Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња
комедија Ива Брешана
На репертоару
ДОСТА ЗА ЈЕДАН ЖИВОТ
(Одломак из интеврјуа „Лопови смо као и сви други“, који је са Ивом Брешаном водила Адриана Питеша, објављеног у загребачком „Јутарњем листу“, 7. септембра 2005)
Прозаик и драматичар Иво Брешан (...) је аутор неких од најизвођенијих хрватских драма, укључујући и славну Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња, те низа филмских и телевизијских сценарија. Но у посљедње вријеме „млади и перспективан аутор“ како га је једном приликом назвао Павао Павличић посветио се писању романа. У библиотеци „Премијера“ Јутарњег листа недавно је објављен његов најновији роман Три живота Тонија Лонгина.
Премда словите за нашег највећег живућег драматичара, већ неколико година не пишете драме него сте се посветили романима. Зашто?
Није се радило о радикалном резу, јер сам романе писао и кад сам био драмски писац. Истина је да сам у једном тренутку престао писати драме. Наиме, са драматургијом каква је моја не уклапам се у сувремене трендове какви тренутно превладавају у театру у којeм опћенито све мање има драмске књижевности. Данас се представе понекад раде чак и без текста, глумци импровизирају, а ако је пак ријеч о класичном драмском дјелу то се толико изокрене да га ни аутор више не би препознао. Кад се пак у казалишту посеже за књижевности посеже се за прозом, примјерице драматизира се роман. И онда сам се запитао има ли смисла писати драме и трошити идеје, ако их нитко неће читати, а још мање играти. Најбоље се вратити прози са којом сам и почео. Други разлог су и моје године. Драму је врло захтјевно писати, а и својим средствима изражавања врло је ограничена јер осим дијалога и дидаскалија нема других средстава. А мора се рећи исто што и романом. Поготово што ја како сам старији, све сам склонији размишљању, филозофији, што проза толерира, а драма не. Ако вам лица у представи почну филозофирати, онда је готово, представа је пропала. Сви моји романи, поготово романи које сам писао у посљедњих неколико година, носе филозофску мисао као подлогу радње. Ималe су је и драме, но овдје је то далеко отвореније и израженије. Свакако нисам направио опроштај са драмом, али 23 драме су иза мене, што је доста за један живот.
Недостаје ли вам то што више немате непосредан увид у реакцију људи на оно што радите, што сте могли кад су драме биле у питању?
Реакције људи су врло релативне. Тијеком година сам научио да људи неријетко пљешћу на представи, а послије кажу да је то пиздарија. Видио сам то код низа писаца. Стога никад не знам, кад људи долазе честитати након представе, раде ли то искрено или само из конвенције. Додуше не сазна се то ни код критика, јер и критичари су људи који имају различите укусе, свиђања, размишљање... Тако се ни Хамлет у Мрдуши Доњој није свима свидио, али не због политичке компоненте.
Хумор је био ваш препознатљиви знак. Оставили сте се драме, али зашто сте се, ако је судити по романима, оставили и хумора?
Хумор сам одувијек схваћао на посебан начин. Циљ ми никад није био само насмијати људе него их натјерати на размишљање, натјерати их да се смијехом ослободе. Кад су људи ишли гледати Хамлета у Мрдуши Доњој они су се смијали, али не само због комичних ситуација него зато што су слушали реченице које сe нису говориле на улици, није их се смјело говорити. Ако тог елемента нема, хумор се своди на површни виц. Наша тренутна стварност не пружа материјала за такву врсту хумора. Могу се исмијавати појаве, појединци, али то не излази из оквира дневне сатире и вица, што мене не занима. (...)
