Нора - луткина кућа

ХЕНРИК ИБЗЕН - БИОГРАФИЈА
20. марта 1828. у градићу Шијену, у удобној кући у самом центру града, родио се Хенрик Јохан Ибзен, син Кнута Ибзена и Марикен Алтенбург. Кнут је био трговац који је спадао међу најугледније грађане, што је статус који није уживао ниједан његов предак. Био је весељак по природи, и уживао је глас неодољивог измишљача, док је Марикен била префињенија, музичарка, обожавала је да се прерушава и није пропуштала ниједну позоришну представу кад би навратила нека трупа. Ипак, ствари су 1834. кренуле низбрдо услед финансијских потешкоћа, и убрзо је највећи део имања отишао у стечај, а породица Ибзен се борила са банкротом. Породица се сели у зграду на фарми Венстеп, коју је Кнут раније купио како би служила као простор за повремени одмор и дечију игру. Због потпуне породичне беспарице, Ибзен школовање завршава у оквиру цркве у Гјерпену, након чега већ са 16 година ступа у свет рада: запошљава се као апотекарски помоћник у Гримстаду. Елсе Софие Јендатер, апотекарева служавка, 1846. доноси на свет дете чији је отац Ибзен. Он је никад више неће видети, али признаје дете ком уплаћује пензију четрнаест година. Узевши све ово у обзир, није чудно да Ибзеново књижевно дело носи жиг тема ванбрачног рођења, као и банкротираних пословних људи или оних којима прети пропаст. Свој први комад Катилина пише 1849. под псеудонимом Брињулф Бјарме. Припрема се за “прелиминарни испит” за Универзитет у Кристијанији (данашњи Осло), али на испиту пада. Те исте, 1850. године, његов други комад, Гроб Ратника, доживљава премијеру у градском позоришту. Наредне године са Осмондеом Вињеом покреће лист Andhrimmer, у ком објављује цртеже, песме и позоришне приказе. Песма Рудар даје нам занимљив увид у Ибзенов поетски универзум:

Стену разбијам уз тресак / Ударцима тешкога маља / доле морам да
крчим себи пут / према циљу који се једва усуђујем да назрем. / Да ли
сам се преварио? Зар тај пут / не води светлости? / Потражим ли
увис, / светлост ми заслепљује очи. / Не, морам сићи до дна, / Где је
одвајкада ноћ… / Тешки маљу, прокрчи ми пут / до срца природе!

