Premijera predstave „Nora – Lutkina kuća“ Henrika Ibzena, u režiji Tatjane Mandić Rigonat 23. decembra (19,00) na Velikoj sceni

Predstava „Nora - Lutkina kuća“, po istoimenoj drami Henrika Ibzena, u adaptaciji i režiji Tatjane Mandić Rigonat, biće premijerno izvedena 23. decembra (19,00) na Velikoj sceni. 

U podeli su Nada Šargin (Nora Helmer), Nenad Stojmenović (Torvald Helmer, advokat, Norin suprug), Hadži Nenad Maričić (Doktor Rank), Katarina Marković (Gospođa Kristina Linde), Goran Jevtić (Advokat Nils Krogstad) i Jelena Blagojević (Sluškinja). 

U predstavi, kao Norina i Torvaldova deca, učestvuju Teodora Milin/ Luna Glišić, Lazar Laketa/ Vuk Romanić i Uroš Marković/ Aleksa Vulović.

Rediteljka je uradila i izbor muzike, a u umetničkom timu su i Branko Hojnik (scenograf), Ivana Vasić (kostimograf), Irena Dragović (kompozitor), Ljiljana Mrkić Popović (scenski govor), Igor Koruga (scenski pokret) i Jelena Tvrdišić (video rad).

Saradnici na predstavi su Vuk Miletić (izvršni producent), Vidan Lalić/ Miloš Golubović (producenti u Drami), Sanja Ugrinić Mimica (inspicijent), Danica Stevanović/ Ljubica Raković (sufleri), Dunja Kostić (asistent scenografa i reditelja), Nevena Šmitran (asistent kostimografa) i Ivona Džudović (organizator na praksi). 

Komad se igra u prevodu Ljubiše Rajića. 

Biće ovo u Narodnom pozorištu treća postavka drame „Nora - Lutkina kuća“ koju je slavni norveški književnik, jedan od najvećih dramskih pisaca svetske književnosti Henrik Ibzen, napisao 1879. godine. 

Prva premijera održana je 28. januara 1889. godine, a naredna 12. maja 1921. godine. 

Tatjana Mandić Rigonat u „Reči reditelja“ ocenjuje da je „Nora - Lutkina kuća“, prvi dramski bestseler, prevratnička drama koja je pronela Ibzenovu slavu širom sveta, uzdrmala pozorišne scene i savest ondašnjih građana, inspirisala mnoge umetnike, pokrenula polemike koje i danas traju. 
Zbog Nore je mladi osamnaestogodišnji Džojs počeo da uči norveški kako bi Ibzena čitao u originalu. A u Kini je naziv za feminizam izveden iz Norinog imena. Feminizam  je noraizam ili norizam. 

Bizarna je činjenica da  sto godina, čitav vek, Nore nije bilo na repertoaru Narodnog pozorišta, još od 1921.To scensko izgnanstvo Nore je zapanjujuće. Danas, u vremenu kada žene širom sveta govore Ne, a njihovo Ne raznim oblicima zlostavljanja i stega izaziva polemike, podozrenje ili aklamacije, neophodno je igrati Lutkinu kuću. Nora - Lutkina kuća je nulta pozicija - ključna drama, ona od koje se polazi, iz koje se razvija svako razmišljanje na temu pobune Žene.

 Ibzen je naslikao ženu suočenu sa dubokom dramom, ali  veliku i snažnu da se ponese s njom i preuzime odgovornost za svoj život, postavljajući suštinsko pitanje samoj sebi: ko je ona, objekat ili subjekat, šta su njene misli, a šta naučeni, nametnuti obrasci ponašanja o braku, muško-ženskim odnosima, porodici, društvu. Nora je prva koja je rekla Ne! hipokriziji. Rekla je Ne! patrijarhalnoj dogmi, a da je pisac ipak nije odveo u propast, ludilo, samoubistvo. Ona nije ni Ana Karenjina ni Ema Bovari. U Norin lik Ibzen  je upisao nalog koji je dao i sebi i drugima: Postati svoj!

Ibzen nije mislio da je programski napisao feministički komad, već da se tema Nore tiče svakog čoveka, žene i muškarca. On piše da svaka ptica treba da peva iz sopstvenog grla. To znači imati svoje misli, ne živeti po diktatu većine i podrazumevajućim obrascima, ne biti nekritički konzument ideja, stavova, prilagođeni konformista, već biti čovek koji preispituje sebe i svet. Jer, kao što piše Kjerkegor, najčešći oblik očajanja je kad nisi ono što jesi. Ali treba stići do spoznaje šta jesi a šta nisi i šta nećeš i ne pristaješ da budeš.

Čovek sebe izgrađuje svojim izborima i mora biti svestan odgovornosti pred izborima koje čini. Izbori moraju biti subjektivni.
Lutka je igračka, objekat, stvar kojoj neko drugi, ko se sa njom igra, daje svoj glas, i projektuje u nju svoje želje. Ona živi kroz igru i radost, glasove, drugih koji je oblače i svlače, otkidaju glavu, ruke, noge. Žena lutka! Nasilje nad ženama, zlostavljanje, potiču upravo iz doživljaja žene kao objekta. 

