Госпођа Ајнштајн

Реч драматурга

При­ча о лику и делу Миле­ве Ајн­штајн укла­па се у већ позна­ти исто­риј­ски модел који може­мо пре­по­зна­ти и код Камиј Кло­дел, Зел­де Фиц­џе­ралд, те мно­гих дру­гих зна­чај­них жен­ских фигу­ра у исто­ри­ји, жена чије дело, било да се ради о пољу кул­ту­ре или нау­ке, нат­кри­љу­је фигу­ра при­зна­тог (и позна­тог) мужа. Тема при­зна­ња рада и исто­риј­ске уло­ге ова­квих жена са пуним пра­вом доби­ја све веће инте­ре­со­ва­ње у науч­ним и у умет­нич­ким радо­ви­ма, а дра­ма „Госпо­ђа Ајн­штајн“ ово тако­ђе чини и то на зани­мљив начин: истра­жи­ва­њем (и драм­ским раз­ма­шта­ва­њем) при­ват­ног, интим­ног живо­та брач­ног пара Ајн­штајн, чији се зајед­нич­ки напо­ри и суко­би импли­цит­но тран­спо­ну­ју на шири дру­штве­ни кон­текст њихо­вог вре­ме­на, и не само њихо­вог. Тако при­ме­ћу­је­мо да се соци­јал­на ствар­ност кра­ја девет­на­е­стог, одно­сно прве поло­ви­не два­де­се­тог века, про­вла­чи кроз дија­ло­ге Миле­ве и Албер­та, чиме нам аутор­ка (уз помоћ очи­глед­но темељ­но при­пре­мље­не исто­риј­ске гра­ђе) при­бли­жа­ва све оне поте­шко­ће са који­ма је јед­на науч­ни­ца мора­ла да се суо­чи: од оних фор­мал­но-инсти­ту­ци­о­нал­них, као што је немо­гућ­ност редов­ног вишег шко­ло­ва­ња, до оних оли­че­них у све­при­сут­ном ста­ву шире јав­но­сти које жене а при­о­ри поста­вља у пози­ци­ју мај­ке. У „Госпо­ђи Ајн­штајн“ (насло­вље­ној тако, без сум­ње, у свр­ху пре­и­спи­ти­ва­ња пер­спек­ти­ве која и данас опста­је, а у којој се ова науч­ни­ца пре све­га у јав­ном дис­кур­су иден­ти­фи­ку­је као функ­ци­ја - супру­га чуве­ног науч­ни­ка) ова двој­ност живот­них уло­га и осо­би­на (науч­ни рад/мај­чин­ство, гени­јал­ност/инфан­тил­ност) јед­на је од глав­них темат­ских лини­ја, кроз које се пре­и­спи­ту­је поло­жај жене и мушкар­ца у дру­штву, при­ро­да љубав­них одно­са, те њихо­ва неиз­бе­жна уза­јам­на веза.

Снежана Гњидић са 18 година пише пријемну драму „Сестре“ за студије драматургије на ФДУ, која одмах доживљава успех као телевизијска драма на станици ТВ Београд. Дипломски сценарио за филм код професора Живојина Павловића снимљен је као телевизијски филм „Лето“, у продукцији РТВ Нови Сад. Током и након студија сарађује са Паолом Мађелијем на његовим представама као драматургиња. У сарадњи са уредницом Бранком Богданов учествује у стварању 3 епизоде из серије „Знамените жене српске прошлости“, а епизода : „Вела Нигринова, прва глумица и примадона Народног позоришта“ гостује и у Лос Анђелесу на фестивалу женског стваралаштва. Дуги низ година ради у Образовној редакцији ТВ Београд. Ауторка је око 400 телевизијских прилога из науке и културе, као и сценарија за 36 получасовних емисија „Кућа за маштање”. Њена драма „Механички месец“ изводи се на вечерњој сцени позоришта Бошко Буха. Уз подршку Секретеријата за културу града Београда креира радионице и представе за слепе и слабовиде особе, „Прожимање” и „Играмо Нушића”, промовишући инклузивност на јединствен начин. Остварује низ самосталних видео пројеката, пише позоришне драме за децу и одрасле извођене у Пријепољу и Београду: „Тмуша, тако ми срца”, „Зашто су репови важни”, „Како сам поново постао Саша”, „Мечкино дете”. 2020. драма “Einstein’s Wife” на енглеском језику у режији Карин Росничек доживљава светску премијеру у угледном вашингтонском Expats театру, оријентисаном на представљање нове европске драме у Америци уз врло позитивне реакције публике и критике. 
Роман „Одбегла мама“ један је од пет награђених романа на конкурсу издавачке куће Клетт, а такође је и у најужем избору за Забавникову награду. Објављује пет сликовница у издању Завода за уџбенике. Добија награде Радио Београда на конкурсима за документарне радио драме: „10 000 ДА и једно НЕ” и „Један од 350 милиона”.  Пише и радио драме које се изводе на Радио Београду: „Паранг”, „Баш су басне красне”, „Степенице ка небу”, „Иван Мештровић, писма Тесли”.  Омладинска представа „Талентовани, па шта“ је, након успешне премијере у Београду, изведена на Екс Театар Фесту у Панчеву у продукцији театра „Покус - Базаарт“ из Београда.   

