ПРЕМИЈЕРА ПРЕДСТАВЕ "НАШИ СИНОВИ", 24. ЈАНУАРА НА СЦЕНИ "РАША ПЛАОВИЋ"

Представа "Наши синови", по драми Војислава Јовановића Марамбоа, у адаптацији и режији Тање Мандић Ригонат, биће премијерно изведена 24. јануара (20,30) на Сцени "Раша Плаовић".

У подели су Миодраг Кривокапић (Остоја), Олга Одановић (Христина), Наташа Нинковић (Лена), Милутин Милошевић (Писац, Војислав Јовановић), Ненад Стојменовић (Данило), Бранко Видаковић (Газда Ристо), Предраг Васић (Рајко), Марко Јанкетић (Гиле), Вјера Мујовић (Лепосава), Бранка Петрић (Баба Јована), Зоран Ћосић (Симица, општински послужитељ), Бојана Бамбић (Госпођица), Љума Пенов (Госпођица) и Јелена Благојевић (Драга).
"Наши синови", последњи део трилогије која обухвата дела "Наш зет" и "Наши очеви", објављени су 1906. године као комад у четири чина с епилогом. Исте године, 21. септембра, одржана је праизведба на Великој сцени Народног позоришта у Београду.
Драмска линија прати судбину породице пуковника Остоје и има сва својства драмске хронике која бележи етапе породичног расула. Ова повест, мерено натуралистичким тематским стандардима, могла би да се подведе под повест о распаду патријархалне породице (грађанска породица је и замишљена као патријархална заједница с фигуром оца као заштитника), о кризи очинског ауторитета, о синовљој непослушности, са смрћу оца и покајничким повратком синова у окриље породице, као завршницом.
Драматург је Славко Милановић, сценографију ће урадити Александар Денић, костиме ће креирати Оља Мрђеновић, док је редитељка задужена и за избор музике
У сарадничкој екипи су и Љиљана Мркић Поповић (лектор), Анђелија Тодоровић (сценски покрет), Зоран Јерковић (дизајн звука), Милорад Јовановић (продуцент), Јасмина Урошевић (организатор), Саша Танасковић (инспицијент) и Гордана Перовски (суфлер).
М.Б.

Реч редитеља
Желела сам да у представу уведем лик Марамбоа, да се са сцене чују пишчеве изванредне дидаскалије, да оно што је написао и као дијалог и као дидаскалије третирам као текст пред-ставе из којег се гради позоришна игра. Његове дидаскалије су духовите, бруталне, опширне, дигресивне, усковитлане, узбудљиве приче о људима, просторима, времену, природи, друштвеним миљеима ондашњег Београда. Оне нису тек упутства за глумце или сценографа, већ су попут прозора кроз који се шири видик. Као одломци из романа или прича, који проширују драмски језик.
Као млад човек који је снажно осећао како пулсира живот, ерудита упућен у европске токове уметности, Марамбо је почетком двадесетог века написао драму попут крика за истином и природношћу у позоришту, чија вредност и иновативност није била препозната.
Оно што је он тада одабрао као драмски поступак у обликовању ликова, ситуација, причању приче о голом животу, о пресној стварности снимљеној пажљивим документаристичким оком подједнако осетљивим и за спољни и за унутрашњи живот човека, током XX века је као поступак развила филмска уметност, а у позоришту је натуралистички језик постао део позоришне конвенције.
Сценски Марамбо је демијург, онај који ствара правила за сценску игру, који гради позоришни језик од пресних натуралистичких цитата материје драме и свог односа према њима. Дакле, није бестрасни наратор већ демијург позоришног света и истине. Преко њега се, дискретно, проблематизује и појам истинитости на сцени, слобода интерпретације, написано, доживљено, одиграно.
Идеју да уведем писца у драму дао ми је Марамбо који, у драми, госпођи Лени, богатој ско-ројевићки која презире уметнике а која се обраћа Данилу, младом песнику и правнику, даје реплику: „Ово, пуковничко дете, са секретарски положај колко сутра, ама с неки морски новитети, млого нешто морски, као она белосветска сакалуда што перја у џак по Калимег-дан, с крмез машну и швапску цигару. Шешир му од сламу а гаће му спале до земљу. Крстим се од чуда кад га видо, готово за луду кућу што лепо реко доктор Ћоса од прошлу недељу“.
Та сакалуда је Марамбо, који је сашио реденгот од материјала од којег су шили џакове и који је Београд с почетка XX века саблажњавао својом оригиналном појавом. Његова оригиналност, наравно, не исцрпљује се и не зауставља само на спољашњем, већ превасходно почива на снази дара да створи драму јарких ликова и ситуација, документаристички натопљену животом који пулсира и у очају и у смеху и у парадоксу.
Питања која драма покреће трагично су актуелна и данас: како се ослободити од социјалних задатости, у беди не постати бедан, беда од човека, како остварити личну слободу избора а не повредити друге, како ватру индивидуализма распалити а у њој не сагорети, побунити се а у бунту не бити деструктиван и аутодеструктиван. Како се остварити у судару старовремених, традицио-налних кодова и изазова новог времена. Овом породичном социјалном драмом писац разбија и данашњи мит о идиличној патријархалној породици с почетка XX века, као и мит да је све у старим временима било дивно наспрам данашњег. Данашњу митоманију о ондашњем времену наши књижевници снажно су проблематизовали и довели у питање.
Узбудљиви су светови писаца, начин на који обрађују архетипске теме, позицију индивидуе у породици и друштву. Дух писца је узбудљив. Није стварно само оно што нам је дато да живимо, стварни су и светови којима уметници проширују ту стварност, додају је, обликују, стварно је и како они виде и осећају живот.
Редитељске интервенције се односе и на поступак штриховања неких ликова и сцена, на уметање две дечје разбрајалице и питалице, као и на проширивање епилога коришћењем стихова још једног уметника с почетка века. Идентитет тог песника којег је баш као и Марамбоа мучила тема распадања и трулог времена, нека остане тајна, док се не види представа.