БАЛЕТ ЗА ЦАРА
Након великог успеха балета Успавана лепотица, директор Императорских позоришта у Русији наручује од Чајковског целовечерњи програм који ће се састојати од балета Крцко Орашчић и опере Јоланта. Детаљни сценарио за балет дао је кореограф Маријус Петипа, као што је то већ била пракса и са претходна два балета, Лабудовим језером и Успаваном лепотицом. Као основа за либрето узета је прича Александра Диме, Прича о Крцку Орашчићу, која је заправо адаптација оригиналне бајке Е.Т.А. Хофмана, Крцко Орашчић и Краљ мишева из 1819. године. Главна јунакиња Маша (у оригиналу Мари, или Клара у другим кореографским верзијама), спознаје класичну борбу добра и зла, као покретаче фантастичних догађаја и шареноликих дечјих емоција. Двојност мушких карактера, Краља мишева и Дроселмајера, насупрот дрвеном лутку Крцку Орашчићу и Принцу из бајке, као тама и светлост, исказује њену жељу за срећном љубављу и сигурношћу коју пружа чаробна принчева лађа. У сну девојчице, банални простор њене собе се претвара у бојно поље или амбијенте далеких и егзотичних земаља. Већ на самом почетку рада, у лето 1892, Петипа се разболео и велики део посла је преузео његов помоћник Лав Иванов, који води пробе са ансамблом и врши одређена прилагођавања кореографије: попут самог композитора, и он је морао пратити доследно прецизна упутства и режију кореографа. Ипак, Иванов је свој таленат показао у Валцеру пахуљица из Крцка Орашчића, а који ће потврдити са великим успехом у поставци другог чина Лабудовог језера. Крцко Орашчић је први пут изведен у позоришту Маријински у Санкт Петербургу 18. децембра 1892, у присуству руског цара Александра III. Балет је био добро прихваћен од стране публике, док су критичари приметили да су „акционе сцене, поготово битка мишева и војника, деловале слабо и досадно...“ Насупрот њима, велике сцене са ансамблом врло су добро оцењене: „апстрактне али лирске конструкције, уз музику велике снаге, тако постављене, носе ознаку талента Лава Иванова“. Сам Чајковски није превише волео писање балетске музике. Његова уметничка фантазија је у балетима била доста ограничена задатим темпима, формама и трајањима. Пишући свом брату о овом делу, посебно о музици за други чин, питао се „Како начинити музику за ову Шећерлему (Confiturembourg)?“. Међутим, музика овог трећег и последњег балета Чајковског, доживеће енормни успех и његова популарност ће временом бити све већа, посебно у Америци. Жорж Баланшин, који се и сам бавио веома успешно овим балетом, рекао је: „Иако у Крцку Орашчићу доминира музика словенског духа, подједнако су заступљени мотиви другог карактера... попут старог немачког Плеса дедова (Grossfatertanz) и увертире која показује колико је поштовао Моцарта. Марш у првом чину такође је написан у моцартијанском стилу. Све у Крцку Орашчићу изграђено је на један фини, рекао бих 'бечки' начин. У Сантк Петербургу се некад уживало у бечким колачима а Крцко Орашчић је попут њих! Стравински је нарочито лудовао за Кинеском игром, где Чајковски прво користи мали оркестар а потом не мењајући јачину звука неприметно додаје пун састав великог оркестра.“ Овај руски балет први пут је у Европи представио Сергеј Дјагиљев са својом компанијом Les Ballets Russes у њиховим првим сезонама у Паризу 1909. Василиј Вајнонен у Театру Киров (Маријински) 1934. поставља нову верзију, која замењује до тада извођену верзију Горског и Лопухова из 1919. и 1929. Вилу Шећера спаја у лик Маше, коју је играла чувена Галина Уланова, а борби мишева и војника даје филмски заплет. Никола Сегејев, некадашњи кореограф из Маријинског театра, 1934. преноси према оригиналним записима стару верзију Петипа-Иванов у лондонском Вик театру, са Алисијом Марковом у главној женској улози. Тек након поставке Баланшина у Америци, за New York City Ballet 1954, може се рећи да овај балет стиче светску славу. У Народном позоришту у Београду је свита из Крцка Орашчића, под насловом Рскало, постављена као први самостални балет 1923. у кореографији зачетнице балета у Србији, Јелене Пољакове, примабалерине Маријинског театра у Санкт Петербургу. Каснију верзију је поставила Маргарита Фроман 1937, док је премијере Крцка Орашчића из 1978. и 1983. потписао Жарко Пребил.
