Urnebesna tragedija

koprodukcija: Narodno pozorište u Beogradu i Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka

Reč pisca:
To je, u osnovi, i danas, kao i tada kad sam je pisao, pre više od tri decenije, priča o destrukciji u jednoj porodici. Postoji definicija, u koju duboko verujem, da je porodica nešto što je epicentar našeg života i jedan od najznačajnijih činilaca u našem postojanju. Naša deca se uče na postulatima odnosa u okviru porodice. Porodica je najbitnija i najvažnija škola u životu jednog čoveka. U kakvoj porodici odrastete, takav ćete biti čovek. Naravno, škola, odnosno obrazovanje su neophodni,  ali elementarne stvari kao što su ljubav, dobrota, poštenje... to je nešto što se uči u porodici. U vreme kad sam pisao ovu priču, stanje na prostorima bivše Jugoslavije bilo je veoma neizvesno i održavalo se na mentalnu, socijalnu i svaku vrstu sigurnosti života u porodici. Ako nemate normalan život u porodici, vi ste tragičan čovek. Kada je reč o destrukciji, komad ima nekoliko glavnih linija, a jedna od osnovnih je priča o mladim ljudima koji gube identitet. Ko smo mi danas, posle svega što nam se izdešavalo u prethodne tri decenije, od prvog pojavljivanja „Urnebesne tragedije“ na sceni, 1991. godine? Još uvek smo u potrazi, zbog silnih podela u kojima živimo, a koje se umnožavaju kao zečevi. I, umesto da se prizovemo pameti, mi se raspamećujemo. Svaki dan se čuju i vide suprotna mišljenja, suprotstavljeni stavovi. Ako neko kaže da je nešto dobro, odmah se javi troje da kaže da to nije tačno. Zato u poslednje vreme često, cinično, ponavljam priču da bi sutra, ako bi neko predložio da uveze kugu u zemlju, bilo i onih koji bi bili „za“, jer i kuga ima nekih svojih dobrih strana. To je cinično, apsurdno i ružno, ali se bojim da je delimično i tačno, jer smo došli do same granice nelogičnosti i apsurda. I to je ta, jedna od linija komada koju smo pomenuli; u potrazi za izgubljenim identitetom. Druga linija je nasilje koje se trpi, a to je priča o bratu i snaji. U nekoj pozadini je i poprilično tužna slika o sudbini jednog pozorišta koje se zbog nagomilanih, uglavnom socijalnih, problema gasi i pretvara u nešto što nema nikakve veze sa umetnošću.
Dušan Kovačević
(izvod iz intervjua „Umesto da se prizovemo pameti, mi se raspamećujemo”, Mikojan Bezbradica  „Pozorišne novine“)

Reč reditelja:

“Urnebesna tragedija” je klasika. Veoma volim ovaj komad; gust je. Duško je „skrojio” nešto što nigde nisam sreo - spojio je urnebesno i tragično. Toliko sam zadivljen tim spojem urnebesnog i tragičnog da sa tom materijom nisam na “ti”, nego sam jako mobilisan i da odgovorim delu. A šta je urnebesno i tragično u tom komadu? Sve. Ni manje ni više nego -  sve. Obilje je u pitanju, i tema i prepoznavanja. 
-------------------------------------------------
U fokusu predstave je porodica. Jer, ona je svet u malom. I tu vam je i društvo i pojedinac i sve generacije i sva vremena. Kroz nju se sve prelama. Svako živi svoju stvarnost. Čak je svako i bira. To ne znači da istina nije samo jedna. A doživljaja – onoliko. 
-------------------------------------------------
Svako gradi svoj identitet, tu se pitaš sam. Ja se uvek borim za taj deo slobode i prostora – gde si sam odgovoran. Da probamo da u centar stavimo ne to neko društvo, nego sebe, svoje sopstvo, to jest nas i našu ljudskost i našu daljinu od ljudskosti. Možda postanemo bolji i mi i to društvo koje mene zanima budući da ga vidim kao, skoro, ruševinu svih vrednosti, i to odavno. Mi smo gori i luđi, dramatično. Al’ opstajemo od onomad, pa za vazda, izgleda… Mutirali smo, pa oguglali i navikli se. Prilagodili. 
