Наши синови

О НАШИМ СИНОВИМА
(...) Јовановић (...) изнова враћа породицу у њен социјални контекст. Он проучава оно што би Дидро назвао condition. И у двоструком значењу ове француске речи condition(s) – услови, судбина – крије се прави смисао људске социјалне позиције: човекови услови постојања јесу његова судбина (...)
У питању су иначе два београдска локалитета, два супротстављена локалитета: Београд крај пристаништа, „срце града“, пословни део, део у којем је концентрисан свет рада и стицања, и Чубура, свет неприлагођених дошљака, радника („монополска деца“) и градске сиротиње (...) Радња се наизменично догађа у поменутим локалитетима и у двема различитим социјалним срединама: у многочланој и немаштином притиснутој породици пуковника Остоје, на самој периферији града, и у „трговачкој кући на Сави“, у свету изобиља и пословног успеха (...) С једне стране, неуклопљени дошљаци, они што су у дословном и преносном смислу на маргинама града, и уклопљени дошљаци, које град прихвата само зато јер имају новца (...) И та једноставна прича о покушају сиромашне породице пуковника Остоје да се женидбом свог најстаријег сина девојком из богате трговачке куће реши материјалних недаћа, није прича о социјалним мезалијансама, већ прича о дошљачкој узајамности, о покушају дошљака да се заједнички одупру граду спајањем „својих квалитета“ (...)
Драмска линија прати судбину породице пуковника Остоје и има сва својства драмске хронике која бележи етапе породичног расула (...) Од материјала од којег је могла да настане грађанска драма или мелодрама на тему распада породице, Јовановић прави аутентичну социјалну драму у којој, зачудо, нема ни натуралистичког социјалног фатализма, ни „недијалектичког детерминизма“ те исте натуралистичке провенијенције, већ само убедљивих доказа о човековој зависности од средине, од које он настоји да се ослободи (...)
Ту се појављује хумор као средство снижавања патетике патње, хумор као средство готово сатирички грубог изругивања, амбивалентни хумор везан за поступке и говор на ивици окрутног. Том умећу нијансирања, том градирању смешног, тој вештини да се представи људска амбивалентност, свему томе се, нема сумње, Јовановић учио највише код Стерије. (...)
(Поред осталог, вештини коришћења смешних страна исквареног говора и судара различитих говорних навика, Јовановић се учио такође од Стерије, али су Наши синови језичка творевина не мање сложена и ефектна од Стеријиних комичких језичких творевина.) Јовановић је, међутим, успео да оствари оно што Стерија није урадио остајући строго у оквирима једне канонске врсте – комедије – он је још природније спојио комично и драматично, сетно и лакрдијско, грубо и дирљиво (...)
У комаду Наши синови, рецимо, не треба видети само један класичан натуралистички комад већ рани примерак оне врсте драматургије за коју су Енглези пронашли сликовит описан назив „Kitchen-Sink-Drama“ („драма кухињског сливника“), и треба га ставити у исти ред с најбољим Вескеровим и Осборновим комадима, с Бондовим Спасенима, или пак с Крецовим драмама. И ту их треба не само сврстати већ у одговарајућем стилу и – играти.
Из: Мирјана Миочиновић, Предговор
У: Војислав М. Јовановић, Изабране драме, Нолит, Београд, 1987.

У Нашим синовима смешно... избија неочекивано, неприпремљено. Смех је код Марамбоа последица сукоба сфера: силовите, сирове балканске страсти његових карактера и смешно малог радијуса њихове активности, интересовања и духовног проницања. Живот бије из његовог дела, трагикомични ликови су аутентични и модерно заошијани. Српска књижевност добила је 1906. године своју прву модерну трагикомедију, пуних петнаест година пре појаве чувене ирске, шонокејсијевске трагикомедије.
Мирослав Беловић, 1965.

ВОЈИСЛАВ М. ЈОВАНОВИЋ - МАРАМБО 
Рођен је 12. октобра 1884. у Београду, где је завршио гимназију (1903). Књижевност је студирао у Лозани, Женеви и Лондону, а докторирао у Греноблу 1911. (својом дисертацијом „Гусле Проспера Меримеа“ је решио питање постанка и извора ове познате књижевне мистификације и тако приказао и улогу наше народне поезије у европском романтизму). Изабран је за доцента Београдског универзитета за упоредну књижевност 1912. Током Првог светског рата је био члан ратног Пресбироа српске Врховне команде и шеф Пресбироа српске владе у Лондону и Вашингтону. За ванредног професора изабран 1919. да би само годину дана касније заувек напустио универзитетску каријеру. Уређивао „Српски књижевни гласник“ 1920–1921. Начелник историјског одељења Министарства иностраних дела, с краћим прекидима, од 1924. до 1950, после чега до 1962. ради у Српској академији наука као научни саветник и научни сарадник. Умро је у Београду 1968. Поред четири драмска текста, аутор је антологија Српске народне песме (1922) и Српске народне приповетке (1925), уредио је збирку докумената о питањима границе с Албанијом, о Рапалском уговору, о Лондонском пакту и књигу о југословенским архивима из другог светског рата, написао Енглеску библиографију о источном питању у Европи. Преводио је Волтера и Ибзена.