Ibzen je pisao da ljudski rod mora da počne da gradi svet iz početka i počne od pojedinca. Taj pojedinac u ovom komadu je žena - Nora. Za Ibzena, žena je kontinent, nedovoljno otkriven, a mnoštvo je toga što sputava razvoj žene u njenoj jedinstvenosti i osobenosti. Pisao je i da će promena društva doći od onih koji su najviše patili i stradali, a to su žene i radnici. Treba giljotinirati buržuaziju kao što su u Francuskoj giljotinirali aristokratiju, rekao je u jednom vatrenom govoru Ibzen. 

„Ja imam dužnost prema samom sebi“, napisao je Ibzen kad je napuštao pozorište u Bergenu i prelazio u pozorište u Kristijaniji. Te iste reči izgovara Nora. U Noru je upisao sebe. Kao Flober kad je pisao: Ema Bovari - to sam ja. Imati dužnost prema sebi ne znači  biti hladni individualista i narcis. Ljubavi ima raznih. U današnjem vremenu dominira narcizam, narcistička ljubav, najtužniji oblik ljubavi. Narcizam je samoća. Na ceni je srebroljublje, ljubav prema novcu. Stari Grci su imali mnogo naziva za različite oblike ljubavi.  Ljubav je  deljenje. A da bi mogao da deliš, moraš imati i šta da podeliš: sebe.

Ibzen je pisao dramu pre nego što je postojala psihoanaliza, a poznavao je dinamiku nesvesnog pre nego što je formulisan taj pojam. Frojd, Jung, Šandor Ferenci, Lu Andreas Salome analizirali su likove iz Ibzenovih drama kao da su stvarni ljudi. Ibzen raskida  sa pojmom tipa u drami, i razvija likove kao složene strukture ljudskih motiva, ciljeva, postupaka.

Nora je složen dramski lik, i to me privlači baš kao što me je lik Čehovljevog Ivanova privlačio kao rebus. A Nada Šargin je glumica u čijem umetničkom biću živi čitav orkestar.  Nora nije moj rediteljski objekat kojim manipulišem i plakatski koristim. Naprotiv, želim da što više osvetlim njenu unutrašnju dramu, njene majstorske mimikrije, dinamiku njenog lavirinta kojim luta dok ne dođe do svoje iskrenosti-istinitosti, do prevratničkog dovođenja u pitanje sopstvene egzistencije.

Šta se dogodilo sa Norom posle Ibzenovog dramskog kraja, razgrevalo je maštu  publike i mnogih umetnika, pa su pisani nastavci drame, vođene polemike, glumice su odbijale da igraju Noru, odnosno želele su da menjaju kraj drame. U tom pitanju šta je bilo posle vidim zamku prizivanja nagrade ili kazne za individualnu Norinu revoluciju. A suština nije ni u nagradi ni u kazni, za mene je suština Ibzenove drame u trenutku prosvetljenja - trenutku u kojem čovek prozire svoj život, sebe u datim okolnostima, odbacuje laž, ne želi da bude žrtva, i kreće putem iskrenosti, ne pitajući se o nagradi ili kazni.

Pojedinac koji se usudi da sve preispita, žena koja to čini, i onda i sada izlažu se nepojamnoj osudi, ludilu, propasti, odbačenosti, stigmatizaciji, poruzi. Teško se prihvata hrabrost individualnog skoka u istinu i iskrenost. U ovom usijanom egocentričnom vremenu, vremenu obožavanja zlatnog teleta, vremenu narcizma, sveopšte manipulacije na svim nivoima, Nora svetli poštenjem - revoluciju počinje od promene sebe. Koliko nas je takvih? Mnogi bi da menjaju svet, a nisu u stanju da se suoče sa sopstvenim lažima, da pogledaju duboko u sebe. 

Celog života, Ibzen je bio okružen izuzetnim ženama. Njegova majka je bila muzičarka, volela je pozorište, pravila ga u kući, mnogo čitala, kao i njegova svestrana  supruga Suzana. U osamnaestoj godini otkrio je Kjerkegora tako što mu je njegovo čuveno delo Ili-Ili dala Džordžina Kraford, koja je imala veliku biblioteku. Družio se sa  norveškom feministkinjom Kamilom Kolet. 

Kad je imao četrnaest godina, Ibzen je dobio školski zadatak da opiše neki  svoj san. Napisao je kako je lutao po brdima, visovima, pa se umorio i zaspao. U snu mu se pojavio anđeo koji je hteo da mu pokaže ljudski život, stvaran i istinit. Ugledao je čitav svet pokopan, u slaboj svetlosti sumraka, a anđeo mu je rekao: Ovde vidiš  da je  sve samo taština! Ljudska taština, samoljublje, sujeta, ( sujeta je prazina), oholost, egoizam.Ibzen je govorio da opisuje ljude, svet, da ne propoveda, da želi, kad se spusti pozorišna zavesa, da ljudi misle o onome što su gledali. Da umetnik postavlja pitanja, a ne propisuje recepte. 

Ibzen je rastao u porodici koja je iskusila bankrot, gubitak imovine. U šesnaestoj godini počeo  je da radi. Živeo je u veoma dinamičnom kapitalističkom dobu. Današnje vreme je do hipertrofije dovelo sve ono negativno što je postojalo u Ibzenovom vremenu. Neki današnji mislioci više ne upotrebljavaju izraz neoliberalni kapitalizam, već govore o tehnofeudalizmu. Treba giljotinirati buržuaziju kao što su u Francuskoj giljotinirali aristokratiju, rekao je u jednom vatrenom govoru Ibzen, gnevni gorostas sa severa, kako su ga, zbog njegovih kritičkih stavova, nazivali savremenici.