Риголето

Риголето између светлости и таме

У једном од својих писама Ђузепе Верди (1813 – 1901) записује следеће: „Ово је можда највећа драма модерних времена, луда Трибуле је креација достојна Шекспира“. Његово усхићење односило се на драму у стиховима Виктора Игоа (1802 – 1885) Краљ се забавља и главног протагонисту – дворску луду, грбавца Трибулеа. 
Композитора је комад толико инспирисао да је већ прва „скица“ опере, чији је првобитни наслов био Проклетство, написана у једном даху, представљала заправо комплетно дело које ће уз мање измене у целини написати за само 40 дана. Истовремено је настојао да што мање одступа од Игоовог оригиналног текста. Било је још само неопходно изборити се са цензуром тадашње аустријске власти која, као и она у Француској, није благонаклоно гледала на ову тему. Дуго је времена прошло док коначно, Верди и либретиста Франческо Марија Пјаве, нису пронашли компромисно решење – радњу су преместили у Италију, француског краља претворили у Војводу од Мантове а наслов дела променили у Риголето. 
Два великана, Верди и Иго, делили су изузетно поштовање према трећем – Вилијаму Шекспиру (1564 – 1616) који је за обојицу представљао узор и инспирацију у приступу позоришном стваралаштву. Иго је већ у предговору за своју прву драму Кромвел, предложио начела романтизма захтевајући „драму у стиховима у којој би се противречности људског постојања – добро и зло, лепота и ружноћа, сузе и смех –  приказале укључивањем трагичних и комичних елемената у једну представу“ по узору на Шекспира. Иго уводи у своје позориште ликове блиске онима којима се диви у Шекспировим драмама, људе из народа попут луде Трибулеа. Са друге стране Верди је од раног детињства читао Шекспирова дела и током своје каријере компоновао неколико опера према његовим драмама (Магбет, Отело, Фалстаф). Управо су елементи драме које је Иго помињао, у виду јаких контраста, инспирисали Вердија. Сматрао је да дело поседује моћне драмске ситуације, разноврсност, виталност, патетику а да сав драмаски развој догађаја произилази из развратног, разузданог карактера Војводе. Он је узрок Риголетових страхова и Ђилдине страсти из којих настају многи драматични моменти, закључује композотор. Према маестру Антонију Папану, Вердију елементи комедије у Риголету омогућавају да постигне утисак светлости и таме односно, шекспировску идеју контраста.  Резултат је ритам представе који је шокантан, узнемирујући и невероватно театралан. Верди је постигао да се радња одвија у континуитету, готово без прекида и места за аплауз.
Уместо увертиром опера почиње оркестарским уводом са мотивом клетве који даје тон читавој представи и на који се потом надовезује потпуни контраст – сцена весеља на двору Војводе од Мантове која ће исто тако нагло бити прекинута када уђе Монтероне и својом, за Риголета застрашујућом клетвом поквари забаву. Лик Риголета пун је супротности, са једне стране је оно што јавност види – његова деформисана спољашњост и његова професија дворске луде, а са друге он је брижни отац пун љубави према својој ћерки Ђилди. Верди музиком боји његова различита емотивна стања, од страха и беса до нежности, а прекретницу представаља сцена са аријом у II чину “Cortigiani, vil razza dannata”, тренутак када пред свима Риголето скида маску луде и први пут се приказује као обичан човек са својом несрећом. Како описује Гордан Драговић „немоћни Риголето одговара најпре улагивањем, потом гневом и на крају молбама, стварајући заједно са хором једну од најлепших сцена у историји опере“. 
Сви ови контрасти сјединиће се у још једном моменту за памћење у овој опери – квартету из III чина где су кроз музику приказана четири различита карактера и расположења односно, где се, како каже Џулијан Бадн: „Војводин жар, Мадаленино кокетно кикотање, Ђилдина туга, Риголетова мрачна претња, стапају у нешто што се чини као једна мелодија са више лица“. Кажу да је Иго изјавио да би и он постигао исти ефекат када би у драми било могуће да четворо људи говори истовремено а да их сви разумеју, указујући тиме на моћ музике. 
Чувена Војводина арија “La donna è mobille” која је на премијери изведена три пута на бис и одмах потом почела да се певуши на улицама, послужила је Вердију да у финалу опере постигне изузетан драмски ефекат. Наиме у тренутку када Риголето из даљине поново зачује ову арију запрепашћен открива да је уместо Војводе пред њим на самрти Ђилда а весела мелодија у таквој атмосфери поприма застрашујући ефекат.
Премијера Риголета одржана је 11. марта 1851. године у Театру Фениче у Венецији са невероватним успехом и потом је изведена више од 20 пута током периода карневала. Иако је Верди већ био познат и иза себе имао опере као што су Набуко, Ернани, Магбет и Атила са Риголетом је постигао огромну популарност. Критика је (иако није била одушевљена избором теме) била затечена новинама у овој опери: у музици, стилу, у самој форми нумера и била је задивљена оркестрацијом и оркестром који изражава емоције као да поседује сопствени глас. 
До 1853. године Верди ће компоновати Трубадура и Травијату који ће заједно са Риголетом постати најпознатија дела оперског репертоара уопште. У овим операма долази до велике трансформације у стилу певања. Појављује се читава нова генерација певача која ће се формирати на захтев те нове музике, захтев који спаја стабилну вокалну технику са моћним драмским набојем. Биће то дела која ће пре свега величати лепоту и моћ људског гласа.

