Ивана Жигон

ИВАНА ЖИГОН (Београд, 2. фебруар 1968) српска је глумица, редитељ и сценариста. 

Дипломирала је глуму на Факултету драмских уметности у Београду. 

Од 1991 године три године најпре наступа са главним улогама у Југословенском драмском позоришту, Београдском драмском позоришту, Народном позоришту у Нишу и Подгорици. 

Члан је драме Народног позоришта у Београду од 1994 године, а звање првакиње добија 1999. 

Потпредседник је Међународног форума „Златни витез“ од 2015. године; ово звање добила је као најнаграђиванији уметник овог фестивала ван Руске Федерације. 

Добитник је главне награде Међународног форума "Златни витез" у чак пет конкуренција - за глуму, две за режију, рад са Косовским божурима, и популаризацију словенске културе.(У Руској Федерацији једино Никита Михалков је лауреат више признања овог фестивала.)

Улоге у позоришту:
1989. Косовка девојка – „Косовски бој“ у режији Петра Зеца, Сава центар
1990. Памела – „Женски оркестар“ Ж.Ануја, режија Петар Зец, Центар за културу Студентски град
1991. Ана Проспер – „Маркиза де Сад“ Ј. Мишиме, режија Радмилa Војводић, ЈДП
1992. Милева – „Крмећи кас“ Аце Поповића, режија Радмилa Војводић у БДП
1993. Марија – „Богојављенска ноћ“ В. Шекспира, режија Јагош Марковић, ЈДП
1993. Зора Шишарка – „Бела кафа“, Александра Поповића, режија Бранко Плеша, ЈДП
1993. Госпођица Јулија – „Госпођица Јулија“ А. Стринберга, режија Стево Жигон, Душко Радовић, Бојан Ступица, Народно позориште Београд
1995. Коштана – „Коштана” Боре Станковића, режија Бранислав Мићуновић, Народно позориште Ниш
1995. Гага – „Девојка модре косе” Виде Огњеновић у њеној режији, ЈДП
1995. Елиза Дулитл – „Пигмалион“ Бернарда Шоа, режија Јовица Павић, Народно позориште Београд
1995. Дездемона – „Отело“ Шекспира, режија Стево Жигон, Новосадски летњи фестивал
1995. Леди Магбет – Магбет Шекспира, Новосадски летњи фестивал
1995. Марина – „Лизистрата“ Аристрофана у режији Петра Зеца, Будва град театар
1996. Настасја Филиповна – „Идиот“ Ф. М. Достојевског, Народно позориште Београд
1996. Милица – „Извањац“ Игора Бојовића, режија Јовица Павић, Црногорско народно позориште
2000. Нина Заречна – „ Галеб“ Чехова, режија Стево Жигон, Народно позориште Београд
2003. Лепа Хелена –„ Фауст“ Ј. В. Гетеа у режији Мире Ерцег, Народно позориште Београд
2007. Клара – „ДР“ у режији Јагоша Марковића, Народно позориште Београд
2013. улога Ждрала у спектаклу "Бели ждралови" у сопственој режији, Сава центар
2014. Милунка Савић – спектакл "Стојте галије царске", у сопственој режији, Сава центар
2018. улога Жене – "Десанки за част", драматизација стихова Јелене Жигон у режији Иване Жигон, Народно позориште Београд
2021. Ширин Ширази – „Иранска конференција“ И. Вирипајева у режији Иване Вујић, Народно позориште Београд
2022. Јелена –„Јелена жена које нема“, И. Андрића у сопственој режији, Дом Ива Андрића у Херцег Новом                                                                                      
Одржала је (са мајком Јеленом и самостално) око 70 својих уметничких вечери и концерата (као и подржала више од 100 песничких вечери), а са Косовским божурима око 150 концерата у многим градовима Србије, Црне Горе и Републике Српске, међу дијаспором у црквама у Швајцарској, Аустрији, Америци итд. Посебно се поноси тиме што је рецитовала на стадионима и са по 20 000 навијача који су за њом понављали стихове о Космету, што представља јединствени културни перформанс и едукацију младих. Са руским бардом Александром Цуркан изводи представу на руском језику "Док се земља још окреће". (Изведена у 20 градова Русије и на уметничким универзитетима у Минску). 

