Премијера представе „Нора – Луткина кућа“ Хенрика Ибзена, у режији Татјане Мандић Ригонат 23. децембра (19,00) на Великој сцени

Представа „Нора - Луткина кућа“, пo истоименој драми Хенрика Ибзена, у адаптацији и режији Татјане Мандић Ригонат, биће премијерно изведена 23. децембра (19,00) на Великој сцени. 

У подели су Нада Шаргин (Нора Хелмер), Ненад Стојменовић (Торвалд Хелмер, адвокат, Норин супруг), Хаџи Ненад Маричић (Доктор Ранк), Катарина Марковић (Госпођа Кристина Линде), Горан Јевтић (Адвокат Нилс Крогстад) и Јелена Благојевић (Слушкиња). 

У представи, као Норина и Торвалдова деца, учествују Теодора Милин/ Луна Глишић, Лазар Лакета/ Вук Романић и Урош Марковић/ Алекса Вуловић.

Редитељка је урадила и избор музике, а у уметничком тиму су и Бранко Хојник (сценограф), Ивана Васић (костимограф), Ирена Драговић (композитор), Љиљана Мркић Поповић (сценски говор), Игор Коруга (сценски покрет) и Јелена Тврдишић (видео рад).

Сарадници на представи су Вук Милетић (извршни продуцент), Видан Лалић/ Милош Голубовић (продуценти у Драми), Сања Угринић Мимица (инспицијент), Даница Стевановић/ Љубица Раковић (суфлери), Дуња Костић (асистент сценографа и редитеља), Невена Шмитран (асистент костимографа) и Ивона Џудовић (организатор на пракси). 

Комад се игра у преводу Љубише Рајића. 

Биће ово у Народном позоришту трећа поставка драме „Нора - Луткина кућа“ коју је славни норвешки књижевник, један од највећих драмских писаца светске књижевности Хенрик Ибзен, написао 1879. године. 

Прва премијера одржана је 28. јануара 1889. године, а наредна 12. маја 1921. године. 

Татјана Мандић Ригонат у „Речи редитеља“ оцењује да је „Нора - Луткина кућа“, први драмски бестселер, превратничка драма која је пронела Ибзенову славу широм света, уздрмала позоришне сцене и савест ондашњих грађана, инспирисала многе уметнике, покренула полемике које и данас трају. 
Због Норе је млади осамнаестогодишњи Џојс почео да учи норвешки како би Ибзена читао у оригиналу. А у Кини је назив за феминизам изведен из Нориног имена. Феминизам  је нораизам или норизам. 

Бизарна је чињеница да  сто година, читав век, Норе није било на репертоару Народног позоришта, још од 1921.То сценско изгнанство Норе је запањујуће. Данас, у времену када жене широм света говоре Не, а њихово Не разним облицима злостављања и стега изазива полемике, подозрење или акламације, неопходно је играти Луткину кућу. Нора - Луткина кућа је нулта позиција - кључна драма, она од које се полази, из које се развија свако размишљање на тему побуне Жене.

 Ибзен је насликао жену суочену са дубоком драмом, али  велику и снажну да се понесе с њом и преузиме одговорност за свој живот, постављајући суштинско питање самој себи: ко је она, објекат или субјекат, шта су њене мисли, а шта научени, наметнути обрасци понашања о браку, мушко-женским односима, породици, друштву. Нора је прва која је рекла Не! хипокризији. Рекла је Не! патријархалној догми, а да је писац ипак није одвео у пропаст, лудило, самоубиство. Она није ни Ана Карењина ни Ема Бовари. У Норин лик Ибзен  је уписао налог који је дао и себи и другима: Постати свој!

Ибзен није мислио да је програмски написао феминистички комад, већ да се тема Норе тиче сваког човека, жене и мушкарца. Он пише да свака птица треба да пева из сопственог грла. То значи имати своје мисли, не живети по диктату већине и подразумевајућим обрасцима, не бити некритички конзумент идеја, ставова, прилагођени конформиста, већ бити човек који преиспитује себе и свет. Јер, као што пише Кјеркегор, најчешћи облик очајања је кад ниси оно што јеси. Али треба стићи до спознаје шта јеси а шта ниси и шта нећеш и не пристајеш да будеш.

Човек себе изграђује својим изборима и мора бити свестан одговорности пред изборима које чини. Избори морају бити субјективни.
Лутка је играчка, објекат, ствар којој неко други, ко се са њом игра, даје свој глас, и пројектује у њу своје жеље. Она живи кроз игру и радост, гласове, других који је облаче и свлаче, откидају главу, руке, ноге. Жена лутка! Насиље над женама, злостављање, потичу управо из доживљаја жене као објекта. 

