Tekst upravnice Narodnog pozorišta Ivane Vujić, povodom smrti prvaka Drame Borisa Komenića, objavljen 9. marta u dnevnom listu „Politika“ i rediteljke Tatjane Mandić Rigonat u „Blicu"

                                                                            Nežni princ glume

Boris Komnenić je bio glumac koji je voleo tišinu jer tišina ne skriva ništa, on je voleo pozorište, voleo je svoje kolege glumce, on je voleo publiku. Voleo je primedbe kolega jer je samo istina potrebna pozorištu.

Stanislavski – Rad glumca na sebi

Učitelj Torcov Prvi čas: „Evo sadržaja našega komada... Zavesa se otvara i vi sedite na pozornici. Sami ste. Sedite, sedite i još uvek sedite. Na kraju zavesa se zatvara. To je sve. Ništa lakše se ne može zamisliti. Zar ne?”

„Nepomičnost onoga koji sedi i nekretanje onoga koji sedi na pozornici, ne označava njegovu pasivnost.”

Može se ostati nepomičan, pa ipak, istinski delovati, ali ne spolja – fizički već iznutra –psihički.

Borisa Komnenića upoznala sam prvi put na Fakultetu dramskih umetnosti, pripadao je klasi glume koju je vodio izuzetni profesor gospodin Predrag Bajčetić.

Ta klasa glume, starija od nas reditelja koji smo tek pristigli na fakultet, činila mi se veoma često kao klasa izuzetnih, a tako je i bilo.

Profesor Predrag Bajčetić, svojim izuzetnim radom i izborom, birao je i stvarao različite, a izuzetne glumice i glumce. Klasu koju je pohađao Boris Komnenić činili su, osim njega Vladica Milosavljević, Mladen Andrejević, Radovan Miljanić, Danica Kotorčević kasnije Ristovski, Marina Marković, Dijana Kržanić.

Kao student prve godine pratila sam njihove ispite koji su trajali više sati i više dana, baš onako kako je i radio profesor Predrag Bajčetić. Možemo za te ispite, a i za mladog studenta glume Borisa Komnenića na tim ispitima, reći ono što je Žan Vilar govorio da je najbolje u pozorištu: „Ništa u rukama, ništa u džepovima, sve u telu i duši.”

Vrlo često sam kao student promatrala Borisa kako šeta u tišini hodnicima fakulteta. Podsećao me je tada, na početku mog školovanja, a na kraju njegovog, na Žerara Filipa, ikonu francuskog filma, mladalački romantičan, sahranjen sa 37 godina u kostimu Don Rodriga.

Borisa Komnenića krasila je od početka školovanja intelektualna promišljenost i unutrašnje preživljavanje. Kao početnik osećala sam strahopoštovanje prema Borisu Komneniću, članu jedne izuzetne klase glume, poštovala sam njegovu intelektualnu zapitanost i njegovo razumevanje tišine.

Boris je kao neki princ tišine prolazio akademijom i poput Strindberga, čini mi se, voleo tišinu jer se misli onda mogu čuti i mi možemo videti prošlost. Tišina ne može sakriti ništa, ali reči i te kako mogu.

Sa velikim, beskrajnim uzbuđenjem pratim predstavu „Zbogom Judo” u režiji Egona Savina u Domu kulture Studentski grad. U ovoj neobično uzbudljivoj predstavi 1979. godine Boris sa svojom koleginicom Vladicom Milosavljević, brilijantno, sa beskrajnom snagom, brine o publici koncentrišući se u potpunosti na partnere.

Boris je probudio u meni slike tada paralelne sa onima u kojima i glumac doživljava samog sebe.

Od 1979. i 1980. godine kada se Boris Komnenić prvi put pojavljuje u fimu „Dani od snova”, Vlatka Gilića, preko predstave „Ljiljak” Aleksandra Popovića 1981. godine, a zatim sledi preko 70 uloga u Narodnom pozorištu i u svim beogradskim pozorištima i pozorištima Novog Sada, kao i preko brilijantnih uloga u preko 70 filmova i televizijskih serija, Boris Komnenić postaje glumac koji me beskrajno inspiriše.

Ako bih trebala da opišem Borisa Komnenića kako sam ga ja osećala i videla, sa kojim sam na žalost radila samo jednu predstavu „Vojvotkinju od Malfija” Džona Vebstera, u kojoj je on igrao ulogu Kardinala uz kolege Radeta Markovića, Petra Božovića, Brika Krivokapića, Sonju Jauković, Aleksandru Nikolić, Ljubivoja Tadića... ne biram ovu predstavu već ulogu Satina u predstavi „Na dnu”.

Da bih govorila o Borisu Komneniću, organizmu celovite slike, slike kakvu su stvarali veliki majstori renesanse i baraoka, koji je toliko složen da se svaka specijalizovana analiza pokazuje nedovoljnom i ograničenom. Ja se prisećam Borisa Komnenića u ulozi Konstantina Satina u predstavi „Na dnu” Maksima Gorkog, nastale 1985. godine u režije Cisane Murusidže. (Prvi Konstantin Satin bio je Stanislavski 1902. godine u Moskovskom hudožestvenom teatru.)