Ибзен почиње да се интересује за права радника, па држи часове у недељној школи Норвешког радничког покрета, све до хапшења његовог оснивача Маркуса Транеа и Теодора Абилдгаарда. Крајем октобра 1851. године, чувени норвешки виолиниста и виртуоз Оле Бул помаже Ибзену да буде постављен за драматурга Норвешког позоришта у Бергену – првог националног театра Норвешке. У процесу креирања националног позоришта Ибзен је играо кључну улогу. Уговором је био обавезан на писање нове драме сваке године, па се тако 1853. тамо игра његов комад Светоивањска ноћ, а затим Госпа Ингер Остротска (1855), Празник у Сулхаугу (1856), Олаф Лиљекранс (1857). Значајни су Ибзенови напори у пољу развоја језика, где је направио праву реформу увођењем речи из норвешког дијалекта у до тада уобичајени књижевни дански и тако створио нови стандард књижевног, а затим и говорног језика. Ибзен није допринео позоришту само као драматург и писац, и касније уметнички директор: током свог рада у позоришту, научио је све од утврђивања програма до управљања благајном, од концепције костима до градње кулиса. Посла је било довољно у сваком случају: у позоришту је извођено педесетак комада годишње! За време рада у Бергену Ибзен се упознаје са Сусаном Торесен, ћерком пастора, и обоје од самог сусрета гаје снажну међусобну повезаност. Сусана је била страствена љубитељка књижевности и позоришта, и сама сјајна приповедачица, врло говорљива и духовита, пуна легенди и норвешке историје. Још у периоду упознавања, Ибзен јој је написао љубавну песму Јединој која ће касније постати славна. Године 1857. Ибзен је постављен за уметничког директора Норвешког позоришта у Кристијанији, и одмах користи поправљање своје финансијске ситуације да се ожени Сусаном. Следи премијера Јунака с Хелголанда, а исте године рађа се Ибзенов син Сигурд, који је име добио управо према главном лику ове драме. 1862. године следи премијера Комедије љубави, коју прати стечај Норвешког позоришта у Кристијанији, а Ибзен остаје без радног места. Следеће године, постављен је за књижевног саветника позоришта у Кристијанији, где је његов комад Претенденти на престо изведен на сцени. Након смрти Данског краља Фредерика VII 1864., немачке трупе упадају на војводство Шлезвиг, а Ибзен одлази у егзил који ће потрајати двадесет седам година. Остатак свог живота проводи углавном у Риму, Дрездену, и Минхену. Године 1866. код Гyдендала, у Копенхагену, излази књига Бранд, која постаје права сензација и за коју Ибзен добија годишњу новчану потпору од владе, што му обезбеђује редован приход. У Фраскатију пише Пер Гинта. Ибзен се затим насељује у Дрездену, где је 1869. премијера Савеза младих, а те исте године присуствује свечаном отварању Суецког канала. Дело Император и Галилејац излази 1873. и постиже велики успех у књижарама. Ибзен се 1875. настањује у Минхену, а следеће године Пер Гинт доживљава тријумфалну премијеру у позоришту у Кристијанији, са музиком Едварда Грига. Стубови друштва се премијерно изводе у Копенхагену 1877., а Ибзен на универзитету у Упсали добија титулу доктора honoris causa. Враћа се у Рим, где пише Луткину кућу (Нору), по многима његову најзначајнију драму, а сигурно најпознатију. На позоришној сцени, ова драма ће бити први пут изведена у Краљевском позоришту у Копенхагену 21. децембра 1879. године. Битно је споменути да је Нора практично први бестселер: по изласку књиге, први тираж од 8000 примерака распродат је за неколико дана, па је било потребно друго издање, затим треће, и са новим издањима се није стало све до данас. Ибзенова слава се посредством Норе муњевито ширила светом, а драма је осим тога до те мере била значајна за развој феминизма, да је на кинеском реч која означава феминизам грађена из корена Нора, према Нори из комада. О Луткиној кући се нашироко дискутовало, расправљало са жаром, једнако код оних који су је „бранили“ и „нападали“ - у адаптацијама у Енглеској, Немачкој и Белгији долази до промене краја (Нора се у последњем часу предомишља и остаје) јер је оригинални крај сматран превише контроверзним. Начин на који је Нора писана (трочинска структура, сведеност на пет главних ликова) битно утиче на драматургију, до те мере да се овај утицај осећа и данас, не само у позоришту, већ и у филмској уметности. Другим речима, Норино лупање вратима одјекнуло је широм планете. Ибзен затим пише Авети, које доживљавају премијеру у Чикагу (1882), за чиме ће следити премијера Народног непријатеља у позоришту у Кристијанији (1883), Дивље патке у Бергену (1885) и Ибзенов повратак у Минхен, премијера Росмерсхолма у Бергену (1887), Госпе с мора у Бергену (1889), Хеде Габлер у Кристијанији (1891). Те исте године Ибзен окончава егзил и у септембру се настањује у Кристијанији. Следе премијере Сулнеса градитеља у Лесинг театру у Берлину (1893), Малог Ејолфа (1895), Јона Габријела Боркмана истовремено у шведском и финском позоришту у Хелсинкију (1896). У марту и априлу 1898. у Кристијанији, Копенхагену и Стокхолму одржавају се велике свечаности поводом Ибзенових седамдесет година. Следи премијера Кад се пробудимо међу мртвима (1899) у Дворском позоришту у Штутгарту. Ибзен доживљава први мождани удар 1900. године, његово здравље се постепено погоршава и он умире 23. маја 1906. године.
Иако су његови текстови често скандализовали јавност одабиром тема и отвореном критиком друштва, његово дело је још за живота оставило снажан утицај на европску, а затим и светску драмску књижевност. Одушевљена приврженост Ибзеновом делу британских и америчких писаца као што су Џорџ Бернард Шо, Хенри Џејмс или Артур Милер, само је једна од бројних потврда његовог изузетног утицаја. Џејмс Џојс, аутор Уликса, који многи сматрају највећим романом двадесетог века, научио је дански језик како би могао да чита Ибзена у оригиналу. Ибзен је за свог занимљивог живота  водио борбу за оно у шта верује на свим фронтовима, и његови утицаји осећају се не најмање у реформи језика, креирању норвешког националног позоришта и драме, и изврсности и револуционарности његових дела.  Ретко се сусрећемо са класиком који је толико виталан, толико релевантан за свет у коме данас живимо, као што је то Ибзен.
Приредио Ђорђе Косић

