauković se zahvalila i kolegama iz Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada (Milena Leskovac, Zoran Maksimović), Pozorišnom muzeju Vojvodine i posebno dizajnerki Narodnog pozorišta u Beogradu Jeleni Ratković.

„Jelena nije samo dizajnirala ovu izložbu, sa puno posvećenosti, već je, zaista, bila i aktivan učesnik u njenoj pripremi. Dok smo radile, kao da sam imala još jedan par očiju, jer njoj ništa nije promaklo, budući da poseduje izuzetan senzibilitet za baletsku fotografiju“, ocenila je Milena Jauković.

Ona je ukazala da fokus izložbe čini period Radomirove karijere koji se odnosi na Narodno pozorište u Beogradu, ali i naglasila da nije izostavljen ni onaj period koji je, u trajanju od pet godina, proveo u SNP-u u Novom Sadu.  

„Trudila sam se da obuhvatim sve najbitnije trenutke u njegovoj karijeri koja je je u to vreme imala, zaista, međunarodni ugled... Zahvaljujem vam se svima što ste došli u ovolikom broju, jer to stvarno govori da je Radomir Vučić, kao što sam rekla i na početku svog obraćanja, bio veliki igrač, veliki čovek i omiljeni kolega“, dodala je gospođa Jauković.

Izložba, upriličena  povodom deset godina od smrti Radomira Vučića, biće otvorena do sredine maja meseca, odnosno do Noći muzeja.

Radomir Rade Vučić bio je jedan od najcenjenijih, najvoljenijih i umetnički najmarkantnijih baletskih igrača u istoriji Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu.

Na njegovu scenu prvi put je stupio 1970. godine, tumačeći ulogu Arslan-bega u baletu Ohridska legenda.

O velikom poverenju koje je tadašnja uprava, na čelu sa direktorkom Baleta, Jovankom Bjegojević, velikodušno ukazala novopridošlom igraču, možda najbolje svedoči podatak da je Radomir Vučić, nakon samo par meseci od priključivanja beogradskom ansamblu, postao Princ Zigfrid u znamenitoj koreografskoj postavci Labudovog jezera Dimitrija Parlića.

Ovu rolu, koja se, kada je reč o muškoj baletskoj literaturi, smatra samim vrhuncem klasičnog baletskog repertoara, Radomir Vučić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu tumačio u više od 80 predstava, čime je ušao u istoriju ovog teatra, kao igrač koji je Princa Zigfrida odigrao daleko najveći broj puta.

Delovanje Radomira Vučića, kao igrača, neraskidivo je povezano sa imenom našeg najznačajnijeg koreografa, Dimitrija Parlića, ali je tokom svoje igračke karijere ostvario veoma upečatljive i zapažene uloge i u koreografskim delima Vere Kostić, Lidije Pilipenko, Žanin Šare, Mikaele Atanasiu, Milka Šparembleka...

Slučaj je hteo da su igrački uspon i umetničko sazrevanje ovog umetnika koincidirali sa stvaralački dinamičnom, plodnom i kreativno vrlo nadahnutom fazom onog perioda, koji u kolektivnom sećanju ostaje zabeležen kao „zlatno doba“ Baleta Narodnog pozorišta.

Na krilima ovog stvaralačkog impulsa i, u punom smislu te reči – avangardnog koreografskog izraza, koji svoje začetke beleži sredinom prošloga veka, na scenu se 70-tih godina postavljaju dela najraznovrsnijeg stilskog i koreografskog uobličenja: Bahus i Arijadna, Ptico, ne sklapaj svoja krila, Ana Karenjina, Dvoboj Tankreda i Klorinde, Simfonija C-dur,Abraksas, Kineska priča, Karmen, Katarina Izmailova’77, Romeo i Julija...

Kasnije će doći i Banović Strahinja, Per Gint, Petruška, Žar ptica, Trijumf Afrodite, Ohridska legenda, Jelisaveta, Samson i Dalila...

