Problem čoveka uopšte
Kao argument protiv feminističkog čitanja Nore (drame poznate i pod naslovom Lutkina kuća) kao i drugih komada norveškog pisca Henrika Ibzena, često se poziva na govor koji je sam pisac održao u Kristijaniji (današnjem Oslu) 26. maja 1898. godine i to pred Norveškim društvom za ženska prava:
“Ja nisam član Društva za ženska prava. Sve što sam do sada napisao nije imalo za cilj nekakvu svesnu propagandu. Više sam pesnik a manje društveni filozof nego što to ljudi obično misle. Hvala vam na pozdravnom govoru, ali moram da se odreknem ukazane mi časti da sam svesno radio na poboljšanju ženskih prava. Štaviše, meni nije ni jasno šta je uopšte pokret za ženska prava. Meni to izgleda kao problem čoveka uopšte. A ako pažljivo pročitate moje knjige, razumećete ovo [što sad govorim].”
Pažljivim čitanjem ovog citata, primetićemo da pisac nužno ne pobija feminističko čitanje dok govori ono što je evidentno iz njegovog životnog opusa: da je njega više zanimao problem ljudskosti, čoveka ili pojedinca od ženskih i/ili klasnih pitanja, te da se “ženskim pitanjem” bavio na opšteljudskom, univerzalnom planu. U slučaju Lutkine kuće, da citiramo izvrsni esej P. Mirčetića onA koja govori ne, možemo shvatiti “da je Norino oslobađanje za njega [Ibzena] značilo oslobađanje žene ne kao žene već žene kao ljudskog bića.” Ksenija Atanasijević podržava ovo viđenje Ibzena, koji je po njoj u svojim dramama nedvosmisleno postavio i “sa otvorenom jasnoćom sprove[o] zahtev da ženu valja osloboditi ekonomski, socijalno i politički“. Drugim rečima, u Ibzenovom delu “pogled na ženu proizlazi direktno iz kulta ličnosti“, borbe za „neograničenu slobodu ličnosti“.
Džordž Bernard Šo, inače veliki poštovalac Ibzenovog dela, ponukan snažnim reakcijama engleske javnosti na Ibzenove drame Rosmersholm, Aveti i Heda Gabler, iznosi svoje teze o realisti: u društvu od hiljadu ljudi samo jedna osoba ima dovoljno snage i hrabrosti da se suoči sa istinom koju idealisti maskiraju. Tu jednu osobu Šo naziva pionirom, odnosno realistom, pojedincem koji je dovoljno hrabar da skine maske sa okoštalih i idealizovanih konvencija i verovanja kojima se društvo predaje po inerciji izbora većine. Šo ovom svojom teorijom Noru poistovećuje sa jednim takvim realistom, a njen najradikalniji postupak, napuštanje dece, posredno opravdava kroz traganje za istinom. Ovaj motiv osim svog filozofskog potencijala nosi i onaj za pozitivnu promenu celog društva, a ovakvog pionira promene društvo po pravilu prvobitno odbacuje, rečima Mirčetića: “Luter je proglašen apostatom, Kromvel izdajicom, Meri Vulstonkraft neženstvenom muškaračom, a Šeli razvratnikom.”
Šo takođe piše i o pitanju “ženstvene žene”, drugom suštinskom elementu Ibzenovog opusa, koji problematizuje viđenje da ona žena koja nema srce puno ljubavi ni dušu koja vrhunsko zadovoljstvo pronalazi u žrtvovanju za decu, nije “prava i prirodna žena”. Odbijanjem da dalje učestvuje u ovoj laži, u ulozi “ženstvene žene”, Nora započinje potragu za svojim autentičnim postojanjem, ona je, rečima K. Atanasijević, “jednim odlučnim zamahom posekla celu laž na kojoj je bila nazidana glatkost njenoga života“.
Ako se poslužimo Ibzenovom biografijom, uzgred budi rečeno, njegova izjava u kojoj se odriče aktivizma po pitanju ženskih prava deluje još upitnije. Primera radi, u razdoblju u kom je sazrevala Lutkina kuća, Ibzen je brigu o unapređenju položaja žena pokazivao na druge načine, ne pisanjem. Najpre je isposlovao da u Skandinavsko društvo, u koje je redovno odlazio makar i samo da prelista štampu, na mesto bibliotekara može da dođe žena. Kad je već bio kod toga, poveo je kampanju da žene budu primane za stvarne članove Društva, s pravom glasa. U tome je imao manje uspeha: bila je potrebna dvotrećinska većina a nedostajao je jedan glas. Ibzen je tražio novo glasanje, predlog je odbačen. Razbesneo se, otišao i mrgodio se na Društvo sve do dana godišnje proslave. Tad je došao, svečano uparađen, iskićen ordenjem, i prozvao žene iz skupa koje je sumnjičio da su plele spletke protiv njegovog predloga. Po pričama, streljao je očima po okupljenima: „Kakve su neznalice, bez istinske kulture, bez morala te gospe?“, grmeo je. Sudeći po izvorima, toliko se raspomamio da je jedna od prozvanih gospi pala u nesvest.