Учествује на отварањима Златног витеза по филхармонијама Русије већ 35 година. (Хабаровск, Ставропољ, Курск, Тамбов, Тјумен, Иркутск, Севастопољ 7 пута, Москва , Петроград, Омск, Смољенск, Пјатигорск, Калуга, Прохорово поље, Таруса, Тамбов, Јошкар ола, Грозниј, Минск итд)

Редитељ је и сценариста великих музичко-сценских спектакла реализованих понекад и са више стотина учесника: „Његош небом осијан“ (Народно позориште у Београду поводом јубилеја 200-годишњице рођења Његоша, 2013), „Стојте галије царске“ (Сава центар,2014) и „Нек запева цела Србија“ (Сава центар, 2015). Овај ауторски рад који се може назвати савременим духовним музичко сценским мјузиклом (по мотивима дела Јустина Поповића) је највероватније први музичко сценски спектакл у Европи који говори о најактуелнијој теми данашњег света - о страдању деце. На пет светских језика Косовска деца коју Ивана окупља на челу са Косовским божурима, попут античког хора сведоче о страдању деце на читавој планети. Сви ови ауторски пројекти директно су преношени или снимани у продукцији Радио-телевизије Србије (РТС). 

Прва у Србији Ивана обележава Празник победе над фашизмом (9. мај) 2013. године у Сава центру у Београду ауторским спектаклом „Бели ждралови“(150 учесника) који је потом обележио овај значајни празник 2015. у Минску и 2016. у Ставропољу на тргу пред 10 000 људи и који су такође преношени преко белоруске и руске телевизије.

Њен шоу-програм који ради у продукцији РТС-а, по сопственом сценарију „С оне стране огледала“ у режији Н. Радисављевића изабран је међу 6 најбољих светских телевизијских шоу програма на најпрестижнијем светском телевизијском фестивалу Ружа Монтреа 1999., али Ивани, као и уреднику телевизије Београд у Швајцарској амбасади забрањују улазак у Швајцарску за време бомбардовања које је у току, плашећи се истинитог информисања пред представницима свих телевизија света у Монтреу. 

У продукцији РТС-а остварује и неколико главних и споредних улога у ТВ драмама. („Бруклин - Гусиње“ Ж.Жилника; „Код вечите славине“ - Момчила Настасијевића у режији М. Вукомановић; „Свет“ Нушића у режији Петра Д. Ћорковића; „Рај“ Црњанског у режији Петра Зеца итд и улоге у серијама „Ориђинали“ и „Полицајац на Петловом брду“).

У домену позоришне режије остварила је представе: „Десанки за вечност“ (на Сцени Раша Плаовић у Народном позоришту у Београду, 2018), „Јелена жена које нема“ (Дом нобеловца Иве Андрића, 2022) и „Идиот“ Ф. М. Достојевског у Националном академском драмском позоришту „Максим Горки“ у Минску (2023).

Као редитељ и сценариста потписује око 15 државних прослава и комеморативних програма преношених на националним фреквенцијама, поводом годишњица Погрома на Космету (17. март), почетка НАТО бомбардовања (24. март), Битке на Кошарама (14. јун), страдања у Јајинцима, отварању музеја острву Видо итд.