------------------------------------------------
Ono što fascinira kod nas, to je što uvek nađemo izlaz i preživimo. Rezilijentnost nam je velika. To poštujem.
------------------------------------------------
Taj smeh u “Urnebesnoj komediji” je čudesan…U smehu je pobuna, u smehu je sloboda, u smehu je uteha, u smehu je i otpor, u smehu je bunt. I put… Tu vrstu lekovitosti koju daje dobra komedija to nikada niko ne može, Ja sam posle dosta godina u komediji ukoliko je ovo komedija, a jeste zbog prvog dela naslova i teme. I silno uživam u tome. I jedva čekam da to podelim s publikom. Baš nam treba.
Jagoš Marković 

DUŠAN KOVAČEVIĆ
Rođen je 12. jula 1948. godi­ne u Mrđe­nov­cu pored Šap­ca. Diplo­mi­rao je na odse­ku Dra­ma­tur­gi­je 1973. godi­ne. Od 1973. godi­ne je član Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Srbi­je. Od 1973. do 1978. godi­ne radi kao dra­ma­turg za Dram­ski pro­gram TV Beo­grad. U peri­o­du izme­đu 1986 - 1988. godi­ne radi kao docent na Fakul­te­tu dram­skih umet­no­sti u Beo­gra­du. Od 1998. godi­ne je direk­tor Zve­zda­ra tea­tra u Beo­gra­du. Okto­bra 2000. godi­ne iza­bran je za dopi­snog čla­na, a 2009. za redov­nog čla­na SANU. U peri­o­du 2005. i 2006. bio je amba­sa­dor Srbi­je i Crne gore, odno­sno Srbi­je, u Por­tu­ga­lu. Živi i radi  u Beo­gra­du.
Dušan Kova­če­vić je napi­sao dra­me: Mara­ton­ci trče poča­sni krug (1973), Rado­van Tre­ći (1973), Šta je to u ljud­skom biću što ga vodi pre­ma piću (1976), Pro­le­će u janu­a­ru (1977), Sve­mir­ski zmaj (delo za decu u sti­hu) (1977), Limu­na­ci­ja na selu (1978), Sabir­ni cen­tar (1982), Bal­kan­ski špi­jun (1983), Sve­ti Geor­gi­je ubi­va ažda­hu (1986), Kla­u­stro­fo­bič­na kome­di­ja (1987), Pro­fe­si­o­na­lac (1990), Urne­be­sna tra­ge­di­ja (1991), Lari Tomp­son-tra­ge­di­ja jed­ne mla­do­sti (1996), Kon­tej­ner sa pet  zve­zdi­ca (1999), Dok­tor Šuster (2001), Dinar po dinar (2005), Gene­ral­na pro­ba samo­u­bi­stva (2008 ), Život u tesnim cipe­la­ma ( 2010), Kumo­vi ( 2012 ), Rođen­dan gospo­di­na Nuši­ća (2014 ), Hip­no­za jed­ne ljuba­vi (2016).
Reži­rao je u pra­i­zved­bi, u Zve­zda­ra tea­tru svo­je pozo­ri­šne koma­de:
Kla­u­stro­fo­bič­na kome­di­ja, Pro­fe­si­o­na­lac, Urne­be­sna tra­ge­di­ja, Lari Tomp­son, Kon­tej­ner sa pet zve­zdi­ca, Dok­tor Šuster, Gene­ral­na pro­ba samo­u­bi­stva, Život u tesnim cipe­la­ma, Kumo­vi i Hip­no­za jed­ne ljuba­vi.