Милош Дујаковић
ПЕТАР ИЛИЧ ЧАЈКОВСКИ (1840–1893)
Не зна се чему се треба више дивити код Чајковског: симфонијској вредности његових балета, њиховим играчким квалитетима или снази израза и емоције. То су праве играчке драме.
Серж Лифар
Док је у опери тражио живу, реалну драматику и психолошку истину, Чајковски је сматрао да област балета представља фантастика бајке. У том смислу Чајковски прати линију романтичног балета који се заснива на обилним фантастичним сценама и театарско-живописним ефектима. Заједно с тим, он је дубоко стваралачки захватио проблематику балета и реформирао традиционалне основе овог жанра. Развој стилских особености романтичног балета усавршио се код Чајковског по двема главним линијама. Прво, чисто кореографски принцип добио је код Чајковског изванредну гипкост и карактеристичну разноврсност. Чајковски обнавља познате врсте игара, дајући им необичну свежину и богатство ритмике и музичке пластичности, и у исти мах показује велики смисао у проналажењу специфичних облика играчких покрета условљених карактеристичним сценским задацима. У том смислу он користи достигнућа савременог француског балета, нарочито Делиба, кога је тако високо ценио. Друга новина коју је Чајковски унео у област балетске музике састоји се у широком развијању елемената симфонијске пантомиме. Чајковски је показао пут симфонизације балета којим су у руској музици пошли Глазунов и Стравински, а у француској Равел и његови следбеници. Чајковски је вероватно најпознатији по својим балетима које је компоновао у зрелијој уметничкој фази, и управо је њима стекао највећу славу и признање савременика:
1872 – Лабудово језеро (оп. 20) је његов први балет, у почетку извођен са извесним недостацима које ће аутор касније исправити. Први пут је изведен у Бољшом театру у Москви.
1890 – Успавана лепотица (оп. 66) је први пут изведена у Маријинском театру у Санкт Петербургу. Сам Чајковски је сматрао овај балет својим најбољим делом.
1892 – Крцко Орашчић (оп. 71) је био наручен од Чајковског, уз услов да компонује према строгим упутствима која му је дао кореограф Маријус Петипа.
КОНСТАНТИН КОСТЈУКОВ
По окончању балетског школовања у Кијеву (СССР) ангажован је у Балету Националног театра „Шевченко“, где већ 1987. добија звање првака балета. Од 1991. је ангажован као првак балета Народног позоришта у Београду. Дипломирао је на Међународном позоришном институту Украјине у Кијеву 2001. године, као педагог и кореограф. У Београду је са великим успехом одиграо бројне прве улоге у представама: Дон Кихот (В.Логунов), Лабудово језеро (Д.Парлић), Жизела (Л.Лавровски), Самсон и Далила (Л.Пилипенко), Успавана лепотица (В.Логунов), Васкрсење (Л.Пилипенко), Кармен (В.Логунов), Дама с камелијама (Л.Пилипенко), Шехерезада (Л.Пилипенко), Бахчисарајска фонтана (Р.Кљавин), Жена (Л.Пилипенко), Посвећење пролећа (Д.Сајферт), Вукови (Д.Сајферт), Јесењи пљусак (В.Логунов), Слике (Л.Пилипенко), Ромео и Јулија (А.Шекера), Др Џекил и мистер Хајд (В.Логунов), Песник Чајковски (Л.Пилипенко), Одисеј (Л. Ламброу), Краљица Марго (К. Симић), Јесење цвеће (М.К. Пјетрагала), Нечиста крв (Л. Пилипенко), Исидора (Ј.Шантић – на БИТЕФ-у 1992). Остварио је велики број улога као гост – у Новом Саду: Грк Зорба (К.