Adrijana Lekuvrer

OBNOVA ili PREMIJERA?
Obnova opere je niz zabluda i nesporazuma, kako u mišljenju tako i u praksi. Nema obnove! Kad se posle nekoliko godina ponovo postavlja jedna opera u njoj je sve novo. Novo je, pre svega, vreme u kojem se to radi. Novi su pevači – drugi, drugačiji ljudi, sa svojim osobinama, vrlinama, manama, problemima... 
Od „starog“ – možda bi tu, na prvom mestu, mogla biti muzika. Ali ako se menja dirigent i ona je nova... drugačija. Velika zabluda mnogih pozorišta je da „sve već postoji“ i da samo novi akteri treba da savladaju svoje uloge, pa da se sve postavi na svoje mesto. Svaka obnova, zaista bi morala biti prava, nova premijera operskog dela. Inače – zašto se nešto „obnavlja“ – zašto se ne bi radilo nešto novo? Umetnički razlozi bi morali biti jedini razlog novog života jedne već izvedene i igrane opere. Naše siromaštvo – činjenica da u fundusu imamo dekor i kostime – nikad ne smeju biti ključni razlozi „obnova“, iako u našoj praksi toga ima. Svaka je „obnova“ opere za onog ko je to ikad radio – teži posao od pripreme novog dela! Paradoksalno, ali tačno! Zato se svakoj „obnovi“ mora prići sa istim ambicijama, brojem proba, radom, kao da smo na samom početku! O tome posebno moraju razmisliti uprave, direkcije. To je naravno, moje mišljenje. Svestan sam toga da će u pozorišnoj praksi prevladati mišljenje sa kojim ovde polemišem: za onog ko na scenu izlazi da prvi put peva – sve je novo.

Radoslav Zlatan Dorić
Odlomak iz eseja „Naša operska praksa“

FRANČESKO ČILEA
Ovaj savremenik Pučinija, Leonkavala i Maskanjija, rodio se u Palmi, u Kalabriji, 1866. Veoma rano je pokazao izvanredan smisao za muziku i, budući da mu je porodica bila dobrostojeća, počinje da se muzički školuje još u ranom detinjstvu da bi ga kasnije, na nagovor porodičnog prijatelja koji je prepoznao izuzetan dečakov talenat, roditelji 1881. poslali i na Konzervatorijum, u Napulj. Tu studira klavir kod Benjamina Čezija, a kompoziciju kod Paola Sera. Još tokom studija komponuje svoju prvu operu, Đina, koja je prikazana u studentskom pozorištu i toliko se dopala Sonconju, direktoru čuvene izdavačke kuće, da poručuje od mladog autora novu operu u tri čina (bila je to Tilda, izvedena 1892. u teatru Paljano u Firenci). Operu Arlezijanka, čiji libreto se zasniva na poznatom istoimenom komadu Alfonsa Dodea, napisao je 1897, a na premijeri u milanskom Teatru „Liriko“ iste godine, debitovao je mladi tenor Enriko Karuzo. Čileina sledeća opera, Adrijana Lekuvrer, za koju je libreto napisao Arturo Kolauti prema čuvenom istoimenom komadu Skriba i Leguvea, imala je svetsku premijeru u istoj operskoj kući 1902. Ove dve opere su se jedine i danas zadržale na repertoaru. Komponovao je i kamernu muziku, nekoliko orkestarskih dela, kao i simfonijsku poemu posvećenu Verdiju, ne stihove Sema Bonelija. Veći deo života posvetio je pedagoškom radu: bio je profesor klavira na napuljskom Konzervatorijumu, potom profesor teorije i kontrapunkta na Kraljevskom muzičkom institutu u Firenci (1896–1904), direktor Konzervatorijuma „Vićenco Belini“ u Palermu (1913–1916), najzad pune dve decenije direktor Konzervatorijuma „San Pjetro Majela“ u Napulju. Umro je 20. novembra 1950. godine, u svojoj vili na obali Ligurskog mora. Konzervatorijum i Teatro Communale Kalabrije nazvani su njegovim imenom, a u rodnom gradu je osnovan mauzolej u znak sećanja na ovog značajnog kompozitora.

