Umetnički direktor Drame Narodnog pozorišta u Beogradu stupio je na javnu dužnost na Bogojavljenje, na pomenu Branislavu Nušiću

Dosadašnji umetnički direktor Drame Narodnog pozorišta, Molina Udovički Fotez redovno se penzionisala, nakon jedne od najuspešnijih epoha u istoriji glavnog srpskog teatra • Mesto direktora je preuzeo takođe dramaturg, ali i producent, kulturolog i međunarodni kulturni radnik Zoran Stefanović

U sklopu planiranih promena u Narodnom pozorištu u Beogradu, dosadašnji umetnički direktor Drame Molina Udovički Fotez otišla je u penziju, nakon razdoblja kada je nacionalni teatar doživeo neke od svojih najvećih umetničkih trijumfa u istoriji, mereno po broju nagrada, odzivu publike i kritike.

Njen naslednik je Zoran Stefanović, rođen 1969. godine, takođe dramski pisac i scenarista preveden na nekoliko jezika, producent, izdavač, kulturolog, istoričar i teoretičar umetnosti, jedan od svetskih pionira digitalne kulture. Diplomirani je dramaturg i doktorand teorije umetnosti, kulture i medija. Između ostalog, predsednik je Udruženja dramskih pisaca Srbije i Međunarodne kulturne mreže „Projekat Rastko“.

Stefanović se unekoliko razlikuje od prethodnih direktora drame NP u ovom dobu, jer ima i međunarodno iskustvo producenta, rukovodioca i naučnika. Obavljao je od sredine 90-ih desetak većih funkcija u regionalnim i internacionalnim okvirima, uključujući vanredne situacije i reforme. Jedan je od najplodnijih delatnika srpske kulture i umetnosti postjugoslovenskog perioda i ostavio je međunarodni trag u desetak oblasti kulture i umetnosti, kao i u par niša humanističkih nauka. Dobio je pedesetak domaćih i svetskih nagrada i priznanja, uključujući neke glavne za dramske umetnosti: Zlatna medalja Beograda za scenario, Nagrada „Josip Kulundžić“, Nagrada „Branislav Nušić“, Nagrada „Miodrag Đukić“, „Bdenje Jakova Orfelina“ i dr. 

Stefanović je u javnost stupio na Bogojavljenje, 19. januara, na dan smrti Branislava Nušića, upravnika Narodnog pozorišta, ali i prvog predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora, koje je postojalo od 1929. do ranih 1950-ih, kada je Titov režim ugasio UJDA, da bi 1976. bilo obnovljeno kao Udruženje dramskih pisaca Srbije (UDPS). Po tradiciji, predsednik UDPS i umetnički direktor Narodnog pozorišta zajedno postavljaju vence na Novom groblju i na spomenik Nušiću pored Narodnog pozorišta. Ove godine će umesto dve, to biti jedna ličnost.

Stefanovićeve delatnosti decenijama imaju veze sa Narodnim pozorištem, osobito u kulturi i nauci. Takođe, u saradnji sa Narodnim pozorištem, bio je od 2008. izdavač-producent koji je preko portala „Projekta Rastko“ svetskim srbistima, slavistima, prevodiocima, dijaspori i najširoj publici predstavio digitalna izdanja „Pozorišnih novina“, zatim drame na engleskom jeziku Dušana Kovačevića, Bore Stankovića, Vide Ognjenović, Veljka Radovića, Siniše Kovačevića i Nebojše Romčevića, kao i izabrane drame Željka Hubača na srpskom, engleskom, nemačkom i bugarskom jeziku. •

Izjava Zorana Stefanovića: „Udobna fotelja u Kući čuda“

Novi umetnički direktor drame Narodnog pozorišta u Beogradu, Zoran Stefanović u prvoj izjavi od preuzimanja dužnosti kaže za marketing Narodnog pozorišta: 