Према: www.rastko.rs

ТА­ЊА МАН­ДИЋ РИ­ГО­НАТ
Ди­пло­ми­ра­ла по­зо­ри­шну и ра­дио ре­жи­ју на Фа­кул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бе­о­гра­ду, у кла­си про­фе­со­ра Де­ја­на Ми­ја­ча.
ПО­ЗО­РИ­ШНЕ РЕ­ЖИ­ЈЕ:
•  Lo­vely Ri­ta, Т. Браш – Сту­дент­ски кул­тур­ни цен­тар
•  Го­спо­ђи­ца Ју­ли­ја, А. Стринд­берг – Ате­ље 212
• Ур­не­бе­сна тра­ге­ди­ја, Д. Ко­ва­че­вић – На­род­но по­зо­ри­ште „Сте­ри­ја“ Вр­шац
•  Ло­ли­та, В. На­бо­ков – Би­теф те­а­тар
•  Љу­ба­ви Џор­џа Ва­шинг­то­на, М. Га­вран – Ате­ље 212
•  Берг­ма­но­ва со­на­та, И. Берг­ман – На­род­но по­зо­ри­ште у Бе­о­гра­ду
•  Та­лу­ла, Ј. Страјн – БЕ­ЛЕФ
•  Чо­век слу­чај­но­сти, Ј. Ре­за – На­род­но по­зо­ри­ште у Бе­о­гра­ду
•  Са­бра­не при­че, Д. Мар­гу­лис – Ате­ље 212
•  Ухо, гр­ло, нож, В. Ру­дан  – Ате­ље 212
•  Мр­тве уше, О. Бо­га­јев – На­род­но по­зо­ри­ште у Сом­бо­ру
•  Те­ра­са, Ј. Хри­стић – Ју­го­сло­вен­ско драм­ско по­зо­ри­ште
•  Ле­де­ни сви­тац, В. Ра­до­ман – Ма­дле­ни­а­нум
•  Ки­се­о­ник, И. Ви­ри­па­јев – БЕ­ЛЕФ / Ју­го­сло­вен­ско драм­ско по­зо­ри­ште
•  Су­ди­ја, В. Мо­берг – На­род­но по­зо­ри­ште у Бе­о­гра­ду
•  Љу­бав­но пи­смо, Ф. Ара­бал – БИ­ТЕФ / Сер­ван­тес
•  Хи­тлер и Хи­тлер, К. Ко­стјен­ко – Ате­ље 212
•  Сек­су­ал­не не­у­ро­зе на­ших ро­ди­те­ља, Л. Бер­фус – На­род­но по­зо­ри­ште у Бе­о­гра­ду
•  Сви­ци, Т. Шти­ви­чић – Ате­ље 212
•  Че­кај ме на не­бу, љу­ба­ви мо­ја, Ф. Ара­бал – Ма­дле­ни­а­нум
•  Зли ду­си, по ро­ма­ну Ф. М. До­сто­јев­ског – На­род­но по­зо­ри­ште у Бе­о­гра­ду
•  Да­бог­да те мај­ка ро­ди­ла, В. Ру­дан – ХНК Ива­на пл. Зај­ца, Ри­је­ка / Хр­ват­ски кул­тур­ни дом на Су­ша­ку (Хр­ват­ска)
•  Го­спо­ђа ми­ни­стар­ка, Б. Ну­шић – По­зо­ри­ште „Бо­шко Бу­ха“, Ве­чер­ња сце­на
ДРА­МА­ТИ­ЗА­ЦИ­ЈЕ:
• Ло­ли­та, ро­ман В. На­бо­ко­ва (за­јед­но са Би­ља­ном Мак­сић)
• Ђа­во је био врућ, при­че Ч. Бу­ков­ског
• Мр­тве ду­ше, ро­ман Н. В. Го­го­ља (ре­жи­ја Де­јан Ми­јач)
• Зли ду­си, ро­ман Ф. М. До­сто­јев­ског
•  Да­бог­да те мај­ка ро­ди­ла, ро­ман В. Ру­дан
Ре­жи­ра­ла је ра­дио-дра­ме по соп­стве­ним тек­сто­ви­ма и дра­ма­ти­за­ци­ја­ма. Аутор је збир­ке пе­са­ма Ми­сте­ри­ја срећ­ног кон­тра­ба­са и Из жи­во­та пти­ца.