Светски дан позоришта, 27. март

Поводом Светског дана позоришта, уметничка директорка Драме Народног позоришта у Београду Молина Удовички Фотез поручује:

Током година короне често сам говорила „после куге је дошла ренесанса“. Тако се и догодило у нашем Народном позоришту. Публика се вратила у гледалиште и распродавале су се карте за оперске, балетске и драмске представе у року од неколико дана. Препуна су била гледалишта свих београдских позоришта. Драмске представе Народног позоришта у последње три године су учествовале на свим релевантним фестивалима у земљи и региону и донеле својој кући скоро сто угледних позоришних награда. Тако нешто се никада раније није догодило. Ренесанса.

Током последње три године, свакомало бих рекла, најчешће у разговорима са писцима и редитељима, да 21. век ставља нове вредности пред свакога од нас, пред сваког човека.У својој поруци за Светски дан позоришта редитељ Теодорос Терзопулос каже :

„Свеприсутан осећај страха од Другог, другачијег, страног, доминира нашим мислима и делима“, а завршава поруку речима да је потребно да изађемо из „вишеструке диктатуре савременог средњег века“.

Historia magistra vitae est. Мрак Средњег века осветлили су и растерали Хуманизам и Ренесанса. Humanus значи човечан, људски, човекољубив. Чини ми се да су нам неопходни дневни сусрети са самима собом да бисмо чули шта је нашој души потребно, да бисмо постајали  свакодневно бољи у односу на себе од јуче и да би свако себи осветлио пут на коме никада није крив Други. То је пут којим се иде стрпљиво и упорно да бисмо страх у нама заменили љубављу према свима и свему, да бисмо постали истински човекољубиви. Хуманизам.

Тога у Позоришту већ има. Када се глумци на сцени повежу између себе и играју за Другог, играју за заједничку представу (свој целовити мали свет у том тренутку), тада се природно повежу и са публиком у гледалишту што се све заједно зове „магија театра“. Због те магије позориште опстаје упорно и стрпљиво кроз разне друштвене недаће већ више од два и по миленијума! Највећи позоришни писац свих времена, гле чуда из доба ренесансе, Вилијам Шекспир у својој чувеној трагедији „Хамлет“ је написао:  
                  „Какво је ремек-дело човек!
                  Како је племенит умом!
                  Како неограничен по способностима!
                  Како је у облику и покрету
                  складан и целисходан!
                  Како је изразом сличан анђелу!
                  Како по мудрости наличи на Бога -
                  украс света - узор свега живота!“                                 
         

Теодорос Терзопулос, грчки позоришни редитељ, овогодишњи је аутор међународне поруке за Светски дан позоришта:

Може ли позориште да одговори на позив упомоћ које наше доба шаље у свету осиромашених грађана, закључаних у ћелијама виртуелне стварности, укопаних у приватност која их гуши? У свету роботизованих живота унутар тоталитарног система контроле и репресије који обухвата сваки аспект наше стварности?

Да ли је позоришту стало до еколошког уништења, глобалног загревања, масовног губитка биодиверзитета, загађења океана, топљења глечера, шумских пожара и екстремних временских непогода? Може ли позориште да постане активан део екосистема? Позориште већ годинама сведочи утицају човека на планету, али не налази начин да се суочи са овим проблемом.

Да ли је позориште забринуто због стања свести коју обликује XXI век у ком се људима манипулише због политичких и економских интереса, уз помоћ медија и компанија које обликују мишљење? Друштвене мреже, колико год да олакшавају комуникацију, постале су алиби за интеракцију, јер омогућавају сигурну удаљеност од Другог. Свеприсутан осећај страха од Другог, другачијег, страног, доминира нашим мислима и делима.

Може ли позориште да постане радионица у којој настаје суживот различитог, без игнорисања трауме која крвари?
Ова траума нас позива да реконструишемо Мит. А речима Хајнера Милера: „Мит је гомила, машина којој увек може да укључи нове и другачије машине. Он преноси енергију све док растућа брзина не распрши културно поље.“ А ја бих додао и поље варварства.
Могу ли рефлектори позоришта да осветле друштвену трауму, уместо што обмањујуће осветљавају само себе?
Ово су питања на која не постоје одговори, јер позориште постоји и траје захваљујући питањима без одговора.
Ова питања покреће Дионис који пролази кроз своје родно место, оркестар античког позоришта, и наставља тихо избегличко путовање кроз пејзаже рата и данас, на Светски дан позоришта.

Погледајмо у очи Дионису, екстатичном богу позоришта и мита, који спаја прошлост, садашњост и будућност, детету двоје родитеља – Зевса и Семеле – изразу флуидних идентитета, женског и мушког, гнева и благости, божанског и животињског, на међи лудила и разума, реда и хаоса, акробати на граници живота и смрти. Дионис поставља суштинско онтолошко питање – „О чему се овде заправо ради?“ – које подстиче ствараоце на све дубље истраживање корена мита и многоструких димензија људске загонетке.
Потребни су нам нови наративни путеви, усмерени ка неговању сећања и обликовању нове моралне и политичке одговорности, како бисмо изашли из вишеструке диктатуре савременог средњег века.