Gospođa Ajnštajn

Reč dramaturga

Pri­ča o liku i delu Mile­ve Ajn­štajn ukla­pa se u već pozna­ti isto­rij­ski model koji može­mo pre­po­zna­ti i kod Kamij Klo­del, Zel­de Fic­dže­rald, te mno­gih dru­gih zna­čaj­nih žen­skih figu­ra u isto­ri­ji, žena čije delo, bilo da se radi o polju kul­tu­re ili nau­ke, nat­kri­lju­je figu­ra pri­zna­tog (i pozna­tog) muža. Tema pri­zna­nja rada i isto­rij­ske ulo­ge ova­kvih žena sa punim pra­vom dobi­ja sve veće inte­re­so­va­nje u nauč­nim i u umet­nič­kim rado­vi­ma, a dra­ma „Gospo­đa Ajn­štajn“ ovo tako­đe čini i to na zani­mljiv način: istra­ži­va­njem (i dram­skim raz­ma­šta­va­njem) pri­vat­nog, intim­nog živo­ta brač­nog para Ajn­štajn, čiji se zajed­nič­ki napo­ri i suko­bi impli­cit­no tran­spo­nu­ju na širi dru­štve­ni kon­tekst njiho­vog vre­me­na, i ne samo njiho­vog. Tako pri­me­ću­je­mo da se soci­jal­na stvar­nost kra­ja devet­na­e­stog, odno­sno prve polo­vi­ne dva­de­se­tog veka, pro­vla­či kroz dija­lo­ge Mile­ve i Alber­ta, čime nam autor­ka (uz pomoć oči­gled­no temelj­no pri­pre­mlje­ne isto­rij­ske gra­đe) pri­bli­ža­va sve one pote­ško­će sa koji­ma je jed­na nauč­ni­ca mora­la da se suo­či: od onih for­mal­no-insti­tu­ci­o­nal­nih, kao što je nemo­guć­nost redov­nog višeg ško­lo­va­nja, do onih oli­če­nih u sve­pri­sut­nom sta­vu šire jav­no­sti koje žene a pri­o­ri posta­vlja u pozi­ci­ju maj­ke. U „Gospo­đi Ajn­štajn“ (naslo­vlje­noj tako, bez sum­nje, u svr­hu pre­i­spi­ti­va­nja per­spek­ti­ve koja i danas opsta­je, a u kojoj se ova nauč­ni­ca pre sve­ga u jav­nom dis­kur­su iden­ti­fi­ku­je kao funk­ci­ja - supru­ga čuve­nog nauč­ni­ka) ova dvoj­nost život­nih ulo­ga i oso­bi­na (nauč­ni rad/maj­čin­stvo, geni­jal­nost/infan­til­nost) jed­na je od glav­nih temat­skih lini­ja, kroz koje se pre­i­spi­tu­je polo­žaj žene i muškar­ca u dru­štvu, pri­ro­da ljubav­nih odno­sa, te njiho­va neiz­be­žna uza­jam­na veza.

Snežana Gnjidić sa 18 godina piše prijemnu dramu „Sestre“ za studije dramaturgije na FDU, koja odmah doživljava uspeh kao televizijska drama na stanici TV Beograd. Diplomski scenario za film kod profesora Živojina Pavlovića snimljen je kao televizijski film „Leto“, u produkciji RTV Novi Sad. Tokom i nakon studija sarađuje sa Paolom Mađelijem na njegovim predstavama kao dramaturginja. U saradnji sa urednicom Brankom Bogdanov učestvuje u stvaranju 3 epizode iz serije „Znamenite žene srpske prošlosti“, a epizoda : „Vela Nigrinova, prva glumica i primadona Narodnog pozorišta“ gostuje i u Los Anđelesu na festivalu ženskog stvaralaštva. Dugi niz godina radi u Obrazovnoj redakciji TV Beograd. Autorka je oko 400 televizijskih priloga iz nauke i kulture, kao i scenarija za 36 polučasovnih emisija „Kuća za maštanje”. Njena drama „Mehanički mesec“ izvodi se na večernjoj sceni pozorišta Boško Buha. Uz podršku Sekreterijata za kulturu grada Beograda kreira radionice i predstave za slepe i slabovide osobe, „Prožimanje” i „Igramo Nušića”, promovišući inkluzivnost na jedinstven način. Ostvaruje niz samostalnih video projekata, piše pozorišne drame za decu i odrasle izvođene u Prijepolju i Beogradu: „Tmuša, tako mi srca”, „Zašto su repovi važni”, „Kako sam ponovo postao Saša”, „Mečkino dete”. 2020. drama “Einstein’s Wife” na engleskom jeziku u režiji Karin Rosniček doživljava svetsku premijeru u uglednom vašingtonskom Expats teatru, orijentisanom na predstavljanje nove evropske drame u Americi uz vrlo pozitivne reakcije publike i kritike. 
Roman „Odbegla mama“ jedan je od pet nagrađenih romana na konkursu izdavačke kuće Klett, a takođe je i u najužem izboru za Zabavnikovu nagradu. Objavljuje pet slikovnica u izdanju Zavoda za udžbenike. Dobija nagrade Radio Beograda na konkursima za dokumentarne radio drame: „10 000 DA i jedno NE” i „Jedan od 350 miliona”.  Piše i radio drame koje se izvode na Radio Beogradu: „Parang”, „Baš su basne krasne”, „Stepenice ka nebu”, „Ivan Meštrović, pisma Tesli”.  Omladinska predstava „Talentovani, pa šta“ je, nakon uspešne premijere u Beogradu, izvedena na Eks Teatar Festu u Pančevu u produkciji teatra „Pokus - Bazaart“ iz Beograda.   

