ГЛУМИЦА ОЛГА ОДАНОВИЋ ПРОЧИТАЛА ПОРУКУ АНАТОЛИЈА ВАСИЉЕВА ПОВОДОМ 27. МАРТА, СВЕТСКОГ ДАНА ПОЗОРИШТА

Светски дан позоришта - 27. март обележава се и у Србији различитим програмима, као и традиционалним читањем поруке уочи извођења представа, исто као и у театрима широм света.
На иницијативу Међународног позоришног института (ITI), већ више од 50 година од 1961. године, широм света обележава се Светски дан позоришта, 27. март.
Први пут у Хелсинкију, а затим у Бечу на деветом ITI конгресу, јуна 1961. године, тадашњи председник Арви Кивимаа из Финске, предложио је да се прославља Светски дан позоришта.
Његов предлог је прихваћен са одушевљењем и од тада се сваког 27. марта (дан отварања Театра нација 1962. у Паризу) обележава Светски дан позоришта на различите начине.
На тај дан позоришта у свету, национални центри Међународног позоришног института и читава међународна позоришна заједница организује разне позоришне манифестације, од којих је најважнија традиционална међународна порука коју, на позив ITI-ја, увек пише позоришна личност светског угледа.
Порука се преводи на више од 20 језика, чита пред десетинама хиљада гледалаца у позориштима, штампа и емитује у стотинама новина, часописа, радио и тв станица на свим континентима
Прву поруку за Светски дан позоришта написао је Жан Кокто (Jean Cocteau) 1962. године.
Aутор овогодишње поруке, коју је глумица Oлга Одановић прочитала на Сцени "Раша Плаовић" уочи извођења представе "Стаклена менажерија", је светски признати позоришни редитељ, професор и оснивач Московске школе драмских уметности Анатолиј Васиљев из Русије.
М.Б.
                                                  ПОРУКА АНАТОЛИЈА ВАСИЉЕВА ЗА СВЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА 2016:
“Да ли нам је потребно позориште?
Питају се хиљаде професионалаца разочараних у позориште и милиони људи који су га се заситили.
Зашто нам је потребно?
У годинама када је сцена толико безначајна у поређењу са трговима градова и државама где се одигравају праве трагедије стварног живота.
Шта ће позориште нама?
Позлаћени балкони, баршунасте фотеље, гримизне кулисе, узвишени гласови или напротив – црне кутије, испрскане блатом и крвљу, гомиле бесних, нагих тела.
Шта позориште може да каже?
Све!
Позориште може да каже све.
И како богови на небу живе, и како затвореници чаме у тамници, и како страст подиже, и како љубав нестаје, и како нам добри људи не требају, и како влада обмана, и како људи живе у становима, а деца – у избегличким камповима, и како се враћају у пустињу, и како се растају са најближима, позориште може да говори о свему томе.
Позориште је постојало и заувек ће остати.
И сада, у ових педесет или седамдесет последњих година, нарочито је потребно.
Због тога што од свих других уметности само позориште иде из уста у уста, од ока до ока, из руку у руке и од тела ка телу.
Њему не треба посредник између човека и човека светла страна света није југ, ни север, није исток, ни запад – позориште је светло само по себи, светли на све четири стране, одмах препознатљиво сваком непријатељском или пријатељском човеку.
Потребно нам је разноврсно позориште.
Архаичне форме театра биће нам потребне пре свих других.
Али ритуалне театралне форме не би требало да буду у супротности са позориштем цивилизованих народа. Секуларна култура је искључива, „културна информација“ замењује једноставне суштине и сусрет са њима. Позориште је отворено.
Улаз је слободан.
Дођавола са гаџетима и компјутерима – идите у позориште, заузимајте редове у партеру и на балконима, слушајте речи и гледајте у живе слике – позориште је пред вама, немојте га занемарити и не пропуштајте га у својим ужурбаним животима.
Позориште је потребно свима.
Само једно позориште није нам потребно – то је позориште политичких игара, политичко позориште мишоловки, позориште политичара, позориште политике.
Позориште дневног терора – појединачног и колективног, позориште лешева и позориште крви на трговима и улицама у главним градовима и у унутрашњости, између религија и етничких група”.