Симић), Кармен свита (В.Логунов), Мајерлинг (К.Симић); у Скопљу: Шуберт (Т.Шилинг), Македонска повест (О.Милосављева), Лабудово језеро (Е.Аксионова), Крцко Орашчић (М.Крапивин), Силан умире два пута (Ј.Сланева-Хаџиманова), Дон Кихот (В.Бударин), Жизела (Р.М.Бот); у Камерној опери „Мадленианум“: Орфеј у подземљу (К.Симић), Нижински – златна птица (К.Симић), Путник (В.Логунов). Као асистент кореографа радио је на балетима Вукови Дитмара Сајферта и Ромео и Јулија Анатолија Шекере. Остварио је велики број гостовања у иностранству на значајним фестивалима: Босна и Херцеговина, Македонија, Хрватска, Кипар, Словенија, Грчка, Шпанија, Колумбија, Мексико, Канада, Немачка, Швајцарска, Француска, Куба, Јапан, Португалија, Русија, САД, Бугарска, Румунија, Мађарска, Италија, Либан, Кина…
Међу бројним наградама оствареним у богатој каријери Костјукова су и: Друга награда на II балетском такмичењу Украјине 1987, Прва награда на IV светском такмичењу балетских парова Осака – Јапан 1991, Награда Народног позоришта у Београду (Принц Зигфрид у Лабудовом језеру 1991; Базил у Дон Кихоту 1992; Господар у Шехерезади 1994), Октобарска награда 1994, Награда Савезног министарства културе за уметнички допринос 1995, Награда „Давидоф“ за савремени позоришни израз за сезону 1998/99. (Вукови и Посвећење пролећа), „Зоранов брк“ у Зајечару 2002. (Орфеј у подземљу), „Златни беочуг“ КПЗ Београд за трајни допринос култури (2003), Награда „Анатолиј Шекера“ Међународног позоришног института Украјине 2002, Вукова награда 2007. Од новембра 2004. до 2011. године је директор, а од новембра 2012. је в.д. директора Балета Народног позоришта у Београду.
ЂОРЂЕ ПАВЛОВИЋ
Рођен у Лозници 1965. Студије дириговања као и последипломске студије завршио је на Факултету музичке уметности у Београду у класи проф. Јована Шајновића. У опери Народног позоришта ради од 1992, где диригује опере Слепи миш, Севиљски берберин, Трубадур, Травијата, Риголето, Атила, Набуко, Дон Карлос, Аида, Адријана Лекуврер, Боеми, Евгеније Оњегин, и балете Успавана лепотица, Укроћена горопад, Бајадера. Са Хором Опере, у периоду од 2000–2006, Павловић премијерно изводи три обимна дела, Небесна литургија, Литургија Св. Јована Златоустог и Празнично вечерње, Светислава Божића. Поред рада на оперском репертоару, активан је и у концертној делатности, у нашој средини и у иностранству, где је веома запажен и у промовисању српске музике. Од наступа у иностранству могу се издвојити они са оркестром Украјинског радија на Kiev Music Fest-у, као и са оркестром Oxfordphilomusica, на концерту у Regent Hall-у у Лондону. Стални је гост диригент Државног симфонијског оркестра из Запорожја, са којим је поред великог броја концерата снимио и један CD. Од маја 2006. ради на месту шефа диригента Филхармоније младих „Борислав Пашћан“, са којом је остварио велики број концерата и освојио признање „Златна плакета Коларчеве задужбине“ поводом 130 година постојања ове институције културе (2008), као и „Златни беочуг“ Културно просветне заједнице, за трајни допринос култури (2009). Припада генерацији српских диригената који своје духовно и уметничко стасавање граде на неисцрпном извору националне музике дограђујући свој репертоар делима духовно сродних музичких култура.