Карин Росни­чек је осни­вач и умет­нич­ки дирек­тор Теа­тра исе­ље­ни­ка (Expats The­a­tre) чији је циљ да дела стра­них савре­ме­них драм­ских писа­ца – често пре­ве­де­на – пред­ста­ви публи­ци у Вашинг­то­ну и да укљу­чи публи­ку у акту­ел­не гло­бал­не дру­штве­но-поли­тич­ке деба­те са фоку­сом на жен­ски угао гле­да­ња. 

За Теа­тар исе­ље­ни­ка Карин је режи­ра­ла неко­ли­ко пред­ста­ва: Изла­зак на повр­ши­ну (јесен 2019.), комад руско-аустриј­ске аутор­ке Јули­је Раби­но­вич, у пре­во­ду Карин Росни­чек о заро­бље­ним, изо­ло­ва­ним и мар­ги­на­ли­зо­ва­ним људи­ма у дру­штву; Госпо­ђа Ајн­штајн (про­ле­ће 2020.), срп­ске аутор­ке Сне­жа­не Гњи­дић – при­чу о нада­ре­ној жени (Миле­ви Марић) у сен­ци бри­љант­ног мушкар­ца (Алберт Ајн­штајн) и иза­зо­ви­ма са који­ма се сусре­та­ла науч­ни­ца у Евро­пи почет­ком 20. века; Пан­крац ’45 (јесен 2021.) чешке аутор­ке Мар­ти­не Кин­ске, у пре­во­ду Бар­ба­ре Деј, дра­му о пет жена опту­же­них за сарад­њу са оку­па­то­ром неду­го након завр­шет­ка Дру­гог свет­ског рата; Бад­ње вече (про­ле­ће 2022.), узбу­дљи­ви три­лер немач­ко-аустриј­ског писца Дани­је­ла Кел­ма­на, у пре­во­ду Кри­сто­фе­ра Хемп­то­на, о про­фе­сор­ки фило­зо­фи­је која завр­ша­ва у соби за испи­ти­ва­ње због опту­жби бив­шег оба­ве­штај­ца да је пла­ни­ра­ла бом­ба­шки напад на Бад­ње вече. 
Пре дола­ска у Сје­ди­ње­не Држа­ве 2007, ради­ла је на успо­ста­вља­њу тран­са­тлант­ских веза и међу­кул­ту­рал­ног дија­ло­га у Кон­зу­ла­ту САД у Мин­хе­ну и на Инсти­ту­ту за кул­тур­ну раз­ме­ну у Штут­гар­ту, Немач­ка.

Посе­ду­је дипло­му масте­ра у обла­сти аме­рич­ке/енгле­ске и фран­цу­ске књи­жев­но­сти сте­че­ну на Уни­вер­зи­те­ту у Штут­гар­ту, Немач­ка. Живе­ла је и пре­да­ва­ла у Пари­зу, Фран­цу­ска, а сада већ 14 годи­на живи у Вашинг­то­ну.
Током више од деце­ни­је пре него што је осно­ва­ла Тетар исе­ље­ни­ка, Карин је ради­ла као глу­ми­ца, дра­ма­тург и пре­во­ди­лац на позо­ри­шној сце­ни у Вашинг­то­ну, Мери­лен­ду и Вир­џи­ни­ји где је насту­па­ла у број­ним пред­ста­ва­ма. 