ЖЕЛИМИР ОРЕШКОВИЋ
Рођен је у Загребу, где је завршио средњу школу и Филозофски факултет – Одсјек чисте филозофије. У Београду, дипломирао на позоришној академији - режију, у класи проф. др Хуга Клајна. Постдипломске студије завршио у Варшави. Био у сталном ангажману у позориштима: Тузле, Мостара, Сарајева, Новог Сада, Београда и Загреба. Добитник бројних награда, међу којима су и: Награда „Бојан Ступица“, Златни вијенац сарајевског МЕС-а, Награда „Маруловићеви дани“ у Сплиту, Награда Удружења хрватског глумишта, Награда Мариборског фестивала, „Златни ћуран“ за најбољу режију на Фестивалу „Дани комедије“ у Јагодини, „Јудита“ на Сплитском љету и многе друге. Премијере на сцени Народног позоришта у Београду: Хасанагиница Љубомира Симовића (1974 – праизведба), Градитељ Солнес Хенрика Ибзена (1975), једночинке Протест Вацлава Хавела и Атест Павела Кохоута (1984 – Круг 101), Марија Магдалена и апостоли после Тајне вечере (1987 – Сцена у Земуну). До сада је режирао више од 170 представа, живи и ради у Загребу.
ИВО БРЕШАН
Рођен је у Водицама. Гимназију је похађао у Шибенику, а у Загребу је студирао југославенске језике и књижевност. Дипломиравши, 1960. постаје професор у шибенској гимназији. Од 1983. је уметнички водитељ Центра за културу и Фестивала дјетета у Шибенику. Први драмски текст, Четири подземне ријеке, објављен му је 1970. у сплитском часопису „Видик“. Идуће године на даскама загребачког Театра ИТД, после петогодишњег узалудног настојања да му неко од казалишта изведе текст, приказана је његова гротескна трагедија, Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња, у режији Божидара Виолића. Након премијере, играна је у готово свим казалиштима у земљи, а преведена је и извођена у Пољској, Аустрији, Немачкој, СССР-у, Бугарској и Шведској. Написао је 23 драме, међу којима су, уз Представу Хамлета у селу Мрдуша Доња, најпознатије Ледено сјеме, Нихилист из Веле Малке, Потопљена звона, Гњида, Нечастиви на Филозофском факултету, Смрт предсједника кућног савјета, Свечана вечера у погребном подузећу, Виђење Исуса Криста у касарни ВП2507, Археолошка искапања код села Диљ, Анера, Хидроцентрала у Сухом долу... Написао је осам романа: Птице небеске (на основу којег је снимљена и ТВ серија), Исповиједи некарактерног човјека, Astaroth, Држава божија 2053, Коцкање са судбином, Вражија утроба, Горгоне, Три живота Тонија Лонгина, као и збирку приповедака Пукотине. С редитељем Крстом Папићем, написао је сценарија за филмове Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња, Избавитељ и Тајна Николе Тесле, са Вељком Булајићем за филмове Обећана земља и Донатор, а са Винком Брешаном за Како је почео рат на мом отоку и Маршал. Од 2002. је пензионер и живи у Шибенику.
ПРИМИТИВИЗАМ ЈЕ ОСОБИНА ЦЈЕЛОКУПНОГ БАЛКАНА
(Одломак из интеврјуа који је са Жељком Орешковићем водио Микојан Безбрадица, објављеног у „Позоришним новинама“, бр. 11, новембар 2006)
(...)
Инсценацију овог комада, и то веома успешну, урадили сте први пут средином седамдесетих година у Новом Саду. Шта је било пресудно да му се, после паузе од три деценије, још једном редитељски вратите?
То је провјерени, скоро класични текст хрватске књижевности, који је игран и по свијету. Он има свој педигре, а и даље је врло актуалан. Ја сам људима из садашње управе Народног позоришта, када су одлучили да тијеком сезоне 2006/2007. играју један хрватски комад, доносио и нудио и неке друге хрватске текстове, међутим, они су закључили да им ни један од њих не би сасвим „сјео“ на репертоар, па смо се одлучили за Хамлета у Мрдуши Доњој. И заиста, читање тог текста данас, исто је тако актуално као што је било 1971. године, када је први пут постављен на сцену. Није, можда, данас друштвено тако актуелан као онда када се појавио, када су осјетили да је то била права бомба која је подметнута под комунистички режим у Југославији, али у сваком случају у том тексту и данас постоји, хајде смијем рећи, једна парабола: гађа се негдје високо, а погоди нас ниско. Дакле, има смисла радити га поново, али на начин гдје ништа неће бити ни преправљено, нити осавремљено.