U njima je glavne i naslovne uloge igrao Rade Vučić – nadahnuto, scenski moćno, posvećeno, nezaboravno. Pa tako, iz sezone u sezonu, nizao je nove uloge u antologijskim neoklasičnim koreografskim ostvarenjima, najšarolikijeg interpretativnog dijapazona, istovremeno predano negujući i unapređujući svoju klasičnu igračku tehniku, kroz uloge Grofa Alberta, Princa Zigfrida, Bazila, Franca.

Do onog dragocenog, lucidnošću prožetog „ključa“ za tumačenje svojih karakterno složenih uloga, u kojima je sofisticirano plenio, kako snagom svog umetničkog bića, tako i skladom i lepotom svoje scenske figure, Rade Vučić je dolazio autentičnim osećajem za scenski trenutak i nepogrešivim umetničkim instinktom.

Zahvaljujući tome, on je na jedinstven i neponovljiv način, suvereno ovladavao svojim Bahusom, Vronskim, Tankredom, Mandarinom Vuom, Don Hozeom, Sergejem, Romeom, Banović Strahinjom, Per Gintom, Ivanom Carevićem, Radošem Orlovićem, Ocem hrama...

Jedan od najznačajnijih trenutaka u njegovoj blistavoj igračkoj karijeri predstavljao je nastup na II Međunarodnom takmičenju mladih baletskih umetnika u Moskvi, 1973. godine. Ivanka Lukateli i Radomir Vučić, u konkurenciji od 104 igrača iz čitavog sveta, ušli su u drugi krug ovog takmičenja, što je predstavljalo nezamisliv uspeh, kakav je ovaj naš baletski par postigao i u Osaki 1978. godine, ušavši u finale Međunarodnog takmičenja baletskih parova.  

Ovladavanje onim veštinama koje jednog igrača čine pouzdanim, nesebičnim i snalažljivim partnerom, smatra se velikim dostignućem i važnom referencom u baletskoj umetnosti. Radomir Vučić je bio vrhunski partner. Balerine je pratila njegova partnerska usresređenost, partnerska požrtvovanost i ono, možda, najvažnije - partnerska toplina, kao suštinski preduslov dostizanja one magične, ničim uhvatljive scenske „hemije“ duetnih oblika. Zbog toga su Radeta njegove partnerke toliko volele, verovale mu i sa njim rado igrale.

Tokom svoje duge karijere, Radomir Vučić je igrao sa umetnicama različitih generacija. Najveći broj uloga i odigranih predstava ostvario je sa: Ivankom Lukateli, Višnjom Đorđević, Lidijom Pilipenko, Dušicom Tomić i Milicom Bijelić, a zatim i sa Jovankom Bjegojević, Duškom Sifnios, Jelenom Šantić, Vesnom Lečić, Ljiljanom Hmelom, Sonjom Vukićević, Marijom Janković, Zojom Begoli, Ljiljanom Šaranović, Duškom Dragičević...

Iz ovih neponovljivih stvaralačkih susreta i intenzivnih umetničkih prožimanja, koja su uvek ostavljala dovoljno mesta za ispoljavanje svih individualnih osobenosti svakog od umetnika, nastali su neki od najpoetičnijih, ali i najstrastvenijih igračkih dijaloga našeg klasičnog i neoklasičnog baletskog repertoara.

Od publike i scene Narodnog pozorišta u Beogradu Radomir Vučić se oprostio 1992. godine, ulogom Oca u predstavi Vaskrsenje, u koreografiji njegove dugogodišnje partnerke Lidije Pilipenko.

Čin opraštanja bio je potresan. Sudeći po dugotrajnim, stajaćim ovacijama gledalaca, kojima se nije nazirao kraj, bilo je i više nego jasno da je reč o završetku jedne blistave, nezaboravne i jedinstvene baletske karijere, koja je ostavila dubok trag u istoriji jugoslovenskog baleta i Narodnog pozorišta u Beogradu.
M.B.