U Muzeju Narodnog pozorišta otvorena izložba „Borislav Bora Grigorović“ autorke Dragice Gaćeše

Izložba „Borislav Bora Grigorović“ autorke Dragice Gaćeše, posvećena priznatom pozorišnom, televizijskom i filmskom reditelju, glumcu i scenaristi (1928-2010), otvorena je 29. decembra u Muzeju Narodnog pozorišta.

Postavka prikazuje retrospektivu stvaralaštva ovog velikana, rođenog 1928. godine u Trebinju, od prvih glumačkih koraka, preko decenije rada u Narodnom pozorištu u Sarajevu (1954-1964) kome je podario 30 predstava, pa sve do prelaska u Narodno pozorište u Beogradu, gde ostaje do kraja svoje karijere. 

U okviru izložbe, emitovan je i petnaestominutni dokumentarni film – kolaž o životu Borislava Grigorovića u čijem fokusu je bila njegova veoma plodna karijera i značajni umetnički opus.

Osim autorke, na otvaranju su govorili v.d. upravnika Narodnog pozorišta Svetislav Goncić, dramski pisac Miodrag Ilić i Grigorovićeva ćerka Ana, rediteljka Narodnog pozorišta. 

Direktor Dragan Stevović, u ime Muzeja Narodnog pozorišta, pozdravio je prisutne, a potom je reč uzeo v.d. upravnika Narodnog pozorišta Svetislav Goncić koji se zahvalio svima što su došli da „večeras zajedno prisustvujemo otvaranju izložbe posvećene jednoj sjajnoj ličnosti za izuzetnom biografijom“. 

„Kao dete sam imao priliku da radim sa velikim imenima, dragim starijim kolegama, i iz tog perioda poneo sam poštovanje i razumevanje za ljude kao što je Bora. Zahvaljujući ovoj izložbi, imaćemo priliku da malo prođemo kroz istoriju Narodnog pozorišta. U tom kontekstu, hoću da kažem da se ispred Narodnog pozorišta nalazi jedno nepoznato vreme, jedan rizik koji nosi budućnost... Ali, da nema tog rizika koji je svojstven za kreativnost, budućnost bi bila samo administiranje nekakvih zadataka. Ta neizvesnost nije toliko teška, ako se zna ko je bio pre nas i gde smo bili. Dakle, ako u osnovi, u fundamentu, godinama koje su iza nas, postoji ime kao što je dragi Bora Grigorović, onda znamo da smo na dobrom putu i sigurno ćemo se truditi da sa punim poštovanjem i dalje aktivno kroz, i dela koja ćemo postavljati, ali i kroz aktivnosti Muzeja Narodnog pozorišta, uvek obeležimo značajne ličnosti zbog kojih mi danas imamo čast ovde da stojimo“, poručio je Svetislav Goncić.

Miodrag Ilić je istakao da je Grigorović svima sa kojima je sarađivao ostao u najlepšim uspomenama, i kao čovek i kao umetnik.

Ilić je kazao da je Grigorović, osim kao veoma uspešan reditelj, ostao upamćen i kao glumac, podsetivši da je igrao u jednom od naših prvih filmova – „Život je naš“ u režiji Gustava Gavrina. 

Prema njegovim rečima, Grigorovića je krasila specifična gospodstvenost tog mostarsko-trebinjskog mentaliteta.

„Bora je bio tih, nenametljiv, vredan, studiozan. On nikada ni sa kim nije ušao u bilo kakav konflikt. Ja nikada nisam čuo da se sa nekim posvađao, da je ušao u neki nesporazum. Bora je uvek umeo da nađe pravu reč... Pamtim ga kao jednog od svojih najboljih saradnika, zaista. Kao direktor Drame, uvek sam mogao na njega da se oslonim, u svakom trenutku“, naglasio je Ilić. 

Ana Gligorović je podsetila prisutne da je ovo tek drugi put, u poslednjih jedanaest godina, da javno priča o svom ocu.

„Tada je povod bila njegova smrt, a sada je slava njegovog života. U tom smislu, veoma sam zahvalna Dragici Gaćeši koja je osmislila ovu izložbu“, istakla je talentovana rediteljka i potom, sa dosta emocija, nastavila da evocira svoje uspomene na tatu govoreći o lekcijama koje je slušala od njega, a koje su, kako je istakla veoma važne, i za nas, kao ljude, i za pozorište.