Ту вашу прву поставку, у оквиру сценографије, између осталог, „красила” је и слика Јосипа Броза Тита, председника наше тадашње заједничке државе, Социјалистичке Федеративне Републике Југославије...
Ми смо ту представу радили у једној дворани, на старој сцени Српског народног позоришта, која је била направљена као Дом културе. Пошто смо је играли на самом просценијуму, тамо гдје се налази оркестар, морали смо то покрити даскама. Но, у сцени са колом, гдје је било доста људи, даске су вибрирале, тако да је почело све да подрхтава. Пошто то коло симболизира некакав врхунац примитивизма који гуши све нас, у неком тренутку, ја сам наговорио једног декоратера да извуче ексер и, наравно, Титова слика је у истом моменту пала на под. То је било на претпремијери. Већ наредног дана, на премијери, тамо је стајала милиција. Они су то обезбјеђивали, а слика је, наравно, остала и никада више није падала.
Колико данас, са ове дистанце, има симболике у свему томе?
Слика друга Тита је пала, али је пала на један врло ружан начин. Она је пала тако да је изазвала пуно великих људских невоља. Југославија се, можда, могла раставити као што су се раставиле Чешка и Словачка, на један потпуно другачији начин. Међутим, пад те слике је код нас изазвао велике потресе и мислим да је начин на који је растурена Југославија – садржан у поруци овог комада. Наиме, један лик из драме каже да је принцип живота: „У се, на се и пода се”. Дакле, тај ужасни примитивизам који је садржан у те три реплике је, нажалост, особина овог краја.
Којег краја?
Балканског, цјелокупног Балкана. Ја Југославију још увијек гледам као некакву цјелину. Нажалост, на овим просторима, било која идеологија да је дошла, она је преузела најпримитивније особине. Тамо, на крају, има једно коло, скоро антологијско, пјева се у десетерцу. Ту су само негативни глаголи: полочи, посери, попишај... Једна потпуна деструкција глаголима. На овим просторима, наша жеља је да стварно све деструирамо. Па онда, и оно што би се могло на нормалан начин демонтирати, ми то радимо деструкцијом. Јер, како год ми то жељели или хтјели, Југославија је ипак била некакав цивилизацијски ниво који је ’91. године драстично нарушен. Ми ћемо сада сигурно потрошити још неко вријеме да успоставимо тај цивилизацијски ниво. И мислим да се и ту проналази та Брешанова парабола – што ни данас не можемо у себи препознати ту деструкцију. Брешан на веома мудар и духовит начин улази у дијалог с каноном западног позоришта и најзначајнијом трагедијом освете – Хамлетом Вилијама Шекспира, а са друге стране, пун је нескривених алузија на дневну политику, прошарану црним хумором и јетком сатиром. Већ сте на неки начин поменули да је празивођење Хамлета у селу Мрдуша Доња, које је било одржано 19. априла 1971. године у загребачком ИТД-у, изазвало прави шок у тадашњем социјалистичком друштву. Који су то елементи који данас, три и по деценије касније, у време транзиције, могу и једног српског гледаоца да „помере” из столице? Прије свега мислим на примитивизам који, нажалост, увијек дође до ријечи. Овај слој цивилизације на нама је доста танак и кад год може, примитивизам пробије те оквире. Онда се, на несрећу, дешавају врло трагични догађаји, који нису сви морали да буду трагични. У овим посљедњим догађајима нико није остварио своје циљеве, а сви смо платили ужасну цијену ни за шта.
Мислите на рат који се десио на просторима бивше Југославије?