„Kada uđete u Narodno pozorište u Beogradu, u kuću staru skoro 160 godina, vi se kao Kerolova Alisa ili Mekejev Mali Nemo u Sanjaliji prvo smanjite, pa onda i usrećite, pred veličanstvenom pojavom, i čudima koje taj prostor sa svojim ljudima stvara dnevno, u ne baš lakim uslovima. Mislim i na balet i operu, ne samo na dramu, jer u mom zavičaju, Rađevini i Jadru, i u celom Podrinju, nemamo operske i baletske kuće ove veličine i svetskog nivoa. Umiruje me činjenica da je, u uzavrelom istorijskom dobu, upravnik Dragoljub Bajić mesto direktora drame Narodnog pozorišta — simbolički jedno od ključnih mesta u srpskoj kulturi — ponudio čoveku koji ne liči na očekivanog foto robota. Taj čovek, ova malenkost, ulazi u kolektiv na običan i nesporan način, po redovnom planu, na neodređeno vreme, nije deo stranačkog života, nije deo pozorišnih lobija u Srbiji, i decenijama je oštar ali objektivan kritičar mnogih aspekata državne kulturne strategije. Izbor zato shvatam bukvalno: kao dokaz poverenja uprave i poslodavca, države Srbije, u unutrašnje moći obnove u kulturi i umetnosti, jer kroz mene oni blagosiljaju ne tek menadžera, već čoveka iz umetničke i kulturne struke da, iz kolektiva i sa kolektivom, uvede kuću u novu fazu i da doprinese neophodnoj reformi srpske i srodnih kultura. To je dokaz samosvesti države u krajnje izazovnom trenu svetske geopolitike, gde se kultura itekako računa. Osim toga, udobna je to fotelja, jer je koleginica Molina Udovički Fotez svima olakšala budućnost, ostavljajući nam stabilan i trijumfalan period, u svakovrsnim uspesima. Ali, tamo gde publika vidi jasnu repertoarsku politiku koju ćemo dovesti i do dalje zaokruženosti u godinama koje dolaze, i gde vidimo zaista moćne ansamble i ceo kolektiv, tamo profesionalac vidi dublje, ono što je garant budućeg opstanka. To je nasleđe jasnih standarda i vrednosti na kulturnom, estetskom, poetičkom i etičkom planu. I nema tu ništa što obično upravljanje ili trunka kriznog menadžmenta, ne mogu rešiti, samo ako su višnje sile ostavile pamet i kolektivu, i narodu kao poslodavcu kroz državu. Lako je takvu kuću čuvati. I kao što trač o osobi i osoba nisu isto, to važi i za ustanove: u Narodnom pozorištu imate ovih dana isto onoliko lepih čuda kao, recimo, u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a ako imate dilemu zašto mediji to dovoljno ne pokazuju, nju lako možete rešiti dolaskom u pozorište. Očekujemo sa radošću i građane i verni narod u Narodnom. Svi ste naši, samo da se pravovremeno domognete karata. I dalje pružamo čuda.“

Biografija Zorana Stefanovića

Na osnovu podataka rukopisa knjige dr Jelene Perić

Školovanje
Rođen je 1969. u Loznici, Srbija. Pohađao je Valjevsku gimnaziju (filološko-društveni smer) i Lozničku gimnaziju (novinarski smer). Iz prvog pokušaja je primljen na dramaturgiju na Fakultetu dramske umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, gde je i diplomirao 1994. godine: dramaturgiju kod prof. Slobodana Selenića a scenaristiku kod prof. Živojina Pavlovića.  Doktorand je, pred odbranom doktorske teze na polju teorije umetnosti, kulture i medija. Postdiplomske studije pohađao je na Fakultetu dramskih umetnosti i na Interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu. 
Kao stipendista američke vlade studijski je boravio u Sjedinjenim Američkim Državama 1990. gde je proučavao američki model scenske produkcije, menadžmenta u kulturi, holivudske scenaristike i tamošnje pozorišne dramaturgije. Kao plod toga je na beogradskom FDU preko udžbenika i projekata uvodio u domaću praksu i popularizovao novi talas američke scenarističke i dramaturške pedagogije i teorije, naročito epohu od Sida Filda do Roberta Mekija. 
Dodatno se obrazuje preko kurseva i modula, uključujući distancione programe iz domena dramskih umetnosti: Univerzitet u Pensilvaniji, Masačusetski institut za tehnologiju, Akademija Džordana Pitersona itd. Tečno govori i piše engleski, služi se svim slovenskim i većim romanskim jezicima.

