Божји људи
по мотивима прозе Борисава Станковића

Реч редитеља

Бора Станковић је био хроничар судбина; судбина које пркосе времену и забораву; судбине као заједничког именитеља свих који су били, који јесу и који ће бити на овој земљи. Записао је тако живо судбине врањанских просјака, убогих и суманутих, гласом који пркоси, опомиње и инспирише.

Последњих пет година у овој земљи биле су време лудила и смрти. Сведочили смо му, свако на свој начин, и то сведочење понели на пробу. Отуд ова представа и није настала само као прича о просјацима и Врању, него као заједнички разговор о судбини, о смрти и лудилу – разговор који се ретко води, а тиче нас се свих.

Ти разговори довели су до представе која је пред вама. То је једна визуелна поема: низ слика, призора и гласова који се не нижу по логици радње, него по логици сећања. Тражили смо форму у приповедачком, а не у представљачком.

Пред вама су Божји људи.

Југ Ђорђевић

---

 

Реч драматурга

Када је Борисав Станковић 1902. године објавио Божје људе, српска књижевност добила је галерију ликова какву дотад готово да није познавала. Просјаци, убоги, слепи, суманути и одбачени – сви они које је старо Врање гледало, а није видело – погледани су први пут у очи, с пажњом каква се обично поклања светитељима. У низу кратких, лирски згуснутих слика, Станковић исписује судбине оних који су живели на рубу: без дома, без имена, без будућности – али не и без достојанства.

Наслов није случајан. У народном и православном поимању, убоги, немоћни и суманути јесу „Божји људи” — они који припадају Богу, Његовим прстом обележени и Његовом руком заклоњени. Ту веру Станковић нити иронизује нити проповеда; он је просто констатује и приповеда на нивоу људске судбине. Зато у његовим просјацима нема социјалне оптужбе колико има тихог чуђења пред тајном људске беде, и оне чаме, те врањанске сете која је код њега у исти мах и бол и милина. Наспрам идиличне слике села какву је неговао реализам његовог доба, Станковић се спушта дубоко у мрак, и у том мраку налази лепоту, чежњу и смрт, нераскидиво сплетене. Отуд се Божји људи и данас читају као књига о томе шта од човека остане када му се све одузме: остане прича.

Од те речи, од приче, пошли смо и ми. Ова представа није настала као драматизација, као превођење прозе у дијалог и призор, него као чин приповедања. Мимезу, подражавање туђег лика, заменили смо приповедањем као поступком: глумци сведоче о ликовима, носе их, предају их даље. Не „постати неко други”, него „испричати некога” и тиме га сачувати од заборава.

Јер, приповедање и смрт одвајкада су у сродству: приповедач своју моћ црпи из смртности, а свака испричана судбина мали је отпор нестајању. Питајући се о сопственој пролазности, глумци су открили да граница између онога ко прича и онога о коме се прича није чврста, те да смо, кад-тад, сви ми Божји људи.

Оно што вам вечерас нудимо није, дакле, слика туђих живота, него позив на заједничко слушање, као некад око огњишта, да бисмо још једном, барем на кратко, дозвали и задржали међу живима оне које је свет одавно пустио да оду.

Ђорђе Косић