Rigoleto

Rigoleto između svetlosti i tame

U jednom od svojih pisama Đuzepe Verdi (1813 – 1901) zapisuje sledeće: „Ovo je možda najveća drama modernih vremena, luda Tribule je kreacija dostojna Šekspira“. Njegovo ushićenje odnosilo se na dramu u stihovima Viktora Igoa (1802 – 1885) Kralj se zabavlja i glavnog protagonistu – dvorsku ludu, grbavca Tribulea. 
Kompozitora je komad toliko inspirisao da je već prva „skica“ opere, čiji je prvobitni naslov bio Prokletstvo, napisana u jednom dahu, predstavljala zapravo kompletno delo koje će uz manje izmene u celini napisati za samo 40 dana. Istovremeno je nastojao da što manje odstupa od Igoovog originalnog teksta. Bilo je još samo neophodno izboriti se sa cenzurom tadašnje austrijske vlasti koja, kao i ona u Francuskoj, nije blagonaklono gledala na ovu temu. Dugo je vremena prošlo dok konačno, Verdi i libretista Frančesko Marija Pjave, nisu pronašli kompromisno rešenje – radnju su premestili u Italiju, francuskog kralja pretvorili u Vojvodu od Mantove a naslov dela promenili u Rigoleto. 
Dva velikana, Verdi i Igo, delili su izuzetno poštovanje prema trećem – Vilijamu Šekspiru (1564 – 1616) koji je za obojicu predstavljao uzor i inspiraciju u pristupu pozorišnom stvaralaštvu. Igo je već u predgovoru za svoju prvu dramu Kromvel, predložio načela romantizma zahtevajući „dramu u stihovima u kojoj bi se protivrečnosti ljudskog postojanja – dobro i zlo, lepota i ružnoća, suze i smeh –  prikazale uključivanjem tragičnih i komičnih elemenata u jednu predstavu“ po uzoru na Šekspira. Igo uvodi u svoje pozorište likove bliske onima kojima se divi u Šekspirovim dramama, ljude iz naroda poput lude Tribulea. Sa druge strane Verdi je od ranog detinjstva čitao Šekspirova dela i tokom svoje karijere komponovao nekoliko opera prema njegovim dramama (Magbet, Otelo, Falstaf). Upravo su elementi drame koje je Igo pominjao, u vidu jakih kontrasta, inspirisali Verdija. Smatrao je da delo poseduje moćne dramske situacije, raznovrsnost, vitalnost, patetiku a da sav dramaski razvoj događaja proizilazi iz razvratnog, razuzdanog karaktera Vojvode. On je uzrok Rigoletovih strahova i Đildine strasti iz kojih nastaju mnogi dramatični momenti, zaključuje kompozotor. Prema maestru Antoniju Papanu, Verdiju elementi komedije u Rigoletu omogućavaju da postigne utisak svetlosti i tame odnosno, šekspirovsku ideju kontrasta.  Rezultat je ritam predstave koji je šokantan, uznemirujući i neverovatno teatralan. Verdi je postigao da se radnja odvija u kontinuitetu, gotovo bez prekida i mesta za aplauz.
Umesto uvertirom opera počinje orkestarskim uvodom sa motivom kletve koji daje ton čitavoj predstavi i na koji se potom nadovezuje potpuni kontrast – scena veselja na dvoru Vojvode od Mantove koja će isto tako naglo biti prekinuta kada uđe Monterone i svojom, za Rigoleta zastrašujućom kletvom pokvari zabavu. Lik Rigoleta pun je suprotnosti, sa jedne strane je ono što javnost vidi – njegova deformisana spoljašnjost i njegova profesija dvorske lude, a sa druge on je brižni otac pun ljubavi prema svojoj ćerki Đildi. Verdi muzikom boji njegova različita emotivna stanja, od straha i besa do nežnosti, a prekretnicu predstavalja scena sa arijom u II činu “Cortigiani, vil razza dannata”, trenutak kada pred svima Rigoleto skida masku lude i prvi put se prikazuje kao običan čovek sa svojom nesrećom. Kako opisuje Gordan Dragović „nemoćni Rigoleto odgovara najpre ulagivanjem, potom gnevom i na kraju molbama, stvarajući zajedno sa horom jednu od najlepših scena u istoriji opere“. 
Svi ovi kontrasti sjediniće se u još jednom momentu za pamćenje u ovoj operi – kvartetu iz III čina gde su kroz muziku prikazana četiri različita karaktera i raspoloženja odnosno, gde se, kako kaže Džulijan Badn: „Vojvodin žar, Madalenino koketno kikotanje, Đildina tuga, Rigoletova mračna pretnja, stapaju u nešto što se čini kao jedna melodija sa više lica“. Kažu da je Igo izjavio da bi i on postigao isti efekat kada bi u drami bilo moguće da četvoro ljudi govori istovremeno a da ih svi razumeju, ukazujući time na moć muzike. 
Čuvena Vojvodina arija “La donna è mobille” koja je na premijeri izvedena tri puta na bis i odmah potom počela da se pevuši na ulicama, poslužila je Verdiju da u finalu opere postigne izuzetan dramski efekat. Naime u trenutku kada Rigoleto iz daljine ponovo začuje ovu ariju zaprepašćen otkriva da je umesto Vojvode pred njim na samrti Đilda a vesela melodija u takvoj atmosferi poprima zastrašujući efekat.
Premijera Rigoleta održana je 11. marta 1851. godine u Teatru Feniče u Veneciji sa neverovatnim uspehom i potom je izvedena više od 20 puta tokom perioda karnevala. Iako je Verdi već bio poznat i iza sebe imao opere kao što su Nabuko, Ernani, Magbet i Atila sa Rigoletom je postigao ogromnu popularnost. Kritika je (iako nije bila oduševljena izborom teme) bila zatečena novinama u ovoj operi: u muzici, stilu, u samoj formi numera i bila je zadivljena orkestracijom i orkestrom koji izražava emocije kao da poseduje sopstveni glas. 
Do 1853. godine Verdi će komponovati Trubadura i Travijatu koji će zajedno sa Rigoletom postati najpoznatija dela operskog repertoara uopšte. U ovim operama dolazi do velike transformacije u stilu pevanja. Pojavljuje se čitava nova generacija pevača koja će se formirati na zahtev te nove muzike, zahtev koji spaja stabilnu vokalnu tehniku sa moćnim dramskim nabojem. Biće to dela koja će pre svega veličati lepotu i moć ljudskog glasa.