Karin Rosni­ček je osni­vač i umet­nič­ki direk­tor Tea­tra ise­lje­ni­ka (Expats The­a­tre) čiji je cilj da dela stra­nih savre­me­nih dram­skih pisa­ca – često pre­ve­de­na – pred­sta­vi publi­ci u Vašing­to­nu i da uklju­či publi­ku u aktu­el­ne glo­bal­ne dru­štve­no-poli­tič­ke deba­te sa foku­som na žen­ski ugao gle­da­nja. 

Za Tea­tar ise­lje­ni­ka Karin je reži­ra­la neko­li­ko pred­sta­va: Izla­zak na povr­ši­nu (jesen 2019.), komad rusko-austrij­ske autor­ke Juli­je Rabi­no­vič, u pre­vo­du Karin Rosni­ček o zaro­blje­nim, izo­lo­va­nim i mar­gi­na­li­zo­va­nim ljudi­ma u dru­štvu; Gospo­đa Ajn­štajn (pro­le­će 2020.), srp­ske autor­ke Sne­ža­ne Gnji­dić – pri­ču o nada­re­noj ženi (Mile­vi Marić) u sen­ci bri­ljant­nog muškar­ca (Albert Ajn­štajn) i iza­zo­vi­ma sa koji­ma se susre­ta­la nauč­ni­ca u Evro­pi počet­kom 20. veka; Pan­krac ’45 (jesen 2021.) češke autor­ke Mar­ti­ne Kin­ske, u pre­vo­du Bar­ba­re Dej, dra­mu o pet žena optu­že­nih za sarad­nju sa oku­pa­to­rom nedu­go nakon zavr­šet­ka Dru­gog svet­skog rata; Bad­nje veče (pro­le­će 2022.), uzbu­dlji­vi tri­ler nemač­ko-austrij­skog pisca Dani­je­la Kel­ma­na, u pre­vo­du Kri­sto­fe­ra Hemp­to­na, o pro­fe­sor­ki filo­zo­fi­je koja zavr­ša­va u sobi za ispi­ti­va­nje zbog optu­žbi biv­šeg oba­ve­štaj­ca da je pla­ni­ra­la bom­ba­ški napad na Bad­nje veče. 
Pre dola­ska u Sje­di­nje­ne Drža­ve 2007, radi­la je na uspo­sta­vlja­nju tran­sa­tlant­skih veza i među­kul­tu­ral­nog dija­lo­ga u Kon­zu­la­tu SAD u Min­he­nu i na Insti­tu­tu za kul­tur­nu raz­me­nu u Štut­gar­tu, Nemač­ka.

Pose­du­je diplo­mu maste­ra u obla­sti ame­rič­ke/engle­ske i fran­cu­ske knji­žev­no­sti ste­če­nu na Uni­ver­zi­te­tu u Štut­gar­tu, Nemač­ka. Žive­la je i pre­da­va­la u Pari­zu, Fran­cu­ska, a sada već 14 godi­na živi u Vašing­to­nu.
Tokom više od dece­ni­je pre nego što je osno­va­la Tetar ise­lje­ni­ka, Karin je radi­la kao glu­mi­ca, dra­ma­turg i pre­vo­di­lac na pozo­ri­šnoj sce­ni u Vašing­to­nu, Meri­len­du i Vir­dži­ni­ji gde je nastu­pa­la u broj­nim pred­sta­va­ma. 