ПРОБЛЕМ ЧОВЕКА УОПШТЕ
Као аргумент против феминистичког читања Норе (драме познате и под насловом Луткина кућа) као и других комада норвешког писца Хенрика Ибзена, често се позива на говор који је сам писац одржао у Кристијанији (данашњем Ослу) 26. маја 1898. године и то пред Норвешким друштвом за женска права:

“Ја нисам члан Друштва за женска права. Све што сам до сада написао није имало за циљ некакву свесну пропаганду. Више сам песник а мање друштвени филозоф него што то људи обично мисле. Хвала вам на поздравном говору, али морам да се одрекнем указане ми части да сам свесно радио на побољшању женских права. Штавише, мени није ни јасно шта је уопште покрет за женска права. Мени то изгледа као проблем човека уопште. А ако пажљиво прочитате моје књиге, разумећете ово [што сад говорим].”

Пажљивим читањем овог цитата, приметићемо да писац нужно не побија феминистичко читање док говори оно што је евидентно из његовог животног опуса: да је њега више занимао проблем људскости, човека или појединца од женских и/или класних питања, те да се “женским питањем” бавио на општељудском, универзалном плану. У случају Луткине куће, да цитирамо изврсни есеј П. Мирчетића онА која говори не, можемо схватити “да је Норино ослобађање за њега [Ибзена] значило ослобађање жене не као жене већ жене као људског бића.” Ксенија Атанасијевић подржава ово виђење Ибзена, који је по њој у својим драмама недвосмислено поставио и “са отвореном јасноћом спрове[о] захтев да жену ваља ослободити економски, социјално и политички“. Другим речима, у Ибзеновом делу “поглед на жену произлази директно из култа личности“, борбе за „неограничену слободу личности“.
Џорџ Бернард Шо, иначе велики поштовалац Ибзеновог дела, понукан снажним реакцијама енглеске јавности на Ибзенове драме Росмерсхолм, Авети и Хеда Габлер, износи своје тезе о реалисти: у друштву од хиљаду људи само једна особа има довољно снаге и храбрости да се суочи са истином коју идеалисти маскирају. Ту једну особу Шо назива пиониром, односно реалистом, појединцем који је довољно храбар да скине маске са окошталих и идеализованих конвенција и веровања којима се друштво предаје по инерцији избора већине. Шо овом својом теоријом Нору поистовећује са једним таквим реалистом, а њен најрадикалнији поступак, напуштање деце, посредно оправдава кроз трагање за истином. Овај мотив осим свог филозофског потенцијала носи и онај за позитивну промену целог друштва, а оваквог пионира промене друштво по правилу првобитно одбацује, речима Мирчетића: “Лутер је проглашен апостатом, Кромвел издајицом, Мери Вулстонкрафт неженственом мушкарачом, а Шели развратником.”
Шо такође пише и о питању “женствене жене”, другом суштинском елементу Ибзеновог опуса, који проблематизује виђење да она жена која нема срце пуно љубави ни душу која врхунско задовољство проналази у жртвовању за децу, није “права и природна жена”. Одбијањем да даље учествује у овој лажи, у улози “женствене жене”, Нора започиње потрагу за својим аутентичним постојањем, она је, речима К. Атанасијевић, “једним одлучним замахом посекла целу лаж на којој је била назидана глаткост њенога живота“.
Ако се послужимо Ибзеновом биографијом, узгред буди речено, његова изјава у којој се одриче активизма по питању женских права делује још упитније. Примера ради, у раздобљу у ком је сазревала Луткина кућа, Ибзен је бригу о унапређењу положаја жена показивао на друге начине, не писањем. Најпре је испословао да у Скандинавско друштво, у које је редовно одлазио макар и само да прелиста штампу, на место библиотекара може да дође жена. Кад је већ био код тога, повео је кампању да жене буду примане за стварне чланове Друштва, с правом гласа. У томе је имао мање успеха: била је потребна двотрећинска већина а недостајао је један глас. Ибзен је тражио ново гласање, предлог је одбачен. Разбеснео се, отишао и мргодио се на Друштво све до дана годишње прославе. Тад је дошао, свечано упарађен, искићен ордењем, и прозвао жене из скупа које је сумњичио да су плеле сплетке против његовог предлога. По причама, стрељао је очима по окупљенима: „Какве су незналице, без истинске културе, без морала те госпе?“, грмео је. Судећи по изворима, толико се распомамио да је једна од прозваних госпи пала у несвест.
У том смислу, у животном делању као и у писању, није важно да ли је Ибзен био “свесни” или несвесни “феминиста”, као што примећује Гејл Фини у свом тексту. Важно је да се његова веровања о праву на слободу и истину односе на свакога подједнако, и управо у овом изједначавању крије се одговор зашто су феминисткиње, не само у Норвешкој него у читавој Европи, Ибзенове комаде, а пре свега, Луткину кућу дочекале раширених руку. И у томе се крије одговор зашто је Луткина кућа текст који своју снагу и релевантност носи и данас.
Ђорђе Косић
 