Vanja Kosanić

SADRŽAJ 

Radnja se odvija u  16. veku u Mantovi i okolini.

PRVI ČIN
Prva slika – Na dvoru vojvode od Mantove

Posle kratke predigre, koja donosi tragične akcente kobne Monteroneove kletve, ulazi se u raspojasani život vojvodinog dvora. Vojvoda saopštava Borsi da već duže vreme prati nepoznatu devojku, kojoj ne uspeva da se približi. U isto vreme posmatra prisutne lepotice (arija Vojvode). Marulo donosi neverovatnu novost: Rigoleto, stara, grbava, dvorska luda, ima skrivenu ljubavnicu. Pri igranju Vojvoda pokušava da se približi lepoj ženi grofa Čeprana, koji ga u stopu prati. Pojavljuje se Rigoleto i svojim grubim šalama savetuje Vojvodu da ukloni Čeprana, pa makar da mu se skine glava! Tada se začuje glas spolja, pun pretnje. To je stari grof Monterone čija kćerka je bila obeščašćena i koji je zbog bune protiv dvora bio osuđen, pa pomilovan. Vojvoda odbija sa njim da govori. Rigoleto mu se ruga, dok ojađeni starac na sve prisutne baci kletvu koja na Rigoleta ostavi strahoviti utisak. 

Druga slika – Ulica pred Rigoletovom kućom 

U kući na periferiji grada Rigoleto ljubomorno čuva svoju kćerku, znajući da bi joj dvorjani, kad bi saznali za nju, mogli, iz osvete prema njemu, naneti kakvo zlo. On dolazi, kroz mračnu noć, još pod utiskom Monteroneove kletve. Iz mraka mu prilazi  stranac i nudi uslugu – plaćeno ubistvo. On upozorava Rigoleta da oko njegove drage obilaze i drugi muškarci. Rigoleto se još nije odlučio, ali se interesuje za mogućnost da poruči ubistvo otmene osobe. Sparafučile mu stoji na usluzi: njegov mač je oštar i brz, a u primamljivanju žrtava pomaže mu njegova lepa sestra, Madalena. Pošto je ostao sam, Rigoleto se jedva oslobađa mračnih misli i žuri u vrt kuće da zagrli kćerku, koja mu je istrčala u susret. Đilda se već treći mesec nalazi u gradu, ali je otac, osim u crkvu, ne pušta iz kuće. Ona ga ispituje za njegovo ime i svoju majku koju nikad nije upoznala. Rigoleto krije svoje ime i priča da joj je majka umrla i da je bila divna i dobra žena. Koraci na ulici uznemiravaju Rigoleta, on istrči u mrak da vidi ko prolazi. Iza njegovih leđa, neopažen od Đilde, u kuću se, uz pomoć potplaćene družbenice Đovane, uvlači preobučeni Vojvoda. Pošto nije sreo nikoga, Rigoleto se vraća i upozorava Đovanu da čuva Đildu i nikoga ne pušta u kuću – ni samog vojvodu. Po odlasku Rigoleta, vojvoda istupa pred zbunjenu Đildu, zaklinje se na večnu ljubav, pretvara se da je siromašni student po imenu Gvaltijer Malde. Đilda ga je već primetila u crkvi i zavolela i sada je srećna što je on siromašan i jednostavan kao i ona. Ponovni koraci primoravaju vojvodu da se povuče, opraštajući se od Đilde. Ona ostaje sama (arija Đilde). U mračnoj ulici skupljaju se maskirani ljudi: to su dvorjani na čelu sa Marulom i Čepranom, koji su došli da otmu Rigoletovu dragu. Ali kroz mrak tumara i Rigoleto, koji se susreće sa njima. Marulo uspeva da ga umiri, govoreći mu da su došli da otmu Čepranovu ženu. Pošto je odahnuo, Rigoleto zlurado izjvaljuje da će sam držati merdevine. Vežu mu masku na oči i odvode ga kroz mrak do ograde njegove kuće i tako uz njegovu pomoć otimaju Đildu. Kada su svi nestali, začuje se iz daleka Đildino dozivanje u pomoć. Rigoleto to ne čuje i prekasno otkriva da su mu dvorjani u mračnoj noći umesto maske stavili povez preko očiju. Sluteći nesreću, žuri u svoj dom, gde Đilde više nema. Očajan, Rigoleto postaje svestan da je to kazna za uvredu koju je naneo nesrećnom ocu Monteroneu.  

