Текст управнице Народног позоришта Иване Вујић, поводом смрти првака Драме Бориса Kоменића, објављен 9. марта у дневном листу „Политика“ и редитељке Татјане Мандић Ригонат у „Блицу"

                                                                            Нежни принц глуме

Борис Комненић је био глумац који је волео тишину јер тишина не скрива ништа, он је волео позориште, волео је своје колеге глумце, он је волео публику. Волео је примедбе колега јер је само истина потребна позоришту.

Станиславски – Рад глумца на себи

Учитељ Торцов Први час: „Ево садржаја нашега комада... Завеса се отвара и ви седите на позорници. Сами сте. Седите, седите и још увек седите. На крају завеса се затвара. То је све. Ништа лакше се не може замислити. Зар не?”

„Непомичност онога који седи и некретање онога који седи на позорници, не означава његову пасивност.”

Може се остати непомичан, па ипак, истински деловати, али не споља – физички већ изнутра –психички.

Бориса Комненића упознала сам први пут на Факултету драмских уметности, припадао је класи глуме коју је водио изузетни професор господин Предраг Бајчетић.

Та класа глуме, старија од нас редитеља који смо тек пристигли на факултет, чинила ми се веома често као класа изузетних, а тако је и било.

Професор Предраг Бајчетић, својим изузетним радом и избором, бирао је и стварао различите, а изузетне глумице и глумце. Класу коју је похађао Борис Комненић чинили су, осим њега Владица Милосављевић, Младен Андрејевић, Радован Миљанић, Даница Которчевић касније Ристовски, Марина Марковић, Дијана Кржанић.

Као студент прве године пратила сам њихове испите који су трајали више сати и више дана, баш онако како је и радио професор Предраг Бајчетић. Можемо за те испите, а и за младог студента глуме Бориса Комненића на тим испитима, рећи оно што је Жан Вилар говорио да је најбоље у позоришту: „Ништа у рукама, ништа у џеповима, све у телу и души.”

Врло често сам као студент проматрала Бориса како шета у тишини ходницима факултета. Подсећао ме је тада, на почетку мог школовања, а на крају његовог, на Жерара Филипа, икону француског филма, младалачки романтичан, сахрањен са 37 година у костиму Дон Родрига.

Бориса Комненића красила је од почетка школовања интелектуална промишљеност и унутрашње преживљавање. Као почетник осећала сам страхопоштовање према Борису Комненићу, члану једне изузетне класе глуме, поштовала сам његову интелектуалну запитаност и његово разумевање тишине.

Борис је као неки принц тишине пролазио академијом и попут Стриндберга, чини ми се, волео тишину јер се мисли онда могу чути и ми можемо видети прошлост. Тишина не може сакрити ништа, али речи и те како могу.

Са великим, бескрајним узбуђењем пратим представу „Збогом Јудо” у режији Егона Савина у Дому културе Студентски град. У овој необично узбудљивој представи 1979. године Борис са својом колегиницом Владицом Милосављевић, брилијантно, са бескрајном снагом, брине о публици концентришући се у потпуности на партнере.

Борис је пробудио у мени слике тада паралелне са онима у којима и глумац доживљава самог себе.

Од 1979. и 1980. године када се Борис Комненић први пут појављује у фиму „Дани од снова”, Влатка Гилића, преко представе „Љиљак” Александра Поповића 1981. године, а затим следи преко 70 улога у Народном позоришту и у свим београдским позориштима и позориштима Новог Сада, као и преко брилијантних улога у преко 70 филмова и телевизијских серија, Борис Комненић постаје глумац који ме бескрајно инспирише.

Ако бих требала да опишем Бориса Комненића како сам га ја осећала и видела, са којим сам на жалост радила само једну представу „Војвоткињу од Малфија” Џона Вебстера, у којој је он играо улогу Кардинала уз колеге Радета Марковића, Петра Божовића, Брика Кривокапића, Соњу Јауковић, Александру Николић, Љубивоја Тадића... не бирам ову представу већ улогу Сатина у представи „На дну”.

Да бих говорила о Борису Комненићу, организму целовите слике, слике какву су стварали велики мајстори ренесансе и бараока, који је толико сложен да се свака специјализована анализа показује недовољном и ограниченом. Ја се присећам Бориса Комненића у улози Константина Сатина у представи „На дну” Максима Горког, настале 1985. године у режије Цисане Мурусиџе. (Први Константин Сатин био је Станиславски 1902. године у Московском художественом театру.)