Dramski i pozorišni rad
Autor je desetak celovečernjih drama prevedenih na više jezika i dvadesetak većih filmskih i televizijskih scenarija, od čega je pola realizovano u dokumentarnoj sferi i u grupi su najemitovanijih i najgledanijih dela naše novije televizijske dokumentaristike („Životi Koste Hakmana“ itd), dok se u igranoj produkciji upravo pripremaju dva filma i TV serija. 
O njegovim dramama i scenarijima pisali su Slobodan Selenić, Vladimir Stamenković, Milorad Pavić, Radomir Putnik, Dubravka Knežević, Ilija Bakić, Boško Suvajdžić, Sofija Trenčovska, Mimoza Rajl, Dejan Ajdačić i desetine drugih naučnika i kritičara iz više zemalja.
Njegova drama „Slovenski Orfej: obredni slučaj“ (1992) je spojila antropološko pozorište sa naučnom fantastikom i Artoovim pozorištem surovosti. U nekim pregledima se smatra za simbolički početak postjugoslovenske dramaturgije i pozorišta u Makedoniji i Srbiji, zahvaljujući čemu je pisac svrstan u ključne srpske i slovenske dramske pisce epohe, kao u italijanskoj enciklopediji D'Agostini. Predstava strumičkog pozorišta je ušla u zvaničnu selekciju Beogradskog međunarodnog pozorišnog festivala (BITEF) 1992. pa su pisac Stefanović sa dvadeset dve godine i reditelj Trenčovski sa dvadeset jednom, bili najmlađi autori u istoriji festivala (gostovanje je neostvareno zbog sankcija Ujedinjenih nacija prema Jugoslaviji). Radio dramska verzija Radio Beograda je bila nominovana za Prix Europa u Berlinu.
Drame su mu različite po žanrovima i stilovima. „Ostrvska priča“, prva svetska priča o Kortu Maltezeu koja je posebno pisana za pozorište, pripoveda o propaloj komunističkoj revoluciji, a igrana je neposrednu pred Osmu sednicu 1987. u Valjevu. „Vikend sa Marijom Broz: igrokaz za mrtvorođene“ priča o Srbiji u kasnom titoizmu kao ludnici otvorenog tipa. Antologijska duodrama „Skaska o kosmičkom jajetu“ je mistički odziv na Semjuela Beketa, ispričan antibeketovskim sredstvima. „Princ se neće vraćati“ ima za podnaslov „komad sa tezom, pevanjem i mačevanjem za omladinu“ o srpskim podelama u vreme Rastka Nemanjića. „Valcer za Olgu: narodna bajka i krvava zabava“ pokazuje poslednje dane carske porodice Romanovih i objašnjava skrivenu suštinu tragične slovenske istorije.
Kao izdavač, urednik i priređivač, Stefanović je učestvovao u objavljivanju preko 600 drama u nekoliko evropskih, američkih i azijskih zemalja, što je dovelo do više desetina premijera. Na srpskom jeziku to je bilo u okviru štampanog i digitalnog poduhvata „Sto drama do kraja veka“ (časopis Književna reč, 1994-2000), digitalne biblioteke „Savremena srpska drama“ na Projektu Rastko (od 1997), štampane i digitalne edicije „Savremena srpska drama“ Udruženja dramskih pisaca Srbije (od 1998), reizdanja „Dramske baštine“ Muzeja pozorišne umetnosti Srbije (1997), a sada i kapitalne edicija „Koturn“ koja će početi u 2026. godini. Kao naučnik, istraživač i enciklopedista dao je dugotrajan doprinos; trenutno radi na „Biografskom rečniku srpske drame“ kao prvom poduhvatu svoje vrste, a kao urednik  i izdavač na proširenom izdanju „Leksikona drame i pozorište“ Raška V. Jovanovića i Dejana Jaćimovića.
Kao priređivač, urednik, rukovodilac, član redakcije ili izdavač u ovoj deceniji  učestvuje na objavljivanju sabranih ili izabranih dela više srpskih doajena kulture i nauke. Na planu dramskih umetnosti to su preko stotinu tomova dela Branislava Nušića, avangardnih i neoavangardnih dramatičara, Dušana Stojanovića, Petra Volka, Raška V. Jovanovića, Radomira Putnika, Jovana Joce Jovanovića, Milana Jelića, Bojane Andrić, Miloša Nikolića, Miladina Ševarlića, Božidara Zečevića, Aleksandra Đaje, Stojana Srdića, Vladimira Đurića Đure i drugih. Od stranih autora tu su, između ostalih, i Stiven Presfild i Nikita Mihalkov.
Jedan je od autora reformi koje u školski sistem Srbije uvode kulturu filma, drame, pozorišta, umetničke animacije i stripa. 

Digitalna kultura
Za skoro četiri decenije delovanja Stefanović je dao obimno međunarodno delo u desetak oblasti kulture i umetnosti, kao i u nekoliko niša humanističkih nauka, ali je u svetskoj kulturi najpoznatiji po tome što je jedan od svetskih pionira kibernetičke kulture i digitalizacije u kulturi.
Bio je glavni osnivač BBS Pegaz (od 1994), zatim elektronske biblioteke a danas kulturne mreže „Projekat Rastko“ (1997), separata-magazina „Kibernetička reč“ (u Književnoj reči, 1998), „Projekta Gutenberg Evropa“ i „Distribuiranih korektora Evropa“ (2004), i kao jedan od začetnika Vikipedije na srpskom i srodnim jezicima (2003), kao i više drugih kapitalnih projekata .

Društveni i humanitarni rad
Još kao gimnazijalac sredinom 1980-ih počeo je da se bavi društvenim aktivizmom za demokratska i nacionalna prava. U jesen 1990. je kao student učestvovao u obnovi demokratskog sistema u Srbiji i osnivanju prvih stranaka. Bio je aktivan u protestima za medijske slobode na Fakultetu dramskih umetnosti u martu 1991. i 1992. godine. U izbornoj krizi u Srbiji 1996/1997. bio je jedan od stručnih rukovodilaca za Koaliciju „Zajedno“, kada je sproveo u praksi jednu od prvih svetskih metodologija političkog aktivizma na Internetu, a  postavio je i deo metodologije za miran i nenasilan politički aktivizam na ulicama.
Odbio je mesto visokog funkcionera u vladi Savezne Republike Jugoslavije nakon 5. oktobra 2000. jer se nakon agresije NATO na SRJ bavio humaniratnim radom i zaštitom kulturne baštine na Kosovu i Metohiji (naročito u periodu 1999-2004). 
Bio je glavni rukovodilac međunarodne akcije nabavke pečata kneza Strojimira, najstarijeg dokaza srpske državnosti iz 9. veka, u saradnji stručnog i vladinog sektora 2006. godine.