GLUMICA OLGA ODANOVIĆ PROČITALA PORUKU ANATOLIJA VASILjEVA POVODOM 27. MARTA, SVETSKOG DANA POZORIŠTA

Svetski dan pozorišta - 27. mart obeležava se i u Srbiji različitim programima, kao i tradicionalnim čitanjem poruke uoči izvođenja predstava, isto kao i u teatrima širom sveta.
Na inicijativu Međunarodnog pozorišnog instituta (ITI), već više od 50 godina od 1961. godine, širom sveta obeležava se Svetski dan pozorišta, 27. mart.
Prvi put u Helsinkiju, a zatim u Beču na devetom ITI kongresu, juna 1961. godine, tadašnji predsednik Arvi Kivimaa iz Finske, predložio je da se proslavlja Svetski dan pozorišta.
Njegov predlog je prihvaćen sa oduševljenjem i od tada se svakog 27. marta (dan otvaranja Teatra nacija 1962. u Parizu) obeležava Svetski dan pozorišta na različite načine.
Na taj dan pozorišta u svetu, nacionalni centri Međunarodnog pozorišnog instituta i čitava međunarodna pozorišna zajednica organizuje razne pozorišne manifestacije, od kojih je najvažnija tradicionalna međunarodna poruka koju, na poziv ITI-ja, uvek piše pozorišna ličnost svetskog ugleda.
Poruka se prevodi na više od 20 jezika, čita pred desetinama hiljada gledalaca u pozorištima, štampa i emituje u stotinama novina, časopisa, radio i tv stanica na svim kontinentima
Prvu poruku za Svetski dan pozorišta napisao je Žan Kokto (Jean Cocteau) 1962. godine.
Autor ovogodišnje poruke, koju je glumica Olga Odanović pročitala na Sceni "Raša Plaović" uoči izvođenja predstave "Staklena menažerija", je svetski priznati pozorišni reditelj, profesor i osnivač Moskovske škole dramskih umetnosti Anatolij Vasiljev iz Rusije.
M.B.
                                                  PORUKA ANATOLIJA VASILjEVA ZA SVETSKI DAN POZORIŠTA 2016:
“Da li nam je potrebno pozorište?
Pitaju se hiljade profesionalaca razočaranih u pozorište i milioni ljudi koji su ga se zasitili.
Zašto nam je potrebno?
U godinama kada je scena toliko beznačajna u poređenju sa trgovima gradova i državama gde se odigravaju prave tragedije stvarnog života.
Šta će pozorište nama?
Pozlaćeni balkoni, baršunaste fotelje, grimizne kulise, uzvišeni glasovi ili naprotiv – crne kutije, isprskane blatom i krvlju, gomile besnih, nagih tela.
Šta pozorište može da kaže?
Sve!
Pozorište može da kaže sve.
I kako bogovi na nebu žive, i kako zatvorenici čame u tamnici, i kako strast podiže, i kako ljubav nestaje, i kako nam dobri ljudi ne trebaju, i kako vlada obmana, i kako ljudi žive u stanovima, a deca – u izbegličkim kampovima, i kako se vraćaju u pustinju, i kako se rastaju sa najbližima, pozorište može da govori o svemu tome.
Pozorište je postojalo i zauvek će ostati.
I sada, u ovih pedeset ili sedamdeset poslednjih godina, naročito je potrebno.
Zbog toga što od svih drugih umetnosti samo pozorište ide iz usta u usta, od oka do oka, iz ruku u ruke i od tela ka telu.
Njemu ne treba posrednik između čoveka i čoveka svetla strana sveta nije jug, ni sever, nije istok, ni zapad – pozorište je svetlo samo po sebi, svetli na sve četiri strane, odmah prepoznatljivo svakom neprijateljskom ili prijateljskom čoveku.
Potrebno nam je raznovrsno pozorište.
Arhaične forme teatra biće nam potrebne pre svih drugih.
Ali ritualne teatralne forme ne bi trebalo da budu u suprotnosti sa pozorištem civilizovanih naroda. Sekularna kultura je isključiva, „kulturna informacija“ zamenjuje jednostavne suštine i susret sa njima. Pozorište je otvoreno.
Ulaz je slobodan.
Dođavola sa gadžetima i kompjuterima – idite u pozorište, zauzimajte redove u parteru i na balkonima, slušajte reči i gledajte u žive slike – pozorište je pred vama, nemojte ga zanemariti i ne propuštajte ga u svojim užurbanim životima.
Pozorište je potrebno svima.
Samo jedno pozorište nije nam potrebno – to je pozorište političkih igara, političko pozorište mišolovki, pozorište političara, pozorište politike.
Pozorište dnevnog terora – pojedinačnog i kolektivnog, pozorište leševa i pozorište krvi na trgovima i ulicama u glavnim gradovima i u unutrašnjosti, između religija i etničkih grupa”.