RADOSLAV ZLATAN DORIĆ
Rođen je 29. februara 1940. u Bačkom Gradištu, u Vojvodini. Gimnaziju je završio u Bečeju, a beogradsku Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju – odsek režije, u klasi profesora dr Huga Klajna, 1964. Kao stalni pozorišni reditelj živeo je i radio u Nišu, Mostaru, Sarajevu, Beogradu, Novom Sadu... Trajnije je bio vezan za Narodno pozorište Sombor i Novosadskom pozorištu Ujvideki szinhaz. U Drami Narodnog pozorišta u Beogradu bio je reditelj više od decenije. U Operi je režirao Adrijanu Lekuvrer (1995), Anu Bolen (1997) i Evgenija Onjegina (1999). Nekoliko godina je vodio Operski studio Narodnog pozorišta, sa kojim je postavio predstave Đani Skiki i Sestra Anđelika (delovi iz opera) i Pokondirena tikva. Prema nekim teatrografskim izvorima, Dorić je srpski reditelj sa najvećim brojem ostvarenih režija. Bio je i plodan, često nagrađivan dramski pisac. Mnogi njegovi komadi su štampani, a igrali su ih teatri u Novom Sadu, Beogradu, Nišu, Somboru, Zaječaru, Kikindi, Budimpešti, Novoj Gorici...
Poslednje godine posvetio je radu sa studentima Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Preminuo je u Beogradu, 2010.

REČ REDITELjA
I ja spadam u one dramske reditelje koji se sa velikim oprezom (i retko) odluče da rade operu ili mjuzikl. Kad sam se odlučio da u novosadskoj Operi uradim Suton Stevana Hristića, bilo je to zato što je libreto činio sjajni istoimeni komad Iva Vojnovića (sezona 1993/1994). Sada, kad radim Adrijanu Lekuvrer Frančeska Čilee, ponovo imam kao osnovu za libreto sjajnu melodramu Ežena Skriba pod istim imenom. Valjda mi to daje sigurnost da se u poslu osećam dobro, kao kod „svoje kuće“. Ovoga puta imao sam još jedan veliki i pravi motiv, koji ovde sa ponosom želim da istaknem – veliki jubilej Radmile Bakočević. Kad mi se ukazala prilika da tome dam svoj doprinos, ušao sam u posao sa puno radosti i elana. Pa ipak, zašto je tako malo dramskih reditelja koji rade u Operi? Mislim da za to nema pravih razloga. I mislim da je na Operi taj potez da ih pozove, animira i angažuje. Iz mog iskustva, i operi i pevačima i reditelju, to iskustvo uvek donosi mnogo pravog uzbuđenja; u susretu različitih metoda i energije u stvaranju predstave, dogode se neočekivana otkrovenja i rešenja. Sada, pred premijerom Adrijane Lekuvrer svi smo u usijanju kakvo poznaje samo svet opere: NEPONOVLjIVOM, VRELOM, UZBUDLjIVOM. SVI ŽELIMO NAJBOLjE SVIMA BEZ IZUZETKA... a ipak, POSEBNO – velikoj slavljenici, RADMILI BAKOČEVIĆ.

Radoslav Zlatan Dorić  (iz  programa predstave, 1995)

ĐORĐE PAVLOVIĆ
Rođen u Loznici 1965. Studije dirigovanja kao i poslediplomske studije završio je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi prof. Jovana Šajnovića. U operi Narodnog pozorišta radi od 1992, gde diriguje opere Slepi miš, Seviljski berberin, Trubadur, Travijata, Rigoleto, Atila, Nabuko, Don Karlos, Boemi, Evgenije Onjegin, kao i balete Uspavana lepotica i Ukroćena goropad. Sa Horom Opere, u periodu od 2000-06, Pavlović premijerno izvodi tri obimna dela, Nebesna liturgija, Liturgija Sv. Jovana Zlatoustog i Praznično večernje, Svetislava Božića. Pored rada na operskom repertoaru, veoma je aktivan i u koncertnoj delatnosti, u našoj sredini i u inostranstvu, gde je veoma zapažen i u promovisanju srpske muzike.  Od nastupa u inostranstvu mogu se izdvojiti oni sa orkestrom Ukrajinskog radija na Kiev Music Fest-u, kao i sa orkestrom Oxfordphilomusica, na koncertu u Regent Hall u Londonu. Stalni je gost dirigent Državnog simfonijskog orkestra iz Zaporožja,  sa kojim je pored velikog broja koncerata snimio i jedan CD. Od  maja 2006. radi na mestu šefa dirigenta Filharmonije mladih „Borislav Pašćan“, sa kojom je ostvario veliki broj koncerata i osvojio priznanje „Zlatna plaketa Kolarčeve zadužbine“ povodom 130 godina postojanja ove institucije kulture (2008), kao i „Zlatni beočug“ Kulturno prosvetne zajednice, za trajni doprinos kulturi Beograda (2009). Pripada generaciji srpskih dirigenata koji svoje duhovno i umetničko stasavanje grade na neiscrpnom izvoru nacionalne muzike dograđujući svoj repertoar delima duhovno srodnih muzičkih kultura.