ЛАУРА ПЕТЕРСЕН – „НОРА“ ИЗ ПРАВОГ ЖИВОТА

Инспирацију за Луткину кућу Ибзен је пронашао у истинитој причи која се догодила једној његовој обожаватељки. 
Десет година пре писања Луткине куће, у Копенхагену се појавио један роман, Брандове кћери, који је био продужетак драмске поеме Бранд коју је Ибзен испевао 1864. Књига, дискретно потписана са Лили, била му је послата уз дирљиву посвету: у њој је ауторка рекла да ју је написала „за намучене душе које је читање његове поеме испунило сумњом и неспокојем – с надом да ће можда успети да њихове мисли, њихова размишљања, усмери у добром правцу.“ Ибзен је сматрао да је књига мало китњаста, али је искористио ауторкин пролазак кроз Данску да је упозна. Звала се Лаура Петерсен, није навршила ни двадесету, а родитељи су јој били Норвежани данског порекла. Ибзен је нашао да је толико весела да јој је ускоро наденуо надимак „Ластавица“. Позвао ју је у Дрезден, где је наредног лета боравила два месеца: практично сваког дана одлазила је код Ибзенових, где је задобила и Сусанину наклоност. Ибзен ју је непрестано обасипао охрабрењима да настави са писањем.
Лаура је 1872. изгубила оца и наредне године се удала за Виктора Килера, професора књижевности до ушију заљубљеног у њу. Он је био лошег здравља и тешко погођен банкротом свог оца, финансијски пропалог после јемства датог једном пријатељу који није могао да исплати дуг. Пошто је био туберкулозан, опоравак на југу се наметао. Нипошто није хтео да оца, који је повратио богатство, моли да новчано помогне тај боравак. Лаура је без мужевљевог знања позајмила новац у једној норвешкој банци. По повратку с путовања које је довело до здравственог побољшања ком су се надали, пар је отишао у посету Ибзену, који је у том тренутку боравио у Минхену. Лаура је открила Сусани, с којом је остала у преписци, како је обезбеђивање новца обавила без мужевљевог знања, на чему је честитала себи јер је Виктору било боље.
Нажалост, ствари нису остале на томе. Узела је и другу позајмицу, такође кришом и, опорављајући се од порођаја, није могла да је врати. Измождена, Лаура је, шаљући му један рукопис, замолила Ибзена да интервенише код Хегела, њиховог заједничког издавача у Копенхагену, не би ли јој овај исплатио повећи аванс. Ибзен, иако врло наклоњен Лаури, саветује јој да ипак све каже мужу, уз напомену: „Већ сте жртвовали више него што треба.“ 
Лаура је покушавала да сама реши финансијски проблем, али напослетку Килер сазнаје за целу ствар, бесни и даје да Лауру затворе у азил за умоболне где она остаје месец дана; а када је проглашен њихов развод, старатељство над децом било је одузето „истинској“ Нори. За разлику од супружника Хелмер, Килерови су се напослетку помирили, а Ибзен се дуго премишљао и мучио како да заврши причу „своје“ Норе.
Ђорђе Косић

ТАТЈАНА МАНДИЋ РИГОНАТ
Дипломирала позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Дејана Мијача.