Да. Ни једна страна није своје оптималне циљеве постигла, али штете су биле оптималне. И на једној и на другој страни, и то највеће могуће. Захваљујући томе што представља универзалну метафору примитивизма, глупости и ограничености једног тоталитарног друштвеног система, овај комад је имао и одличну прођу у многим земљама које су се налазиле са друге стране „гвоздене завесе”.
Могу ли те и такве „глобалне метафоре” и данас, после пада Берлинског зида и свега онога што се догодило касније, да буду препознатљиве?
Свакако. Ова представа је иманентно смијешна. Игра се и на Западу, иако тамо нису тако флексибилни на наше политичке метафоре. Пазите, неки сељаци хоће направити Хамлета. Али, то је за њих превелики залогај. Они су смијешни како поједностављују Хамлета. То је исконски смијешно. Ово би могла бити и комедија дел арте. Знате, неко нешто мало хоће замјенити за велико. Овај што доликује Јупитру, не доликује волу. То је на том принципу, а то је исконски смијешно. Међутим, на крају има и један обрат, пошто се паралелна прича Хамлета дешава и у Мрдуши Доњој, а који добије трагичне димензије.
Брешан је и написао да је то трагична гротеска?
Точно. Он је видио у томе трагичност, али дуго времена тај комад иде као комедија. Он је стварно неизмјерно смијешан и вјеројатно ћемо ту смијешност добити и на сцени. Многи људи из света позоришта, изражавајући се спортском терминологијом, рекли су да ваша каст листа првотимаца представља прави глумачки „дрим тим”, јер у свом саставу има Марију Вицковић, Нелу Михаиловић и Банета Томашевића као младе, потом Владана Гајовића и Бранка Видаковића као средње, те Миодрага Кривокапића, Предрага Ејдуса и Марка Николића као старије припаднике глумачке гарде...
Ја сам двадесет година био Београђанин, па захваљујући томе врло добро познајем рад Пеце Ејдуса, Марка Николића и Банета Видаковића, а Брика Кривокапића знам још из Загреба. Архитектуру овог комада држи осам ликова, а ја сам, рецимо, за четворицу или петорицу глумаца лично инсистирао да радим са њима, док су ми ове друге препоручили. Видим да су и они ваша медијска лица. Сад сам у прилици да гледам представе Народног позоришта и стварно сам се увјерио у велики избор врло добрих глумаца. Да сам, можда, направио и неку другу подјелу, сигуран сам да би и она била врхунска.
У последњих неколико година (што је у периоду када је Хамлет у селу Мрдуша Доња писан изгледало скоро незамисливо, а опет, да ли је баш тако?), дешава се да се неки драмски текстови, књиге, филмови... „преводе” са српског на хрватски језик и обрнуто. Ви нисте прибегли том „тренду” раздвајања два веома блиска и сродна језика, већ сте одлучили да Брешанов комад поставите у његовој изворној језичкој варијанти?
То је врло комплицирано питање, а ја нисам лингвиста, премда сам свршио један лингвистички факултет у Загребу... Гледајте, политичком одлуком половином 19. стољећа, такозваним Бечким договором 1850. године, постигнуто је да се та два језика спајају. Посљедњих 150 година је постојала тенденција да тај говор постане заједнички. Међутим, он није постао заједнички. Тај говор се сада, ево, опет раздваја, али добар дио пучанства то разумије. Господин Брешан је овдје нашао један диван идиом Далматинске загоре. Он је штокавски, са икавским изговором, али то је исти начин изговора као што постоји и у српском језику. Ту нема друкчије изговорених вокала, тако да је врло близак и српском језику. То се може разумијети. Ту је присутан један необичан, рустикални начин говора. Чим тај говор дође на сцену, ви знате да је то некакав облик примитивизма. Да смо га покушали транспонирати, морали бисмо то урадити тако да то буде некакав, не знам, власотиначки језик, или некакав српски начин говора који би апсолутно одмах морао дати до знања да је то нешто што је далеко од центра и да је врло рурално. Но, нисам то хтио, јер је ово врло разумљиво. Знам за случај да су у Хрватској, због некаквих политичких разлога, почели титлати српске филмове. Свега један је такав био и та њихова одлука изазвала је огроман смијех у публици. Престали су то радити.