Наравно да је Борис имао још 70 и више глумачких креација или глумачких вајања карактера, али Константина Сатина бирам јер је то можда пут за разумевање Бориса Комненића, глумца стања целовитости. Константин Сатин кога је играо Борис Комненић, призивао је Жерара Филипа у костиму Дон Родрига.

Сатин попут Бориса Комненића или vice versa одважан је, паметан, начитан и каже: „Постоји само човек, све остало је дело његових руку и његовог мозга. Морамо поштовати човека, не жалити, не понижавати га сажаљењем...Човек се мора поштовати! Човек је изнад ситог стомака.”

Та вера у човека и у његову слободу до које се долази искљичиво радом, поштовањем других, а не помодношћу, имао је Борис Комненић. Сатин каже: „Човек све плаћа сам, за веру, неверу, љубав, интелигенцију. Човек све плаћа сам и самим тим је слободан.”

Борис Комненић, господин глумац, нежни принц глуме, који се никада пре академије није бавио позориштем, постао је величанствени, дубоки и осетљиви, префињени глумац стваралац.

Као редитељ називам његово глумачко ставралаштво, снажним, лирским сензибилним, тајанственим, промишљеним. То гради стање изузетне глумачке целовитости без егоцентризма, ништа у рукама, ништа у џеповима, све у телу и души Бориса Комненића.

Господин глумац Борис Комненић, мој драги колега, успео је да гледалац поред њега и са њим чини све што и господин глумац Борис Комненић.

Борис Комненић је био глумац који је волео тишину јер тишина не скрива ништа, он је волео позориште, волео је своје колеге глумце, он је волео публику. Волео је примедбе колега јер је само истина потребна позоришту.

Нежни, изузетни Борис Комненић, првак Народног позоришта, радио је много и стално. Желео је да се опроба у сваком жанру јер су га дубоко интересовала средства технике глуме.

Глумачко стваралаштво Бориса Комненића је било духовно, свечано и обредно.

Стање глумачке целовитости Бориса Комненића је оно због чега га поштујемо, волимо и због чега је он заувек наша инспирација.

 

                                                                           Одлазе велики, пустиња се шири

 

Борис Kомненић. Обожавани Борис. Глумац за кога је мало рећи да је великан. Борис је поезија и филозофија глуме. Лакокрил и у трагедији и у комедији и у драми. Глумац дубине, раскошан као Дионис, који свој опојни занос игре преноси на све око себе. А умео је да се радује, да ужива у дару и раду својих колега. Да млађима да савет, потребан и тачан у правом тренутку. Његово дисање са улогом на сцени било је органско. Борис је био глумац енциклопедија, огромног образовања.

О књижевности, историји, религији, толико је знао. Kолико је таквих, у овом времену површности? Kакво је благо било радити и стварати са глумцем који о писцима и њиховим делима зна готово све што је написано, и који мисли из срца дела које ради. Kоји у мишљењу о позоришту, глуми, режији, пркоси свакој помодности, увек тражећи суштину. Естета изнад свега, онај који зна значење реченице Фјодора Достојевског: „Лепота ће спасти свет“. Имала сам част да радим с њим. Био је Kлер Kвилти у “Лолити”, Степан Трофимович Верховенски у “Злим дусима”, Професор филозофије у “Балканском шпијуну”. Десет сезона играо је Степана, нежног циника и сањара о бољем и племенитијем свету. Његове сценске сузе биле су праве. Публика је дисала с њим у улози Степана Трофимовича Верховенског.

Узвраћала му је громогласним овацијама, као грмљавином из гледалишта. У бифеу пре и после представе, око њега је увек био кружок. Јер где је Борис, тамо је и смех. Тамо је и топло. Тамо је позориште и оригинална реч. Борис, заводник високог префињеног стила, талентом, знањем, посебношћу, онакав какав је био, непрепричљив је. С њим сам проверавала поделе за представе које сам радила, а у којима он није глумио. Увек добијала савет. Моје поверење у њега било је бескрајно.

Непрестано је снимао и снимао. Kад сам га питала зашто толико ради, говорио је како хоће да заради за достојанствен живот кад оде у пензију. Био је резигниран до крајњих граница стањем у култури, у позоришту, у друштву. Отишао је, пре пензије, међу небеске великане, у тај ансамбл на небу разних генерација. Одлазе велики људи, велики уметници, пустиња се шири преко позоришних сцена. Ја још нисам схватила да Пеце Ејдуса нема међу нама у Народном. Борис глуми у филму који је део представе „Балкански шпијун“. С његовим гласом, ликом, њим у улози Професора, делићемо будуће време на сцени Народног позоришта. Он је и даље у подели. Наш вољени Борис Kомненић.