Награде:
1990. Награда "Ћуран" на фестивалу комедије у Јагодини, за улогу Памеле у "Женском оркестру" Ж. Ануја у режији Петра Зеца
1996. "Златни витез" за сценарио за филм "Идиотка" у сарадњи са руским редитељем Виктором Бутурљином
1996. "Дневникова награда" на Стеријином позорју за улогу Коштане, Народно позориште Ниш
1996. Награда "Мила Стојадиновић" за главну женску улогу на сусрету позоришта "Јоаким Вујић" за улогу Коштане, Народно позориште Ниш
1999. Награда "Жена године" за исказану храброст на мостовима који су били циљ НАТО од Савеза жена Савезне републике Југославије
2003. Међународна награда „Златни витез" за улогу "Госпођице Јулије", у режији Стева Жигона
2004. из руку Валентине Терешкове у Руском Дому у Београду добија једну од три медаље Росзарубежцентра за јачање културних веза између Русије и Србије
2005. Награда „Подвиг године" Вечерњих новости за организацију одласка 540 деце из енклава Космета у Русију на опоравак
2005. Орден „За веру и верност светог Андреја Првозваног" добијен у Кремљу од "Центра Националне славе Русије"
2005. Награда „Златни витез“ као уметничком директору ансамбла "Косовски божури" и њихов концерт у Минску "Распето детињство"
2009. Награда „ Браћа Карић“ за хуманитарни рад
2011. Награда „Лазар Кујунџић" од црквеног одбора, као и мештана Велике Хоче коју је добила са мајком Јеленом Жигон за приближно 100 хуманитарних наступа које су одржале по селима Космета, као и остале већ набројане активности
2015. Награда „Златни витез" за режију спектакла "Стојте галије царске"
2017. Награда „Златни витез" за животни допринос словенској култури
2019. од губернатора у Севастопољу добија јубиларну медаљу "Победе над фашизмом" за свој спектакл посвећен борби против фашизма „Бели ждралови"
2023. Орден „Звезда Достојевског" од међународног комитета (Русије, Немачке, Индије, Бразила, Белорусије, Аргентине) друштва Достојевског за животно дело
2023. Гран при за представу "Идиот" Достојевског на Међународном форуму "Златни витез" у Москви
2023. „Белиј аист“ главна позоришна награда за најбољу представу у току две године на простору Белорусије у конкуренцији свих позоришта 
2024. Специјална награда Председника Републике Белорусије за популаризацију словенске културе и уметности, поводом њене режије представе "Идиот" Достојевског у Националном позоришту М. Горког у Минску коју добија из руку Председника Лукашенка и Митрополита белоруског Венјамина на Божић 2024. (Ову представу потписује заједно са својом оцем Стевом Жигоном) 

Од 2002. године обавља функцију председника Друштва српско-руског, а потом Српско – руско-белоруског пријатељства. 

Ивана Жигон 2002. прима Московску владу на Космету услед тада незаинтересованих власти да сарађују са Русијом. На челу са Константином Затуљином делегација Московске владе у којој су и два министра, генерал МЧС- а два пута обилазе Космет и доносе помоћ у 14 шлепера за угрожено становништво на Космету у вредности од 200 000 долара (коју Ивана са њима скупља рецитујући по предузећима и анимирајући песмама о Косову руску елиту у Москви и потом предаје помоћ тадашњем игуману Теодосију у Високим Дечанима, 2002). 
Ивана преко Центра националне славе Русије прима 40 новинара са главних медија Русије и тада се руска јавност информише о стању на Космету и разрушеним црквама. (2002)

Организује и режира Дане културе КиМ 2002. у Москви, које тада прима Влада Москве и тадашњи градоначелник Ј. Лушков . (Ивана окупља еминетне уметнике и личности - Принцезу Јелисавету Карађорђевић, Светлану Стевић, Бору Дугића, Драгану дел Монако, Јелену Жигон, историчаре академика Николу Поповића,и др Слободана Милеуснића и упознаје московску јавност са ситуацијом на Космету)

Иницијатор је и главни организатор са српске стране одласка 540 деце из енклава Космета у Русију 2004. на 21 дан са три авиона.
На њену иницијативу градоначелник Москве Ј. Лушков одваја 2 милиона долара за село на Космету и 85 породица и поред свих лоших одлука Коштуничине владе ипак добија кључеве нових и обновљених кућа у Истоку; (Московска влада је желела изградњу насеља у Грачаници); 

Ивана прима и гостује са великим уметницима Србије и Русије по Космету: од Николаја Бурљајева, праунука Достојевског до 40 - чланих ансамбла као што је на пример Државни ансамбл „Гжељ“.