Pisac je film­skih sce­na­ri­ja: Bešti­je (1976, reži­ja Ž. Niko­lić), Pose­ban tret­man (1978, reži­ja G. Paska­lje­vić),  Ko to tamo peva (1980, reži­ja S. Šijan),  Mara­ton­ci trče poča­sni krug (1981, reži­ja S.Šijan),  Bal­kan­ski špi­jun (1984, reži­ja D. Kova­če­vić i B. Niko­lić), Sabir­ni cen­tar (1990, reži­ja G. Mar­ko­vić),  Pod­ze­mlje – Underground (1995, reži­ja E. Kustu­ri­ca), Urne­be­sna tra­ge­di­ja (1995, reži­ja G. Mar­ko­vić), Pro­fe­si­o­na­lac (2003, reži­ja D. Kova­če­vić), Sve­ti Geor­gi­je ubi­va ažda­hu (2009 ), reži­ja Srđan Dra­go­je­vić).
Za tele­vi­zi­ju je napi­sao TV dra­me: Povra­tak lopo­va (1974), Dvo­sob­na kafa­na (1975), Zve­zda­na pra­ši­na (1976); i TV seri­je: Čar­dak i na nebu i na zemlji (1976), Bila jed­nom jed­na zemlja. Napi­sao je radio dra­me: 828 kilo­me­ta­ra sever­no od prve varo­ši (1970) i Bio čovek (1970).
Dra­me Duša­na Kova­če­vi­ća igra­ne su u pozo­ri­šti­ma u Jugo­sla­vi­ji, (posle 1990. godi­ne u Srbi­ji, Slo­ve­ni­ji, Hrvat­skoj, Make­do­ni­ji, Bosni i Her­ce­go­vi­ni, Crnoj Gori ), Austri­ji, Nemač­koj, Švaj­car­skoj, Fran­cu­skoj, Mađar­skoj, Slo­vač­koj, Češkoj, Polj­skoj, Ukra­ji­ni, biv­šem SSSR, Rusi­ji, Rumu­ni­ji, Ita­li­ji, Špa­ni­ji, Por­tu­ga­lu, Veli­koj Bri­ta­ni­ji, Grč­koj, Tur­skoj, SAD, Kana­di, Mek­si­ku, Argen­ti­ni, Ira­nu, Novom Zelan­du, Japa­nu, Izra­e­lu, Alba­ni­ji. 
Dra­me su mu pre­ve­de­ne na: nemač­ki, engle­ski, fran­cu­ski, ita­li­jan­ski, ruski, češki, slo­vač­ki, grč­ki, polj­ski, make­don­ski, šved­ski, fin­ski, mađar­ski, rumun­ski, bugar­ski, ukra­jin­ski, alban­ski, kine­ski, slo­ve­nač­ki, špan­ski, kata­lon­ski, per­sij­ski, por­tu­gal­ski, tur­ski, japan­ski, hebrej­ski.
Dušan Kova­če­vić je nagra­đen mno­gim pro­fe­si­o­nal­nim, pozo­ri­šnim i film­skim nagra­da­ma u zemlji: četi­ri Ste­ri­ji­ne nagra­de i Ste­ri­ji­na nagra­da gra­da Vršca za naj­bo­lju kome­di­ju, dve Nagra­de Bran­ko Ćopić, Nagra­da Joa­kim Vujić, Nagra­da Miloš Crnjan­ski, Nagra­da Marin Držić, Okto­bar­ska nagra­da Beo­gra­da, dve Zlat­ne are­ne, Nagra­da Vje­ko­slav Afrić, Stje­pan Mitrov Ljubi­ša, Grad tea­tar Budva i mno­ge dru­ge. Dobit­nik je mno­gih među­na­rod­nih nagra­da: dva Gran Pri­ja za sce­na­ri­jo fil­mo­va Bal­kan­ski špi­jun i Pro­fe­si­o­na­lac na Film­skom  festi­va­lu u Mon­tre­a­lu, Nagra­de među­na­rod­nog žiri­ja kri­ti­ke za naj­bo­lji film - FIPRESCI, u Mon­trea­lu za Pro­fe­si­o­nal­ca, Nagra­de za naj­bo­lji sce­na­rio i naj­bo­lji film na Među­na­rod­nom festi­va­lu u Vija­re­đu, Gran pri među­na­rod­nog festi­va­la u Istan­bu­lu za naj­bo­lji sce­na­rio, Zlat­ni vitez za naj­bo­lji film na Festi­va­lu Pra­vo­slav­nog i Sve­slo­ven­skog fil­ma u Irkut­sku-Rusi­ja, tako­đe za Pro­fe­si­o­nal­ca; sce­na­rio za Pro­fe­si­o­nal­ca bio je nomi­no­van među 6 naj­bo­ljih evrop­skih sce­na­ri­ja za 2003. od stra­ne Evrop­ske Film­ske Aka­de­mi­je u Ber­li­nu; Čapli­no­va nagra­da u Veve­ju za film Ko to tamo peva, Prva nagra­da na TV festi­va­lu u Kanu, Zlat­na pal­ma na Kan­skom festi­va­lu za Pod­ze­mlje-Underground, zatim nagra­de film­skih festi­va­la u Valen­si­ji, Mar­se­ju, Beču, u Nemač­koj, Češkoj, Slo­vač­koj, Polj­skoj i dr.