DRUGI ČIN 

U svome dvoru Vojvoda tuguje za Đildom, koju su te noći ugrabili nepoznati ljudi. (arija Vojvode). Dolaze dvorjani i pričaju mu kako su oteli Rigoletovu dragu i doveli je u dvor. Uzbuđen, vojvoda se žuri da se nasladi njenom nevinom lepotom. Iz daleka se čuje tužno pevušenje Rigoleta. Dvorjani ga ironično pozdravljaju, pitajući ga za novosti. Izokola, Rigoleto povede razgovor o otmici, ali dvorjani se prave kao da ništa ne znaju. Dolazi paž vojvodine žene koja traži svoga muža, ali ga dvorjani brzo otprate. Tog časa Rigoleto shvata da je Đilda u dvorcu. Na ruganje dvorjana da traži dragu, Rigoleto odgovara strašnim glasom da traži svoju kćer! Dvorjani su zbunjeni, ali se krivica ne može ispraviti. Oni sprečavaju Rigoleta da prodre u vojvodine odaje. Rigoleto im ogorčeno baca u lice optužbe o njihovoj nečovečnosti, a zatim moli od njih milost da mu vrate kćerku, ali oni ostaju nemi (arija Rigoleta). 
Đilda istrči iz vojvodinih odaja posramljena, u suzama. Rigoleto tera dvorjane koji se zbunjeno povlače, a od kćerke prima nevinu ispovest njene ljubavi za nepoznatog mladića, za koga se vojvoda izdavao. Straža sporovodi u zatvor Monteronea; Rigoleto se zaklinje da će osvetiti i sebe, i nesrećnog starca. Đildine molbe da se smiluje krivcu Rigoleto grubo odbija. 

TREĆI ČIN 

U usamljenoj krčmi na obali reke Sparafučile očekuje svoje retke goste. U mrkloj noći Rigoleto dovodi Đildu, preobučenu u mladića da bi joj pokazao vojvodinu pokvarenost. Dolazi Vojvoda (arija Vojvode).
Kroz ogradu Đilda posmatra vojvodin dolazak i njegovo vatreno udvaranje Madaleni (kvartet).  Zatim je Rigoleto šalje da odmah odjaše u Veronu, dok će on doći za njom. Rigoleto ugovara sa Sparafučileom ubistvo nepoznatog mladića, čije ime ne odaje. Međutim, njegova sestra se zagledala u neznanca i nagovara brata da ga poštedi, pa makar morao ubiti starca. Taj razgovor prisluškuje Đilda, koja se vratila, sluteći nameru svog oca. Iako se uverila u Vojvodino neverstvo, ona ga ipak još uvek toliko voli da je spremna i da je ubiju umesto njega. Kad čuje kako se Madalena dogovara sa bratom da ubiju nekog putnika u noći i podvale Rigoletu, ona žrtvujući se, kuca na vrata i pada pod udarom razbojničkog noža. 
Počinje strašna oluja, sa kojom protiče vreme do ponoći, do trenutka koji je ugovoren za isporuku novca. Dolazi Rigoleto, srećan što se osvetio Vojvodi. Kad otkuca ponoć, izlazi Sparafučile sa vrećom i predaje ubijenog Rigoletu, primajući dogovorenu nagradu. Rigoleto likuje zbog svoje osvete, ali tada začuje s mosta podrugljivu vojvodinu pesmu. Zgranut, on otvara vreću i pri bljesku munje ugleda umiruću Đildu. Poslednjim snagama, ona ga moli za oproštaj i umire na njegovim rukama. 
Očajnom Rigoletu je jasno da je to kletva starog Monteronea.