Вања Косанић

САДРЖАЈ 

Радња се одвија у  16. веку у Мантови и околини.

ПРВИ ЧИН
Прва слика – На двору војводе од Мантове

После кратке предигре, која доноси трагичне акценте кобне Монтеронеове клетве, улази се у распојасани живот војводиног двора. Војвода саопштава Борси да већ дуже време прати непознату девојку, којој не успева да се приближи. У исто време посматра присутне лепотице (арија Војводе). Маруло доноси невероватну новост: Риголето, стара, грбава, дворска луда, има скривену љубавницу. При игрању Војвода покушава да се приближи лепој жени грофа Чепрана, који га у стопу прати. Појављује се Риголето и својим грубим шалама саветује Војводу да уклони Чепрана, па макар да му се скине глава! Тада се зачује глас споља, пун претње. То је стари гроф Монтероне чија кћерка је била обешчашћена и који је због буне против двора био осуђен, па помилован. Војвода одбија са њим да говори. Риголето му се руга, док ојађени старац на све присутне баци клетву која на Риголета остави страховити утисак. 

Друга слика – Улица пред Риголетовом кућом 

У кући на периферији града Риголето љубоморно чува своју кћерку, знајући да би јој дворјани, кад би сазнали за њу, могли, из освете према њему, нанети какво зло. Он долази, кроз мрачну ноћ, још под утиском Монтеронеове клетве. Из мрака му прилази  странац и нуди услугу – плаћено убиство. Он упозорава Риголета да око његове драге обилазе и други мушкарци. Риголето се још није одлучио, али се интересује за могућност да поручи убиство отмене особе. Спарафучиле му стоји на услузи: његов мач је оштар и брз, а у примамљивању жртава помаже му његова лепа сестра, Мадалена. Пошто је остао сам, Риголето се једва ослобађа мрачних мисли и жури у врт куће да загрли кћерку, која му је истрчала у сусрет. Ђилда се већ трећи месец налази у граду, али је отац, осим у цркву, не пушта из куће. Она га испитује за његово име и своју мајку коју никад није упознала. Риголето крије своје име и прича да јој је мајка умрла и да је била дивна и добра жена. Кораци на улици узнемиравају Риголета, он истрчи у мрак да види ко пролази. Иза његових леђа, неопажен од Ђилде, у кућу се, уз помоћ потплаћене дружбенице Ђоване, увлачи преобучени Војвода. Пошто није срео никога, Риголето се враћа и упозорава Ђовану да чува Ђилду и никога не пушта у кућу – ни самог војводу. По одласку Риголета, војвода иступа пред збуњену Ђилду, заклиње се на вечну љубав, претвара се да је сиромашни студент по имену Гвалтијер Малде. Ђилда га је већ приметила у цркви и заволела и сада је срећна што је он сиромашан и једноставан као и она. Поновни кораци приморавају војводу да се повуче, опраштајући се од Ђилде. Она остаје сама (арија Ђилде). У мрачној улици скупљају се маскирани људи: то су дворјани на челу са Марулом и Чепраном, који су дошли да отму Риголетову драгу. Али кроз мрак тумара и Риголето, који се сусреће са њима. Маруло успева да га умири, говорећи му да су дошли да отму Чепранову жену. Пошто је одахнуо, Риголето злурадо изјваљује да ће сам држати мердевине. Вежу му маску на очи и одводе га кроз мрак до ограде његове куће и тако уз његову помоћ отимају Ђилду. Када су сви нестали, зачује се из далека Ђилдино дозивање у помоћ. Риголето то не чује и прекасно открива да су му дворјани у мрачној ноћи уместо маске ставили повез преко очију. Слутећи несрећу, жури у свој дом, где Ђилде више нема. Очајан, Риголето постаје свестан да је то казна за увреду коју је нанео несрећном оцу Монтеронеу.  

