Svetski dan pozorišta, 27. mart

Povodom Svetskog dana pozorišta, umetnička direktorka Drame Narodnog pozorišta u Beogradu Molina Udovički Fotez poručuje:

Tokom godina korone često sam govorila „posle kuge je došla renesansa“. Tako se i dogodilo u našem Narodnom pozorištu. Publika se vratila u gledalište i rasprodavale su se karte za operske, baletske i dramske predstave u roku od nekoliko dana. Prepuna su bila gledališta svih beogradskih pozorišta. Dramske predstave Narodnog pozorišta u poslednje tri godine su učestvovale na svim relevantnim festivalima u zemlji i regionu i donele svojoj kući skoro sto uglednih pozorišnih nagrada. Tako nešto se nikada ranije nije dogodilo. Renesansa.

Tokom poslednje tri godine, svakomalo bih rekla, najčešće u razgovorima sa piscima i rediteljima, da 21. vek stavlja nove vrednosti pred svakoga od nas, pred svakog čoveka.U svojoj poruci za Svetski dan pozorišta reditelj Teodoros Terzopulos kaže :

„Sveprisutan osećaj straha od Drugog, drugačijeg, stranog, dominira našim mislima i delima“, a završava poruku rečima da je potrebno da izađemo iz „višestruke diktature savremenog srednjeg veka“.

Historia magistra vitae est. Mrak Srednjeg veka osvetlili su i rasterali Humanizam i Renesansa. Humanus znači čovečan, ljudski, čovekoljubiv. Čini mi se da su nam neophodni dnevni susreti sa samima sobom da bismo čuli šta je našoj duši potrebno, da bismo postajali  svakodnevno bolji u odnosu na sebe od juče i da bi svako sebi osvetlio put na kome nikada nije kriv Drugi. To je put kojim se ide strpljivo i uporno da bismo strah u nama zamenili ljubavlju prema svima i svemu, da bismo postali istinski čovekoljubivi. Humanizam.

Toga u Pozorištu već ima. Kada se glumci na sceni povežu između sebe i igraju za Drugog, igraju za zajedničku predstavu (svoj celoviti mali svet u tom trenutku), tada se prirodno povežu i sa publikom u gledalištu što se sve zajedno zove „magija teatra“. Zbog te magije pozorište opstaje uporno i strpljivo kroz razne društvene nedaće već više od dva i po milenijuma! Najveći pozorišni pisac svih vremena, gle čuda iz doba renesanse, Vilijam Šekspir u svojoj čuvenoj tragediji „Hamlet“ je napisao:  
                  „Kakvo je remek-delo čovek!
                  Kako je plemenit umom!
                  Kako neograničen po sposobnostima!
                  Kako je u obliku i pokretu
                  skladan i celishodan!
                  Kako je izrazom sličan anđelu!
                  Kako po mudrosti naliči na Boga -
                  ukras sveta - uzor svega života!“                                 
         

Teodoros Terzopulos, grčki pozorišni reditelj, ovogodišnji je autor međunarodne poruke za Svetski dan pozorišta:

Može li pozorište da odgovori na poziv upomoć koje naše doba šalje u svetu osiromašenih građana, zaključanih u ćelijama virtuelne stvarnosti, ukopanih u privatnost koja ih guši? U svetu robotizovanih života unutar totalitarnog sistema kontrole i represije koji obuhvata svaki aspekt naše stvarnosti?

Da li je pozorištu stalo do ekološkog uništenja, globalnog zagrevanja, masovnog gubitka biodiverziteta, zagađenja okeana, topljenja glečera, šumskih požara i ekstremnih vremenskih nepogoda? Može li pozorište da postane aktivan deo ekosistema? Pozorište već godinama svedoči uticaju čoveka na planetu, ali ne nalazi način da se suoči sa ovim problemom.

Da li je pozorište zabrinuto zbog stanja svesti koju oblikuje XXI vek u kom se ljudima manipuliše zbog političkih i ekonomskih interesa, uz pomoć medija i kompanija koje oblikuju mišljenje? Društvene mreže, koliko god da olakšavaju komunikaciju, postale su alibi za interakciju, jer omogućavaju sigurnu udaljenost od Drugog. Sveprisutan osećaj straha od Drugog, drugačijeg, stranog, dominira našim mislima i delima.

Može li pozorište da postane radionica u kojoj nastaje suživot različitog, bez ignorisanja traume koja krvari?
Ova trauma nas poziva da rekonstruišemo Mit. A rečima Hajnera Milera: „Mit je gomila, mašina kojoj uvek može da uključi nove i drugačije mašine. On prenosi energiju sve dok rastuća brzina ne rasprši kulturno polje.“ A ja bih dodao i polje varvarstva.
Mogu li reflektori pozorišta da osvetle društvenu traumu, umesto što obmanjujuće osvetljavaju samo sebe?
Ovo su pitanja na koja ne postoje odgovori, jer pozorište postoji i traje zahvaljujući pitanjima bez odgovora.
Ova pitanja pokreće Dionis koji prolazi kroz svoje rodno mesto, orkestar antičkog pozorišta, i nastavlja tiho izbegličko putovanje kroz pejzaže rata i danas, na Svetski dan pozorišta.

Pogledajmo u oči Dionisu, ekstatičnom bogu pozorišta i mita, koji spaja prošlost, sadašnjost i budućnost, detetu dvoje roditelja – Zevsa i Semele – izrazu fluidnih identiteta, ženskog i muškog, gneva i blagosti, božanskog i životinjskog, na međi ludila i razuma, reda i haosa, akrobati na granici života i smrti. Dionis postavlja suštinsko ontološko pitanje – „O čemu se ovde zapravo radi?“ – koje podstiče stvaraoce na sve dublje istraživanje korena mita i mnogostrukih dimenzija ljudske zagonetke.
Potrebni su nam novi narativni putevi, usmereni ka negovanju sećanja i oblikovanju nove moralne i političke odgovornosti, kako bismo izašli iz višestruke diktature savremenog srednjeg veka.