Брешанов комад је дубоко уроњен у давно прошло време ригидних и неумољиво чврстих ставова и догми. Може ли промена друштвеног система да значи и промену менталног склопа?
Нажалост, промјена није промјенила ментални склоп. Знате, бојим се да политика своје кадрове регрутира од најгорих могућих људи који постоје на овим просторима, као и да се у њу уопће не упуштају људи од угледа и мишљења. Политика има ту некакву склоност да регрутира баш најгоре кадрове међу собом. Пазите, о политици још од Аристотела постоји високо мишљење, али политика која се у ових посљедњих 100 или 150 година на овим просторима десила, то је демантирала. То нису били најбољи људи који су одлучивали о виталним стварима ових народа...
Што значи да су Букара и његово друштво, нажалост, и даље наши савременици?
Точно.
Колико уметност и сами уметници имају моћ да се супроставе свему томе?
Нико од глумаца или нас људи од умјетности није успио то спријечити. Сви умјетници који су се укључили у политику, себе су компромитирали. Нажалост, умјетност је ваљда нешто што је инкомпатибилно са политиком. Сваки умјетник, на концу, из политике изађе замазан, убрљан... Није сретна комбинација умјетности и политике. Имали смо, у умјетности, велике претензије да ћемо нешто промијенити. Ништа нисмо промијенили, а нећемо ни моћи.
Звучите веома песимистично?
Умјетнике нитко не слуша. Њих се често окривљује да су за нешто криви, а њихов утјецај се показао као врло мали. Јер, да су слушали некаве умјетнике и паметне људе, очигледно да до ових ствари не би дошло. Знате, има стара пословица која каже: „Кад грме топови, заћуте музе”. То је точно. Кад топови загрме, онда музе стварно зашуте...
Премијерно извођење
Премијера, 30. јануар 2007. / Сцена „Раша Плаовић"
Редитељ Желимир Орешковић
Драматург Зоран Раичевић
Сценограф Борис Максимовић
Костимограф Марина Вукасовић – Меденица
Композитор Михаило Блам
Сценски говор др Љиљана Мркић – Поповић
Сценски покрет Ивица Клеменц
Корепетитор Мирјана Дробац
Организатор Немања Ралић
Инспицијент Саша Танасковић
Суфлер Гордана Перовски
Премијерна подела:
Мате Букарица, речени Букара, управитељ задруге и секретар Мјесног актива Партије, у улози краља Клаудија Миодраг Кривокапић
Миле Пуљиза, речени Пуљо, предсједник Мјесног актива Народног Фронта у улози Полонија Бранко Видаковић
Анђа, његова кћер у улози Офелије Марија Вицковић
Мара Миш, речена Мајкача, сеоска крчмарица, у улози Краљице Гертруде Нела Михаиловић
Мачак, предсједник Управног одбора задруге, у улози Лаерта Владан Гајовић / Михаило Лађевац
Јоцо Шкокић, речени Шкоко, сеоски момак у улози краљевића Хамлета Бранислав Томашевић
Андре Шкунца, сеоски учитељ, као режисер представе Предраг Ејдус
Шимурина, коментатор и тумач представе Марко Николић
Остали сељаци и сељанке из Доње Мрдуше Горјана Јањић, Огњанка Огњановић, Србољуб Милин, Мида Стевановић, Славиша Чуровић, Урош Урошевић, Зоран Максић, Бојан Серафимовић, Ђорђе Усановић*, Александар Данојлић*
Дизајнер светла Наит Илијази
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Димитрије Радиновић
Мајстор тона Угљеша Радоњић
Костим и декор су израђени у радионицама Народног позоришта.
* Чланови Академског култрурно-уметничког друштва „Лола"