GLUMICA MARIJA VICKOVIĆ PROČITALA PORUKU KŠIŠTOFA VARLIKOVSKOG POVODOM 27. MARTA - SVETSKOG DANA POZORIŠTA

Svetski dan pozorišta - 27. mart obeležava se godinama i u Srbiji različitim programima, kao i tradicionalnim čitanjem poruke uoči izvođenja predstava, isto kao i u teatrima širom sveta.
Na inicijativu Međunarodnog pozorišnog instituta više od pola veka slavi se ovaj Dan (datum otvaranja Teatra nacija 1962. u Parizu, u kojem je umetnička direktorka bila i naša Mira Trailović), a na poziv Instituta, poruku piše pozorišna ličnost svetskog ugleda.
Prvi među njima bio je Žan Kokto, 1962. godine.
Poruka se prevodi na više od 20 jezika, čita pred desetinama hiljada gledalaca u pozorištima i objavljuje u stotinama štampanih i elektronskih medija na svim kontinentima.
Poruku, koju je ove godine uputio jedan od najznačajnijih teatarskih stvaralaca današnjice – poljski reditelj Kšištof Varlikovski, uoči početka predstave "Henri Šesti" na Velikoj sceni, pročitala je glumica Narodnog pozorišta Marija Vicković.
Varlikovski ocenjuje da "pozorišne pregaoce najlakše pronalazimo van pozorišta" i da su to "obično oni koji pozorište ne koriste kao mašinu za reprodukovanje klišea i konvencija".
"Oni pronalaze pulsirajuće izvore i žive tokove reka koji prividno zaobilaze pozorišne dvorane gde se svakodnevno okupljaju legije ljudi u nastojanjima da podražavaju nekakve svetove. Imitiramo, umesto da stvaramo vlastite svetove koji treba da su fokusirani, čak i da zavise od debate sa publikom i njenih reakcija; ti svetovi protiču skriveni a pozorište jedino ima moć da ih otkrije", poručuje on.
Takve vodiče Varlikovski nalazi uglavnom u prozi, stalno razmišljajući o "piscima koji su, pre stotinak godina, proročki, iako oprezno, opisali sumrak evropskih bogova koji je našu civilizaciju ostavio u tami, do danas nerazjašnjenoj".
Navodi Franca Kafku, Tomasa Mana i Marsela Prusta, a danas bi toj grupi proroka dodao i Džona Maksvela Kucija.
"Njihovo zajedničko osećanje nebranjenog kraja sveta, ne planete, već modela međuljudskih odnosa, poredaka i pobune, sada nas snažno prati. Nas, koji živimo posle završetka sveta. Nasuprot kriminalu i konfliktima koji se razbuktavaju sve više i više da ni sveprisutni mediji sa njima ne drže korak".
Ali, dodaje Varlikovski, "ovi požari brzo postaju dosadni, neopozivo nestaju iz medijskih izveštaja, a mi ostajemo bespomoćni, prestravljeni, opkoljeni. Više ne uspevamo da gradimo kule, a zidine, koje tvrdoglavo podižemo, ne brane nas ni od čega, naprotiv, same traže zaštitu i brigu trošeći najveći deo naše životne energije".
"A mi nemamo snage ni da pokušamo da vidimo šta je iza kapije, iza zida. I samo zbog toga treba da postoji pozorište i u tome da traži svoju moć. Da zaviruje tamo gde je gledanje zabranjeno", ističe on.
Uz citat da "predanje pokušava da objasni neobjašnjivo. Pošto ono proističe iz istinite podloge, mora u neobjašnjivom i okončati", Varlikovski napominje da je Kafka te reči uzdigao do metamorfoze predanja o Prometeju, a da se one "snažno odnose na to kakvo pozorište treba da bude".
"Takvom pozorištu, koje treba da ima početak u dubini istine i da pronalazi kraj u svim njegovim delatnicima, onima na sceni i onima u publici, čestitam svim srcem", zaključuje poznati poljski umetnik.
M.B.