Ибзен је писао да људски род мора да почне да гради свет из почетка и почне од појединца. Тај појединац у овом комаду је жена - Нора. За Ибзена, жена је континент, недовољно откривен, а мноштво је тога што спутава развој жене у њеној јединствености и особености. Писао је и да ће промена друштва доћи од оних који су највише патили и страдали, а то су жене и радници. Треба гиљотинирати буржуазију као што су у Француској гиљотинирали аристократију, рекао је у једном ватреном говору Ибзен. 

„Ја имам дужност према самом себи“, написао је Ибзен кад је напуштао позориште у Бергену и прелазио у позориште у Кристијанији. Те исте речи изговара Нора. У Нору је уписао себе. Као Флобер кад је писао: Ема Бовари - то сам ја. Имати дужност према себи не значи  бити хладни индивидуалиста и нарцис. Љубави има разних. У данашњем времену доминира нарцизам, нарцистичка љубав, најтужнији облик љубави. Нарцизам је самоћа. На цени је среброљубље, љубав према новцу. Стари Грци су имали много назива за различите облике љубави.  Љубав је  дељење. А да би могао да делиш, мораш имати и шта да поделиш: себе.

Ибзен је писао драму пре него што је постојала психоанализа, а познавао је динамику несвесног пре него што је формулисан тај појам. Фројд, Јунг, Шандор Ференци, Лу Андреас Саломе анализирали су ликове из Ибзенових драма као да су стварни људи. Ибзен раскида  са појмом типа у драми, и развија ликове као сложене структуре људских мотива, циљева, поступака.

Нора је сложен драмски лик, и то ме привлачи баш као што ме је лик Чеховљевог Иванова привлачио као ребус. А Нада Шаргин је глумица у чијем уметничком бићу живи читав оркестар.  Нора није мој редитељски објекат којим манипулишем и плакатски користим. Напротив, желим да што више осветлим њену унутрашњу драму, њене мајсторске мимикрије, динамику њеног лавиринта којим лута док не дође до своје искрености-истинитости, до превратничког довођења у питање сопствене егзистенције.

Шта се догодило са Нором после Ибзеновог драмског краја, разгревало је машту  публике и многих уметника, па су писани наставци драме, вођене полемике, глумице су одбијале да играју Нору, односно желеле су да мењају крај драме. У том питању шта је било после видим замку призивања награде или казне за индивидуалну Норину револуцију. А суштина није ни у награди ни у казни, за мене је суштина Ибзенове драме у тренутку просветљења - тренутку у којем човек прозире свој живот, себе у датим околностима, одбацује лаж, не жели да буде жртва, и креће путем искрености, не питајући се о награди или казни.

Појединац који се усуди да све преиспита, жена која то чини, и онда и сада излажу се непојамној осуди, лудилу, пропасти, одбачености, стигматизацији, порузи. Тешко се прихвата храброст индивидуалног скока у истину и искреност. У овом усијаном егоцентричном времену, времену обожавања златног телета, времену нарцизма, свеопште манипулације на свим нивоима, Нора светли поштењем - револуцију почиње од промене себе. Колико нас је таквих? Многи би да мењају свет, а нису у стању да се суоче са сопственим лажима, да погледају дубоко у себе. 

Целог живота, Ибзен је био окружен изузетним женама. Његова мајка је била музичарка, волела је позориште, правила га у кући, много читала, као и његова свестрана  супруга Сузана. У осамнаестој години открио је Кјеркегора тако што му је његово чувено дело Или-Или дала Џорџина Крафорд, која је имала велику библиотеку. Дружио се са  норвешком феминисткињом Камилом Колет. 

Кад је имао четрнаест година, Ибзен је добио школски задатак да опише неки  свој сан. Написао је како је лутао по брдима, висовима, па се уморио и заспао. У сну му се појавио анђео који је хтео да му покаже људски живот, стваран и истинит. Угледао је читав свет покопан, у слабој светлости сумрака, а анђео му је рекао: Овде видиш  да је  све само таштина! Људска таштина, самољубље, сујета, ( сујета је празина), охолост, егоизам.Ибзен је говорио да описује људе, свет, да не проповеда, да жели, кад се спусти позоришна завеса, да људи мисле о ономе што су гледали. Да уметник поставља питања, а не прописује рецепте. 

Ибзен је растао у породици која је искусила банкрот, губитак имовине. У шеснаестој години почео  је да ради. Живео је у веома динамичном капиталистичком добу. Данашње време је до хипертрофије довело све оно негативно што је постојало у Ибзеновом времену. Неки данашњи мислиоци више не употребљавају израз неолиберални капитализам, већ говоре о технофеудализму. Треба гиљотинирати буржуазију као што су у Француској гиљотинирали аристократију, рекао је у једном ватреном говору Ибзен, гневни горостас са севера, како су га, због његових критичких ставова, називали савременици.