Проблем човека уопште
Као аргумент против феминистичког читања Норе (драме познате и под насловом Луткина кућа) као и других комада норвешког писца Хенрика Ибзена, често се позива на говор који је сам писац одржао у Кристијанији (данашњем Ослу) 26. маја 1898. године и то пред Норвешким друштвом за женска права:
“Ја нисам члан Друштва за женска права. Све што сам до сада написао није имало за циљ некакву свесну пропаганду. Више сам песник а мање друштвени филозоф него што то људи обично мисле. Хвала вам на поздравном говору, али морам да се одрекнем указане ми части да сам свесно радио на побољшању женских права. Штавише, мени није ни јасно шта је уопште покрет за женска права. Мени то изгледа као проблем човека уопште. А ако пажљиво прочитате моје књиге, разумећете ово [што сад говорим].”
Пажљивим читањем овог цитата, приметићемо да писац нужно не побија феминистичко читање док говори оно што је евидентно из његовог животног опуса: да је њега више занимао проблем људскости, човека или појединца од женских и/или класних питања, те да се “женским питањем” бавио на општељудском, универзалном плану. У случају Луткине куће, да цитирамо изврсни есеј П. Мирчетића онА која говори не, можемо схватити “да је Норино ослобађање за њега [Ибзена] значило ослобађање жене не као жене већ жене као људског бића.” Ксенија Атанасијевић подржава ово виђење Ибзена, који је по њој у својим драмама недвосмислено поставио и “са отвореном јасноћом спрове[о] захтев да жену ваља ослободити економски, социјално и политички“. Другим речима, у Ибзеновом делу “поглед на жену произлази директно из култа личности“, борбе за „неограничену слободу личности“.
Џорџ Бернард Шо, иначе велики поштовалац Ибзеновог дела, понукан снажним реакцијама енглеске јавности на Ибзенове драме Росмерсхолм, Авети и Хеда Габлер, износи своје тезе о реалисти: у друштву од хиљаду људи само једна особа има довољно снаге и храбрости да се суочи са истином коју идеалисти маскирају. Ту једну особу Шо назива пиониром, односно реалистом, појединцем који је довољно храбар да скине маске са окошталих и идеализованих конвенција и веровања којима се друштво предаје по инерцији избора већине. Шо овом својом теоријом Нору поистовећује са једним таквим реалистом, а њен најрадикалнији поступак, напуштање деце, посредно оправдава кроз трагање за истином. Овај мотив осим свог филозофског потенцијала носи и онај за позитивну промену целог друштва, а оваквог пионира промене друштво по правилу првобитно одбацује, речима Мирчетића: “Лутер је проглашен апостатом, Кромвел издајицом, Мери Вулстонкрафт неженственом мушкарачом, а Шели развратником.”
Шо такође пише и о питању “женствене жене”, другом суштинском елементу Ибзеновог опуса, који проблематизује виђење да она жена која нема срце пуно љубави ни душу која врхунско задовољство проналази у жртвовању за децу, није “права и природна жена”. Одбијањем да даље учествује у овој лажи, у улози “женствене жене”, Нора започиње потрагу за својим аутентичним постојањем, она је, речима К. Атанасијевић, “једним одлучним замахом посекла целу лаж на којој је била назидана глаткост њенога живота“.
Ако се послужимо Ибзеновом биографијом, узгред буди речено, његова изјава у којој се одриче активизма по питању женских права делује још упитније. Примера ради, у раздобљу у ком је сазревала Луткина кућа, Ибзен је бригу о унапређењу положаја жена показивао на друге начине, не писањем. Најпре је испословао да у Скандинавско друштво, у које је редовно одлазио макар и само да прелиста штампу, на место библиотекара може да дође жена. Кад је већ био код тога, повео је кампању да жене буду примане за стварне чланове Друштва, с правом гласа. У томе је имао мање успеха: била је потребна двотрећинска већина а недостајао је један глас. Ибзен је тражио ново гласање, предлог је одбачен. Разбеснео се, отишао и мргодио се на Друштво све до дана годишње прославе. Тад је дошао, свечано упарађен, искићен ордењем, и прозвао жене из скупа које је сумњичио да су плеле сплетке против његовог предлога. По причама, стрељао је очима по окупљенима: „Какве су незналице, без истинске културе, без морала те госпе?“, грмео је. Судећи по изворима, толико се распомамио да је једна од прозваних госпи пала у несвест.