Реч редитељке

Њего­ва тео­ри­ја рела­ти­ви­те­та уздр­ма­ла је свет нау­ке пре више од сто годи­на, њего­во име је поста­ло сино­ним за гени­ја, а његов лик је постао један од нај­пре­по­зна­тљи­ви­јих у 20. веку: Алберт Ајн­штајн (1879-1955), немач­ки физи­чар, добит­ник Нобе­ло­ве награ­де и ум који је ство­рио тео­ри­ју рела­ти­ви­те­та, један је од нај­по­пу­лар­ни­јих науч­ни­ка свих вре­ме­на. 

Међу­тим, мање је позна­та при­ча о Миле­ви Марић (1875-1948), нада­ре­ној мате­ма­ти­чар­ки из варо­ши­це Тител у Вој­во­ди­ни (тада је била део Аустро­у­гар­ске, сада Срби­је) и једи­не сту­дент­ки­ње у Ајн­штај­но­вој гене­ра­ци­ји на Држав­ној поли­тех­нич­кој шко­ли у Цири­ху која ће касни­је поста­ти њего­ва супру­га. Као што се види из опсе­жних истра­жи­ва­ња, ова изу­зет­на науч­ни­ца је допри­не­ла ства­ра­њу Ајн­штај­но­ве рево­лу­ци­о­нар­не тео­ри­је, а опет, оста­ла је ско­ро непо­зна­та све до обја­вљи­ва­ња лич­не пре­пи­ске која је била скри­ве­на деце­ни­ја­ма. Обја­вљи­ва­ње ове пре­пи­ске иза­зва­ло је жуч­не рас­пра­ве међу науч­ни­ци­ма, био­гра­фи­ма и феми­нист­ки­ња­ма у погле­ду уло­ге Миле­ве Марић у ства­ра­њу Ајн­штај­но­вих тео­ри­ја. 

Наша пред­ста­ва „Госпо­ђа Ајн­штајн“ аутор­ке Сне­жа­не Гњи­дић не поку­ша­ва да изне­се још неко мишље­ње у овој деба­ти, не твр­ди да изно­си исто­риј­ски тач­не био­граф­ске подат­ке о Миле­ви Марић нити ума­њу­је гени­јал­ност Албер­та Ајн­штај­на, већ уме­сто тога нам нуди виђе­ње „Шта би било кад би било“, поста­вља­ју­ћи дво­је про­та­го­ни­ста у лим­бо про­стор загроб­ног живо­та где их види­мо како се сва­ђа­ју и пре­пи­ру око супрот­ста­вље­них нара­ти­ва о њихо­вој про­шло­сти.

Гото­во као у некој у пси­хо­дра­ми, Алберт и Миле­ва поно­во про­жи­вља­ва­ју сво­ју бур­ну везу, сво­ју сарад­њу на пољу нау­ке и свој про­па­ли брак, јасно се усред­сре­ђу­ју­ћи на прет­ход­но изо­ста­вље­не дело­ве: на Миле­ви­ну бор­бу као науч­ни­це у (ака­дем­ском) све­ту у којем доми­ни­ра­ју мушкар­ци, њену амби­ци­ју на науч­ном пла­ну осу­је­ће­ну мај­чин­ством и на мужа који гра­би ка сла­ви при­том се уда­ља­ва­ју­ћи од ње. Бри­љант­на тех­ни­ка понов­ног про­жи­вља­ва­ња које кори­сти аутор­ка даје глас Миле­ви и пру­жа јој при­ли­ку да нас про­ве­де кроз сво­ју тра­у­му услед оду­зи­ма­ња, екс­пло­а­та­ци­је и вик­ти­ми­за­ци­је – као и да конач­но повра­ти свој ути­цај. Под­јед­на­ко је очи­глед­но и забав­но све­до­чи­ти да до тога не може доћи без исте­ри­ва­ња неких демо­на осве­те с њене стра­не, и мега­ло­ма­ни­је и мушког шови­ни­зма са Албер­то­ве стра­не. То је тако­ђе оно што чини ову бор­бу поло­ва у мета­фи­зич­ком паклу толи­ко интри­гант­ном и оно што узди­же свет Ајн­штај­но­вих у ред који при­па­да цар­ству грч­ких бого­ва.