Naravno da je Boris imao još 70 i više glumačkih kreacija ili glumačkih vajanja karaktera, ali Konstantina Satina biram jer je to možda put za razumevanje Borisa Komnenića, glumca stanja celovitosti. Konstantin Satin koga je igrao Boris Komnenić, prizivao je Žerara Filipa u kostimu Don Rodriga.

Satin poput Borisa Komnenića ili vice versa odvažan je, pametan, načitan i kaže: „Postoji samo čovek, sve ostalo je delo njegovih ruku i njegovog mozga. Moramo poštovati čoveka, ne žaliti, ne ponižavati ga sažaljenjem...Čovek se mora poštovati! Čovek je iznad sitog stomaka.”

Ta vera u čoveka i u njegovu slobodu do koje se dolazi iskljičivo radom, poštovanjem drugih, a ne pomodnošću, imao je Boris Komnenić. Satin kaže: „Čovek sve plaća sam, za veru, neveru, ljubav, inteligenciju. Čovek sve plaća sam i samim tim je slobodan.”

Boris Komnenić, gospodin glumac, nežni princ glume, koji se nikada pre akademije nije bavio pozorištem, postao je veličanstveni, duboki i osetljivi, prefinjeni glumac stvaralac.

Kao reditelj nazivam njegovo glumačko stavralaštvo, snažnim, lirskim senzibilnim, tajanstvenim, promišljenim. To gradi stanje izuzetne glumačke celovitosti bez egocentrizma, ništa u rukama, ništa u džepovima, sve u telu i duši Borisa Komnenića.

Gospodin glumac Boris Komnenić, moj dragi kolega, uspeo je da gledalac pored njega i sa njim čini sve što i gospodin glumac Boris Komnenić.

Boris Komnenić je bio glumac koji je voleo tišinu jer tišina ne skriva ništa, on je voleo pozorište, voleo je svoje kolege glumce, on je voleo publiku. Voleo je primedbe kolega jer je samo istina potrebna pozorištu.

Nežni, izuzetni Boris Komnenić, prvak Narodnog pozorišta, radio je mnogo i stalno. Želeo je da se oproba u svakom žanru jer su ga duboko interesovala sredstva tehnike glume.

Glumačko stvaralaštvo Borisa Komnenića je bilo duhovno, svečano i obredno.

Stanje glumačke celovitosti Borisa Komnenića je ono zbog čega ga poštujemo, volimo i zbog čega je on zauvek naša inspiracija.

 

                                                                           Odlaze veliki, pustinja se širi

 

Boris Komnenić. Obožavani Boris. Glumac za koga je malo reći da je velikan. Boris je poezija i filozofija glume. Lakokril i u tragediji i u komediji i u drami. Glumac dubine, raskošan kao Dionis, koji svoj opojni zanos igre prenosi na sve oko sebe. A umeo je da se raduje, da uživa u daru i radu svojih kolega. Da mlađima da savet, potreban i tačan u pravom trenutku. Njegovo disanje sa ulogom na sceni bilo je organsko. Boris je bio glumac enciklopedija, ogromnog obrazovanja.

O književnosti, istoriji, religiji, toliko je znao. Koliko je takvih, u ovom vremenu površnosti? Kakvo je blago bilo raditi i stvarati sa glumcem koji o piscima i njihovim delima zna gotovo sve što je napisano, i koji misli iz srca dela koje radi. Koji u mišljenju o pozorištu, glumi, režiji, prkosi svakoj pomodnosti, uvek tražeći suštinu. Esteta iznad svega, onaj koji zna značenje rečenice Fjodora Dostojevskog: „Lepota će spasti svet“. Imala sam čast da radim s njim. Bio je Kler Kvilti u “Loliti”, Stepan Trofimovič Verhovenski u “Zlim dusima”, Profesor filozofije u “Balkanskom špijunu”. Deset sezona igrao je Stepana, nežnog cinika i sanjara o boljem i plemenitijem svetu. Njegove scenske suze bile su prave. Publika je disala s njim u ulozi Stepana Trofimoviča Verhovenskog.

Uzvraćala mu je gromoglasnim ovacijama, kao grmljavinom iz gledališta. U bifeu pre i posle predstave, oko njega je uvek bio kružok. Jer gde je Boris, tamo je i smeh. Tamo je i toplo. Tamo je pozorište i originalna reč. Boris, zavodnik visokog prefinjenog stila, talentom, znanjem, posebnošću, onakav kakav je bio, neprepričljiv je. S njim sam proveravala podele za predstave koje sam radila, a u kojima on nije glumio. Uvek dobijala savet. Moje poverenje u njega bilo je beskrajno.

Neprestano je snimao i snimao. Kad sam ga pitala zašto toliko radi, govorio je kako hoće da zaradi za dostojanstven život kad ode u penziju. Bio je rezigniran do krajnjih granica stanjem u kulturi, u pozorištu, u društvu. Otišao je, pre penzije, među nebeske velikane, u taj ansambl na nebu raznih generacija. Odlaze veliki ljudi, veliki umetnici, pustinja se širi preko pozorišnih scena. Ja još nisam shvatila da Pece Ejdusa nema među nama u Narodnom. Boris glumi u filmu koji je deo predstave „Balkanski špijun“. S njegovim glasom, likom, njim u ulozi Profesora, delićemo buduće vreme na sceni Narodnog pozorišta. On je i dalje u podeli. Naš voljeni Boris Komnenić.