Вести

Представа „Није смрт бицикло (да ти га украду)“, по тексту Биљане Србљановић  биће премијерно изведена 26. јуна (20:30) на Сцени „Раша Плаовић“, у сарадњи са  32. Београдским летњим фестивалoм „Белеф“.

Ово ће бити први пут да се неки комад Биљанe Србљановић, савремене српске и европске списатељице, изводи у Народном позоришту у Београду, а режија је поверена Андреју Носову, признатом редитељу који у својим представама, храбро и бескомпромисно, проговора о проблемима који муче савременог човека.

„Све драме Биљане Србљановић су мелем за редитеља, али ова има оне интимне и политичке слојеве који отварају питања која су данас врло актуелна и мени посебно важна. Осећао сам одређену блискост са тим људима. И морао сам да одаберем, шта је то што ме занима. Пре свега, наше прихватање малих грубости као нормалних појава, односно недостатак нежности, или одсуство самилости као снага или врлина у једном друштву. Ово је прича о смрти, оној правој и оној друштвеној. О животу и генерацијама које су ту, али и које долазе. Одлука Народног позоришта да поставимо овај комад је важна јер та суровост о којој говоримо често се огледа у заборављању или подразумевању нечијег присуства, рада, успеха“, сматра Носов.

Јунаци те узбудљиве тужно-смешне приче су ликови који су, иначе, већ препознатљиви у делима Биљане Србљановић - изопачена и пресита деца, недорасли средовечни слабићи, њихове вршњакиње заробљене у зачаране кругове својих неостварених бракова, старци који за себе грабе будућност коју неће дочекати и њихова деца, заточена у односима из прошлости које не могу да преовладају, самозаљубљени, амбициозни политичари, мајке и очеви који су спремни да и у својој кући ходају по лешевима.

„Наша представа би требало да отвори просторе испитивања оног што видимо као узроке таквог стања ствари. Шта то нисмо дозволили нашој деци, или шта смо им превише дали? Где су границе и какве везе оне имају са оним што зовемо поредак, систем и друштво? Ми правимо трагичну комедију са елементима који су још увек толико живи да делују документарно. Иако је жанровско одређење веома важно рекао бих да бих волео да наша представа има и ону запитаност публике после која људе тера на акцију - сасвим малу и интимну промену ритуала и односа према самилости“, истиче Андреј Носов.

„По први пут, након тридесетак година рада, неки мој комад играће се у Народном позоришту. Веома ми је важно што је драму у позориште донео и предложио мени близак редитељ и пријатељ Андреј Носов, са којим сам много и дуго радила бројне заједничке уметничке пројекте. Важно ми је што му је Народно позориште пружило прилику да окупи и ансамбл врсних глумица и свих уметничких сарадника које је изабрао, као и да сви они раде у правим креативним условима. Овај текст је дубоко личан, можда чак и најдиректнији који сам икада написала; говори о мени и мојим губицима, али и о људима које сам у животу сретала, којима сам се надала и радовала, у које сам се разочаравала и које сам губила, али ми је од свега тога емотивно и сентиментално, ипак увек било најважније да се препозна мој хумор и схватање смеха са којим приступам свим својим животима у драмама и то сам од ове екипе и добила“, каже Биљана Србљановић.

Ова дубоко лична и интимна прича, праизведена је 2011. године, прво у Југословенском драмском позоришту  у Београду, а потом и у немачком позоришту Шаушпилхаус Бохум.

Драматург Ђорђе Косић, сценограф Зорана Петров, костимографи Марија Марковић Милојев и Петра Фотез, композитор Драшко Аџић, Владимир Петричевић (продукција музике) и Марија Миленковић (сценски покрет) потписују се као уметнички тим овог позоришног дела у којем су улоге додељене Бранку Видаковићу, Вањи Ејдус, Ненаду Стојменовићу, Нини Нешковић, Милошу Ђорђевићу, Сузани Лукић, Драгани Варагић и Петру Стругару. 

Музику на труби изводи члан Оркестра Народног позоришта Владимир Јовановић.