Film Ko to tamo peva pro­gla­šen je za naj­bo­lji film jugo­slo­ven­ske kine­ma­to­gra­fi­je nastao od 1945-1995.
Knji­ge sa Duša­no­vim dra­ma­ma i roma­ni Bila jed­nom jed­na zemlja i Meda peva bluz, Knji­ga ese­ja: 20 Srp­skih pode­la, obja­vlje­ne su u mno­gim izda­nji­ma u našoj zemlji, kao i pre­ve­de­ne u ino­stran­stvu.

Balet Ko to tamo peva u Narod­nom pozo­ri­štu u Beo­gra­du, po sce­na­ri­ju za istoimeni film, uspe­šno se izvo­di već više sezo­na i gostu­je po sve­tu.

Jagoš Mar­ko­vić (Pod­go­ri­ca, 1966) je jedan od naj­i­stak­nu­ti­jih pozo­ri­šnih redi­te­lja naše zemlje, kao i čita­vog regi­o­na. Diplo­mi­rao je na Fakul­te­tu dram­skih umet­no­sti u Beo­gra­du (1987), u kla­si prof. Bor­ja­ne Pro­da­no­vić i Sve­to­za­ra Rapa­ji­ća. U Narod­nom pozo­ri­štu u Beo­gra­du, čiji je stal­ni redi­telj od 2008 godi­ne, reži­ra naj­zna­čaj­ni­je naslo­ve  svet­ske i doma­će kla­si­ke: Uče­ne žene, Hasa­na­gi­ni­ca, Gospo­đa mini­star­ka, Pokon­di­re­na tikva, Dr, Anti­go­na,  Ožalošćen porodica, Pepe­lju­ga (ope­ra) i Figa­ro­va ženid­ba (ope­ra). Po pra­vi­lu, njego­ve pred­sta­ve su  dugo­več­ne, hva­lje­ne, izvo­de se uvek pred pre­pu­nom salom i pro­sla­vlja­ju naci­o­nal­ni tea­tar na među­na­rod­nim gosto­va­nji­ma.
U dru­gim tea­tri­ma u zemlji i ino­stran­stvu reži­rao je do sada pre­ko pede­set pred­sta­va. Među naj­zna­čaj­ni­je ubra­ja­ju se: Romeo i Juli­ja, Kate Kapu­ra­li­ca, Deka­me­ron­ dan rani­je (Narod­no pozo­ri­šte Som­bor), Lukre­ci­ja ili­ti Žde­ro (Pozo­ri­šte na Tera­zi­ja­ma), Skup, Bogo­ja­vljen­ska noć, Govor­ni­ca, Sum­nji­vo lice, Uobra­že­ni bole­snik, Tako je ako vam se tako čini, Putujuće pozorište Šopalović, Čudo u Šarganu (Jugo­slo­ven­sko dram­sko pozo­ri­šte), Poro­dič­ne pri­če, Gospo­da Glem­ba­je­vi, Jese­nja sona­ta (Ate­lje 212 ), Sumrak bogova, Divlje meso (Beogradsko dramsko pozorište) Galeb, Filu­me­na Mar­tu­ra­no i ope­ra Kar­men (HNK Iva­na pl. Zaj­ca), Lukre­ci­ja o’ bimo rekli Pože­ruh (Riječ­ke let­nje noći), Uče­ne žene (HNK Split), Čara­pa od sto petlji (Beo­grad­sko dram­sko pozo­ri­šte), Zora na isto­ku, Naši sino­vi, Svinj­ski otac  (Zve­zda­ra tea­tar),  Hasa­na­gi­ni­ca (Cen­tar za kul­tu­ru Tivat), Tar­tif, Heku­ba...(Crno­gor­sko narod­no pozo­ri­šte) .