ДРУГИ ЧИН 

У своме двору Војвода тугује за Ђилдом, коју су те ноћи уграбили непознати људи. (арија Војводе). Долазе дворјани и причају му како су отели Риголетову драгу и довели је у двор. Узбуђен, војвода се жури да се наслади њеном невином лепотом. Из далека се чује тужно певушење Риголета. Дворјани га иронично поздрављају, питајући га за новости. Изокола, Риголето поведе разговор о отмици, али дворјани се праве као да ништа не знају. Долази паж војводине жене која тражи свога мужа, али га дворјани брзо отпрате. Тог часа Риголето схвата да је Ђилда у дворцу. На ругање дворјана да тражи драгу, Риголето одговара страшним гласом да тражи своју кћер! Дворјани су збуњени, али се кривица не може исправити. Они спречавају Риголета да продре у војводине одаје. Риголето им огорчено баца у лице оптужбе о њиховој нечовечности, а затим моли од њих милост да му врате кћерку, али они остају неми (арија Риголета). 
Ђилда истрчи из војводиних одаја посрамљена, у сузама. Риголето тера дворјане који се збуњено повлаче, а од кћерке прима невину исповест њене љубави за непознатог младића, за кога се војвода издавао. Стража спороводи у затвор Монтеронеа; Риголето се заклиње да ће осветити и себе, и несрећног старца. Ђилдине молбе да се смилује кривцу Риголето грубо одбија. 

ТРЕЋИ ЧИН 

У усамљеној крчми на обали реке Спарафучиле очекује своје ретке госте. У мрклој ноћи Риголето доводи Ђилду, преобучену у младића да би јој показао војводину поквареност. Долази Војвода (арија Војводе).
Кроз ограду Ђилда посматра војводин долазак и његово ватрено удварање Мадалени (квартет).  Затим је Риголето шаље да одмах одјаше у Верону, док ће он доћи за њом. Риголето уговара са Спарафучилеом убиство непознатог младића, чије име не одаје. Међутим, његова сестра се загледала у незнанца и наговара брата да га поштеди, па макар морао убити старца. Тај разговор прислушкује Ђилда, која се вратила, слутећи намеру свог оца. Иако се уверила у Војводино неверство, она га ипак још увек толико воли да је спремна и да је убију уместо њега. Кад чује како се Мадалена договара са братом да убију неког путника у ноћи и подвале Риголету, она жртвујући се, куца на врата и пада под ударом разбојничког ножа. 
Почиње страшна олуја, са којом протиче време до поноћи, до тренутка који је уговорен за испоруку новца. Долази Риголето, срећан што се осветио Војводи. Кад откуца поноћ, излази Спарафучиле са врећом и предаје убијеног Риголету, примајући договорену награду. Риголето ликује због своје освете, али тада зачује с моста подругљиву војводину песму. Згранут, он отвара врећу и при бљеску муње угледа умирућу Ђилду. Последњим снагама, она га моли за опроштај и умире на његовим рукама. 
Очајном Риголету је јасно да је то клетва старог Монтеронеа.