Reč rediteljke

Njego­va teo­ri­ja rela­ti­vi­te­ta uzdr­ma­la je svet nau­ke pre više od sto godi­na, njego­vo ime je posta­lo sino­nim za geni­ja, a njegov lik je postao jedan od naj­pre­po­zna­tlji­vi­jih u 20. veku: Albert Ajn­štajn (1879-1955), nemač­ki fizi­čar, dobit­nik Nobe­lo­ve nagra­de i um koji je stvo­rio teo­ri­ju rela­ti­vi­te­ta, jedan je od naj­po­pu­lar­ni­jih nauč­ni­ka svih vre­me­na. 

Među­tim, manje je pozna­ta pri­ča o Mile­vi Marić (1875-1948), nada­re­noj mate­ma­ti­čar­ki iz varo­ši­ce Titel u Voj­vo­di­ni (tada je bila deo Austro­u­gar­ske, sada Srbi­je) i jedi­ne stu­dent­ki­nje u Ajn­štaj­no­voj gene­ra­ci­ji na Držav­noj poli­teh­nič­koj ško­li u Ciri­hu koja će kasni­je posta­ti njego­va supru­ga. Kao što se vidi iz opse­žnih istra­ži­va­nja, ova izu­zet­na nauč­ni­ca je dopri­ne­la stva­ra­nju Ajn­štaj­no­ve revo­lu­ci­o­nar­ne teo­ri­je, a opet, osta­la je sko­ro nepo­zna­ta sve do obja­vlji­va­nja lič­ne pre­pi­ske koja je bila skri­ve­na dece­ni­ja­ma. Obja­vlji­va­nje ove pre­pi­ske iza­zva­lo je žuč­ne ras­pra­ve među nauč­ni­ci­ma, bio­gra­fi­ma i femi­nist­ki­nja­ma u pogle­du ulo­ge Mile­ve Marić u stva­ra­nju Ajn­štaj­no­vih teo­ri­ja. 

Naša pred­sta­va „Gospo­đa Ajn­štajn“ autor­ke Sne­ža­ne Gnji­dić ne poku­ša­va da izne­se još neko mišlje­nje u ovoj deba­ti, ne tvr­di da izno­si isto­rij­ski tač­ne bio­graf­ske podat­ke o Mile­vi Marić niti uma­nju­je geni­jal­nost Alber­ta Ajn­štaj­na, već ume­sto toga nam nudi viđe­nje „Šta bi bilo kad bi bilo“, posta­vlja­ju­ći dvo­je pro­ta­go­ni­sta u lim­bo pro­stor zagrob­nog živo­ta gde ih vidi­mo kako se sva­đa­ju i pre­pi­ru oko suprot­sta­vlje­nih nara­ti­va o njiho­voj pro­šlo­sti.

Goto­vo kao u nekoj u psi­ho­dra­mi, Albert i Mile­va pono­vo pro­ži­vlja­va­ju svo­ju bur­nu vezu, svo­ju sarad­nju na polju nau­ke i svoj pro­pa­li brak, jasno se usred­sre­đu­ju­ći na pret­hod­no izo­sta­vlje­ne delo­ve: na Mile­vi­nu bor­bu kao nauč­ni­ce u (aka­dem­skom) sve­tu u kojem domi­ni­ra­ju muškar­ci, njenu ambi­ci­ju na nauč­nom pla­nu osu­je­će­nu maj­čin­stvom i na muža koji gra­bi ka sla­vi pri­tom se uda­lja­va­ju­ći od nje. Bri­ljant­na teh­ni­ka ponov­nog pro­ži­vlja­va­nja koje kori­sti autor­ka daje glas Mile­vi i pru­ža joj pri­li­ku da nas pro­ve­de kroz svo­ju tra­u­mu usled odu­zi­ma­nja, eks­plo­a­ta­ci­je i vik­ti­mi­za­ci­je – kao i da konač­no povra­ti svoj uti­caj. Pod­jed­na­ko je oči­gled­no i zabav­no sve­do­či­ti da do toga ne može doći bez iste­ri­va­nja nekih demo­na osve­te s njene stra­ne, i mega­lo­ma­ni­je i muškog šovi­ni­zma sa Alber­to­ve stra­ne. To je tako­đe ono što čini ovu bor­bu polo­va u meta­fi­zič­kom paklu toli­ko intri­gant­nom i ono što uzdi­že svet Ajn­štaj­no­vih u red koji pri­pa­da car­stvu grč­kih bogo­va.