ПОЗОРИШНЕ РЕЖИЈЕ:
•  “Lovely Rita” Т. Браш – СКЦ
•  “Госпођица Јулија” А. Стриндберг – Атеље 212
• „Урнебесна трагедија“ Д. Ковачевића – Народно позориште „Стерија“ Вршац
•  “Лолита” В. Набоков – Битеф театар
•  “Љубави Џорџа Вашингтона” М. Гавран – Атеље 212
•  “Бергманова соната” И. Бергман – Народно позориште у Београду
•  “Верица међу шљивама” М. Бобић-Мојсиловић (прва сарадња са Светланом Бојковић, награда публике на фестивалу монодраме у Земуну)
•  “Талула” Ј. Страјн – БЕЛЕФ
•  “Човек случајности” Ј. Реза – Народно позориште у Београду (Петар Банићевић је за улогу у овој представи добио награду Раша Плаовић - најбоље глумачко остварење у сезони 2000/01)
•  “Сабране приче” Д. Маргулис – Атеље 212
•  “Ухо, грло, нож” В. Рудан  – Атеље 212
•  “Мртве 'уше” О. Богајева – Народно позорише у Сомбору
•  „Тераса“ Ј. Христића – Југословенско драмско позориште
•  „Ледени свитац“ В. Радомана – Мадленијанум
•  „Кисеоник“ И. Вирипајева – Белеф / Југословенско драмско позориште
•  „Судија“ В. Моберга – Народно позориште у Београду
•  „Љубавно писмо“ Ф. Арабала – Битеф фестивал / Сервантес
•  „Хитлер и Хитлер“ К. Костјенка – Атеље 212
•  „Сексуалне неурозе наших родитеља“ Л. Берфуса - Народно позориште у Београду (За Дан националног театра, 22. новембра 2008. године, проглашена је за најбољу представу Народног позоришта у сезони 2007/2008. На Међународном фестивалу малих сцена у Ријеци стручни жири је Нади Шаргин и Игору Ђорђевићу доделио Награде „Вељко Маричић“ за најбољу женску улогу (Дора), односно за најбољу епизодну улогу. Нада Шаргин је освојила и Награду жирија Новог листа - „Медитеран“.)
•  „Свици“ Т. Штивичић - Атеље 212
•  „Судија“ В. Моберг - Народно позориште у Београду
•  „Чекај ме на небу љубави моја“ – Ф. Арабала - Мадленијанум
•  „Дабогда те мајка родила“ – В. Рудан - ХКД Ријека
•  „Зли дуси“ – Ф.М. Достојевски - Народно позориште у Београду
•  „Госпођа министарка“ – Б. Нушић - Позориште "Бошко Буха", Вечерња сцена
•  „Наши синови“ – В.Ј. Марамбо - Народно позориште у Београду
•  Лени - Триптих Рифенштал, Валерија Шулцова/ Роман Олекшак - Битеф театар
• „Иванов“ - А.П. Чехов - Народно позориште у Београду
•  Илузије, Иван Вирипајев - УK "Вук Kараџић"
• "Успавана лепотица", Милена Деполо - Позориште "Бошко Буха"

• "Шупљи камен", Николај Kољада, УK "Вук Kараџић"

• "Путујуће позориште Шопаловић", Љубомир Симовић, Народно позориште Ниш

• "Балкански шпијун", Душан Kовачевић, Народно позориште у Београду

• "Госпођа министарка", Бранислав Нушић", ХНK Ивана племенитог Зајца, Ријека

• "Дабогда те мајка родила", Ведрана Рудан, Атеље 212

• "Венера у крзну", Дејвид Ајвс, УK "Вук Kараџић"

ДРАМАТИЗАЦИЈЕ:
• “Лолита”, роман (заједно са Биљаном Максић)
• “Ђаво је био врућ”, приче Чарлса Буковског
• “Мртве душе”, роман Н. В. Гогоља (режија Дејан Мијач)
• „Зли дуси“, роман Ф.М. Достојевског
• „Дабогда те мајка родила“, роман В. Рудан

> Режирала је радио-драме по сопственим текстовима и драматизацијама.
> Аутор је збирке песама “Мистерија срећног контрабаса” и “Из живота птица”
> Селектор Стеријиног позорја за 2008. годину
> Oд 1. децембра 2008. до 4. јануара 2010. године била је директор Драме Народног позоришта у Београду.
> Од 2010. године обавља функцију селектора Међународног фестивала медитеранског позоришта „Пургаторије“ у Тивту.