... U šved­skom Kra­ljev­skom pozo­ri­štu Dra­ma­ten povo­dom jubi­le­ja tog tea­tra reži­rao je Strin­ber­go­vu Kra­lji­cu Kri­sti­nu. Posle ras­pa­da Jugo­sla­vi­je prvi je naš redi­telj koji je radio na Dubro­vač­kim ljet­nim igra­ma (Romeo i Juli­ja, 2014). Mar­ko­vić je dobit­nik oko pede­set stru­kov­nih, festi­val­skih i držav­nih nagra­da među koji­ma su: Nagra­da „Bojan Stu­pi­ca“, Nagra­da oslo­bo­đe­nja Beo­gra­da, Tri­na­e­sto­jul­ska nagra­da, nagra­da „Mića Popo­vić“, nagra­da za sve­uku­pan dopri­nos stva­ra­la­štvu Crne Gore, Nagra­da gra­da Beo­gra­da, Nagra­da gra­da Pod­go­ri­ce, Ste­ri­ji­na nagra­da, neko­li­ko nagra­da „Zlat­ni ćuran“ , „Arda­li­on“… U Bugar­skoj je odr­žan festi­val „Bal­kan čita Jago­ša” u okvi­ru koga su četi­ri redi­te­lja radi­la njegov tekst Govor­ni­ca.
Pri­li­kom sve­ča­ne dode­le  Nagra­de „Mića Popo­vić“ Jago­šu Mar­ko­vi­ću, juna 2004, Ljubo­mir Simo­vić izme­đu osta­log je rekao: ”U delu koje posta­vlja na sce­nu Jagoš uvek vidi nešto što pre njega nije video niko. On nam i sta­re i pozna­te stva­ri otkri­va kao nove i nepo­zna­te. On napra­vi neki nepri­me­tan gest, ali tim gestom pre­o­bra­zi sve... Jagoš radi­kal­no, i s naj­ve­ćom sme­lo­šću, menja meta­fo­ru koju nala­zi u tek­stu. Pri tom, on to ne radi samo kao redi­telj, jer on u pozo­ri­štu i nije samo redi­telj. On je u pozo­ri­štu sve; on je i glu­mac, on je ceo ansambl, on je i publi­ka, on je i sce­na, i loža, i prva, dru­ga i tre­ća gale­ri­ja, on je i pozo­ri­šna bibli­o­te­ka, on je i čet­ka i boja, i čekić i ekser, i konop­ci i reflek­to­ri, i svi­la i vatra, i kuli­sa i zave­sa. On je sve to možda samo zato da bi nam kazao da je svet bez ljuba­vi samo isu­še­no, sla­no i jalo­vo mor­sko dno, što, opet, nije ništa dru­go do ono što o ljuba­vi u prvoj posla­ni­ci Korin­ća­ni­ma kaže apo­stol Pavle“.

“Svi smo mi on. Svako je grešio i ubijao. Bar rečima, makar mislima... Sada smo na najnižoj tački, čini mi se od kad nas znam. Gori nego ikada, ali pročistićemo se i biti bolji, nadam se i verujem u dobro.”
Jagoš Marković, reditelj
izvod iz intervjua „Svako želi da je veliki, a niko neće da se prihvati odgovornosti“
Borka Trebješanin, „Politika“, 11.11.2022.