U tom smislu, u životnom delanju kao i u pisanju, nije važno da li je Ibzen bio “svesni” ili nesvesni “feminista”, kao što primećuje Gejl Fini u svom tekstu. Važno je da se njegova verovanja o pravu na slobodu i istinu odnose na svakoga podjednako, i upravo u ovom izjednačavanju krije se odgovor zašto su feministkinje, ne samo u Norveškoj nego u čitavoj Evropi, Ibzenove komade, a pre svega, Lutkinu kuću dočekale raširenih ruku. I u tome se krije odgovor zašto je Lutkina kuća tekst koji svoju snagu i relevantnost nosi i danas.
Đorđe Kosić
Laura Peterson – „Nora“ iz pravog života
Inspiraciju za Lutkinu kuću Ibzen je pronašao u istinitoj priči koja se dogodila jednoj njegovoj obožavateljki.
Deset godina pre pisanja Lutkine kuće, u Kopenhagenu se pojavio jedan roman, Brandove kćeri, koji je bio produžetak dramske poeme Brand koju je Ibzen ispevao 1864. Knjiga, diskretno potpisana sa Lili, bila mu je poslata uz dirljivu posvetu: u njoj je autorka rekla da ju je napisala „za namučene duše koje je čitanje njegove poeme ispunilo sumnjom i nespokojem – s nadom da će možda uspeti da njihove misli, njihova razmišljanja, usmeri u dobrom pravcu.“ Ibzen je smatrao da je knjiga malo kitnjasta, ali je iskoristio autorkin prolazak kroz Dansku da je upozna. Zvala se Laura Petersen, nije navršila ni dvadesetu, a roditelji su joj bili Norvežani danskog porekla. Ibzen je našao da je toliko vesela da joj je uskoro nadenuo nadimak „Lastavica“. Pozvao ju je u Drezden, gde je narednog leta boravila dva meseca: praktično svakog dana odlazila je kod Ibzenovih, gde je zadobila i Susaninu naklonost. Ibzen ju je neprestano obasipao ohrabrenjima da nastavi sa pisanjem.
Laura je 1872. izgubila oca i naredne godine se udala za Viktora Kilera, profesora književnosti do ušiju zaljubljenog u nju. On je bio lošeg zdravlja i teško pogođen bankrotom svog oca, finansijski propalog posle jemstva datog jednom prijatelju koji nije mogao da isplati dug. Pošto je bio tuberkulozan, oporavak na jugu se nametao. Nipošto nije hteo da oca, koji je povratio bogatstvo, moli da novčano pomogne taj boravak. Laura je bez muževljevog znanja pozajmila novac u jednoj norveškoj banci. Po povratku s putovanja koje je dovelo do zdravstvenog poboljšanja kom su se nadali, par je otišao u posetu Ibzenu, koji je u tom trenutku boravio u Minhenu. Laura je otkrila Susani, s kojom je ostala u prepisci, kako je obezbeđivanje novca obavila bez muževljevog znanja, na čemu je čestitala sebi jer je Viktoru bilo bolje.
Nažalost, stvari nisu ostale na tome. Uzela je i drugu pozajmicu, takođe krišom i, oporavljajući se od porođaja, nije mogla da je vrati. Izmoždena, Laura je, šaljući mu jedan rukopis, zamolila Ibzena da interveniše kod Hegela, njihovog zajedničkog izdavača u Kopenhagenu, ne bi li joj ovaj isplatio poveći avans. Ibzen, iako vrlo naklonjen Lauri, savetuje joj da ipak sve kaže mužu, uz napomenu: „Već ste žrtvovali više nego što treba.“
Laura je pokušavala da sama reši finansijski problem, ali naposletku Kiler saznaje za celu stvar, besni i daje da Lauru zatvore u azil za umobolne gde ona ostaje mesec dana; a kada je proglašen njihov razvod, starateljstvo nad decom bilo je oduzeto „istinskoj“ Nori. Za razliku od supružnika Helmer, Kilerovi su se naposletku pomirili, a Ibzen se dugo premišljao i mučio kako da završi priču „svoje“ Nore.
Đorđe Kosić