Иницира и организује пут 50 - члане делегације голооточана у Русију 2005 што представља њихову прву рехабилитацију. Такође окупља на Коларцу голооточане на 60-годишњици оснивања логора и снима до сад необјављене материјале.

Године 2005. прима (уместо града Београда) Народне хероје Совјетског савеза који су бранили Београд.

Овакви подухвати инспиришу јавност у Србији и на таласу њеног рада овај покрет се шири кроз Србију и отвара се тада још око 40 друштава српско-руских пријатељства по мањим градовима. 

Од 2005. године оснивач је и уметнички руководилац рецитаторско-певачког ансамбла „Косовски божури“ у којем окупља 15 деце са Космета из свих енклава, уз помоћ композитора Гаврила Кујунџића и Јелене Жигон са којима остварује око 150 концерата - од Космета, Русије, градова Србије, Републике српске, Црне Горе. Један од концерата изводе и у Француској пред министром културе на српском, енглеском и руском језику.

Сакупља 2500 цртежа међу децом Космета на тему "Моје детињство" и са Вечерњим новостима објављује одабраних 250 и приређује истоимену књигу коју шаље институцијама у иностранству.
  
Године 2005. у Народном позоришту самоиницијативно обележава прву годишњицу од Погрома 17. марта пред пуном салом, многим званичницима Србије и Патријархом Павлом, док на сцени окупља 250 деце са Космета у музичко сценском приказу „Моје детињство". 

18 новембра 2005. поново окупља 150 деце Космета новим приказом „Молитва за децу света“ и додељује 150 нових компијутера деци по енклавима који им у то време представљају прозор у свет. Оба концерта преносе се на РТС-у. 

Иако никада није била члан ниједне политичке партије, активно се бави народном дипломатијом и често представља Србију на међународним конференцијама у Русији и Белорусији. Њени говори цитирају се на главним телевизијама и документарним филмовима у Русији, а нарочито Белорусији. Говорила је 1999. поезију Добрице Ерића као бранитељ мостова, и тада „Пркосна песма“ у њеном извођењу постаје један од најпрепознатљивијих симбола отпора. 

Један од најзначајнијих међународних наступа Ивана остварује 2004. у Хавани на Антиглобалистичкој конференцији док рецитује „Пркосну песму“ Добрице Ерића на шпанском језику пред Фиделом Кастром који јој у знак поштовања потписује и предаје ван протокола у директном преносу пред читавом Кубом своју књигу, разговарајући са њом о Космету.

Аутор је књиге „Жиг позоришта“ (2005), приредила је књигу „Моје детињство“ (2005), „Тако је говорио Жигон“ (2015), а 2025. године приредила је књигу Митра Мартиновића „Битка за част“, као и монографију о својој мајци Јелени Јовановић Жигон : „Наша дива“.

Као аутор, редитељ и сценариста потписује документарне филмове: 
„Последња мисија Михајла Пташука“: о гостовању руских и белоруских уметника на Космету" 2002.;
„Последњи Европљанин“: о Никити Михалкову 2003.; 
„Земља под белим крилима“ : о Белорусији и председнику А. Г. Лукашенку 2004.;
„Срце од чоколаде" : филм о Куби (2004);
„65 година верности“: филм о путовању Голооточана у Москву (2005).

Аутор је десетине видео спотова посвећених Космету и очувању српске вере и традиције које објављује на четири ДВД-а: „Пркосна песма у сусрет Видовдану“ 2005.; „Ој Косово Косово“ 2008. ; „Успаванке свих језика и боја“ 2013.; „Стојте галије царске“ 2015. Многи од ових спотова имају вишемилионске прегледе на интернету, као што су: „Химна цару Лазару“, „Вера наша“, „Русија, ти љубов маја“ итд. 

Говори руски и енглески, а споразумева се на француском, шпанском и италијанском језику.