„Prva stvar koju me je naučio, iako nikada nismo pričali o režiji, je bila da svaki reditelj i svaki čovek mora da ima stav i mora da ima ideju iza koje stoji. To je nešto što je za mene veoma važno i što je ostalo kao njegova misao. Druga lekcija je bila vezana za timski rad. Ako imamo ideju i ako sve radimo zajedno, kao tim, onda imamo priliku da napravimo neku umetnost. Poslednja lekcija koju me je tata naučio, a bila je u vezi sa režijom, odnosila se na trenutak kada sam polagala prijemni ispit. Pošto sam ušla u uži krug, a nisam znala šta da radim i kakvu vežbicu da smislim, rekao mi je da pričam priče o stvarima koje se mene tiču i koje su mi bliske. Upravo te priče koje sam ja pričala tada i koje pričam sada, vezane su za moju mamu, mog tatu, moju porodicu. Zato bih i volela da večeras mi nastavimo da pričamo priče o mom tati ne kao o nekom sećanju, jer te uspomene – prošlost, sadašnjost, budućnost je za mene ista stvar. Ako kreiramo našu stvarnost, iz nečeg dobrog, iz ljubavi i poštovanja, onda stvaramo nešto lepo“, kazala je Ana Grigorović.

Dragica Gaćeša se zahvalila svim govornicima, kao i prisutnima koji su došli na otvaranje ove izložbe koja predstavlja, kako je naglasila, priču o jednom vrhunskom umetniku. 

„Nadam se da sam opravdala poverenje porodice Grigorović“, kazala je autorka postavke koja je reči zahvalnosti uputila i na adresu Istraživačko-dokumentacionog centra Narodnog pozorišta, Muzeja pozorišne umetnosti Srbije, Narodnog pozorišta u Sarajevu, Pece Antonovića za video snimke i dizajnera izložbe Jovana Tarbuka.   

Kada je diplomirao, Grigorović je odlučio da karijeru započne u Narodnom pozorištu u Sarajevu, gde postaje ubrzo i prvi reditelj, a zatim dobija stipendiju za usavršavanje u Parizu. 

Posle decenije uspešnog rada u Sarajevu  (1954-1964) prelazi u Narodno pozorište u Beogradu, gde radi svoju prvu režiju Namesnika, koja je doživela veliki uspeh, a zatim predstave počinju same da se nižu. 

Usledile su Šteta što je bludnica, Posle ljubavi, kolaž Teatralija Singidunum, Goli mačići, Vožd, Prorok, Kolomba, Tašana, Deca sunca, Kategorički zahtev, Dom Marije pomoćnice, Koštana, Pat ili igra kraljeva, Pobratim...

Veliki broj njegovih predstava imao je veoma dug scenski vek, a Koštana Bore Stankovića u njegovoj režiji bila je kultna predstava na sceni Narodnog pozorišta; igrana je punih 14 godina i izvedena je oko 300 puta.

Ostvario je više od 100 režija, a bio je i profesor režije na Akademiji umetnosti. 

Grigorović je kao reditelj gostovao u Mostaru, Banja Luci, Zenici, Tuzli, Osijeku,Zrenjaninu, Nišu, Prištini, Šapcu, Užicu, Dimitrovgradu, Zaječaru, Sremskoj Mitrovici i Pirotu, kao i u Nemačkoj i Rumuniji.

U dva navrata je bio vršilac dužnosti direktora Drame u Narodnom pozorištu u Beogradu, a bio je i član Nacionalne komisije za ITI pri UNESCO-u i pokretač manifestacije Dučićeve večeri poezije u rodnom gradu. Ostvario je više od 100 režija, a bio je i profesor režije na Akademiji umetnosti.

Dobitnik je brojnih nagrada među kojima se posebno izdvajaju Šestoaprilska nagrada grada Sarajeva 1962. godine (za režiju drama „Zaustavljivi uspon Artura Uia“ B. Brehta, „Bilo ih je sedam“ V. Hola i „Otkriće“ D. Ćosića), Plaketa „Šekspirova proslava“, Nagrada Narodnog pozorišta za sezonu 1979/80 za režiju komada „Strah i nada Nadežde Mandeljštam“, Nagrada „Joakim Vujić“, Plaketa Narodnog pozorišta, Pečat Narodnog pozorišta, Zlatni Beočug, Nagrada „Jovan Bata Putnik“... 

Preminuo je u septembru 2010. godine u Beogradu.