У том смислу, у животном делању као и у писању, није важно да ли је Ибзен био “свесни” или несвесни “феминиста”, као што примећује Гејл Фини у свом тексту. Важно је да се његова веровања о праву на слободу и истину односе на свакога подједнако, и управо у овом изједначавању крије се одговор зашто су феминисткиње, не само у Норвешкој него у читавој Европи, Ибзенове комаде, а пре свега, Луткину кућу дочекале раширених руку. И у томе се крије одговор зашто је Луткина кућа текст који своју снагу и релевантност носи и данас.
Ђорђе Косић
Лаура Петерсон – „Нора“ из правог живота
Инспирацију за Луткину кућу Ибзен је пронашао у истинитој причи која се догодила једној његовој обожаватељки.
Десет година пре писања Луткине куће, у Копенхагену се појавио један роман, Брандове кћери, који је био продужетак драмске поеме Бранд коју је Ибзен испевао 1864. Књига, дискретно потписана са Лили, била му је послата уз дирљиву посвету: у њој је ауторка рекла да ју је написала „за намучене душе које је читање његове поеме испунило сумњом и неспокојем – с надом да ће можда успети да њихове мисли, њихова размишљања, усмери у добром правцу.“ Ибзен је сматрао да је књига мало китњаста, али је искористио ауторкин пролазак кроз Данску да је упозна. Звала се Лаура Петерсен, није навршила ни двадесету, а родитељи су јој били Норвежани данског порекла. Ибзен је нашао да је толико весела да јој је ускоро наденуо надимак „Ластавица“. Позвао ју је у Дрезден, где је наредног лета боравила два месеца: практично сваког дана одлазила је код Ибзенових, где је задобила и Сусанину наклоност. Ибзен ју је непрестано обасипао охрабрењима да настави са писањем.
Лаура је 1872. изгубила оца и наредне године се удала за Виктора Килера, професора књижевности до ушију заљубљеног у њу. Он је био лошег здравља и тешко погођен банкротом свог оца, финансијски пропалог после јемства датог једном пријатељу који није могао да исплати дуг. Пошто је био туберкулозан, опоравак на југу се наметао. Нипошто није хтео да оца, који је повратио богатство, моли да новчано помогне тај боравак. Лаура је без мужевљевог знања позајмила новац у једној норвешкој банци. По повратку с путовања које је довело до здравственог побољшања ком су се надали, пар је отишао у посету Ибзену, који је у том тренутку боравио у Минхену. Лаура је открила Сусани, с којом је остала у преписци, како је обезбеђивање новца обавила без мужевљевог знања, на чему је честитала себи јер је Виктору било боље.
Нажалост, ствари нису остале на томе. Узела је и другу позајмицу, такође кришом и, опорављајући се од порођаја, није могла да је врати. Измождена, Лаура је, шаљући му један рукопис, замолила Ибзена да интервенише код Хегела, њиховог заједничког издавача у Копенхагену, не би ли јој овај исплатио повећи аванс. Ибзен, иако врло наклоњен Лаури, саветује јој да ипак све каже мужу, уз напомену: „Већ сте жртвовали више него што треба.“
Лаура је покушавала да сама реши финансијски проблем, али напослетку Килер сазнаје за целу ствар, бесни и даје да Лауру затворе у азил за умоболне где она остаје месец дана; а када је проглашен њихов развод, старатељство над децом било је одузето „истинској“ Нори. За разлику од супружника Хелмер, Килерови су се напослетку помирили, а Ибзен се дуго премишљао и мучио како да заврши причу „своје“ Норе.
Ђорђе Косић
