PREMINUO GLUMAC NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU PAVLE MINČIĆ

Glumac Narodnog pozorišta u Beogradu Pavle Mičić, umro je u nedelju 25. januara u 84. godini.
Minčić, koga publika pamti kao priznatog dramskog umetnika, satiričara, humoristu, pevača i pijanistu, rodio se u 16. juna 1931. u Beogradu.
Glumu je studirao u Beogradu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u klasi profesora Raše Plaovića.
Postao je član Narodnog pozorišta 1954, i ostao u njemu punih 40 godina, odakle je otišao u penziju.
Prva njegova velika uloga bila je u francuskoj komediji “Kad naiđu deca”, zatim u “Autobuskoj stanici” V. Indža, a potom su ussledile važnije role: Emil (Jaje, F. Marsoa), Baranže (Nosorog, E. Jonesko), Hljestakov (Revizor, N. Gogolja), Jerotije (Sumnjivo lice B. Nušića), Panurgija (Rable, Ž. Baro), Ostap Bender (Zlatno tele Iljfa i Petrova), Nića (Pop Ćira i pop Spira S. Sremca), Lučio (Mera za meru, V. Šekspira), Proka (Ožalošćena porodica B.Nušića), Franja Josif (Analiza ili Franja Josif na otomanu Sigmunda Frojda M. Hubaia), Smerdjakov (Braća Karamazovi F. M. Dostojevskog), Reže Šereš (Tužna je nedelja, Petera Milera)
U Narodnom pozorištu je ostvario 125 uloga.
Dobitnik je brojnih nagrada (Zlatni lovorov vijenac na MES-u u Sarajevu, Zlatni ćuran, prva nagrada publike na Prvom jugoslovenskom festivalu „Pozorište jednog glumca“ u Nikšiću, Nušićeva nagrada, Zlatni beočug za životno delo...) i ili bolje rečeno, nije dobijao nagrade samo na manifestacijama na kojima nije učestvovao, kako je duhovito umeo da izjavi.
Igrao je i u drugim beogradskim pozorištima širom Jugoslavije i u inostranstvu.
Tumačio je uloge u TV dramama, serijama, filmovima i imao veoma popularne šou-programe; u dečijoj seriji "Na slovo, na slovo", bio je Paja, čuveni televizijski junak koga su zapamtile mnoge generacije.
Pored glume, bavio se režijom, komponovanjem muzike i adaptacijom tekstova.
Publika ga pamti i kao kompletnog autora predstava „Olovka piše srcem“ i „Pišem, pišem, štihove“, ali i prvih političko-satiričnih i poetskih kabarea u Narodnom pozorištu na nekadašnjem Krugu 101 –  zbog čega su ga smatrali osnivačem beogradskog literarnog kabarea. Iz tog vremena ostalo je zapisano da Narodno pozorište ima Veliku, Malu scenu i Pavla Minčića. 
I u penziji, tokom NATO agresije, gostovao je širom Srbije sa svojim „Antiratnim kabareom“. Kad su ga pitali, u jednom intervjuu – kojoj rečenici se nadate u oproštaju sa Vama, rekao je – stihu mog prijatelja – "Svratio je u život i otrčao dalje". Njegova preporuka publici, bila je: "Ne očajavajte, nikad"!
U okviru ciklusa “Susreti”, Minčić je bio gost Muzeja Narodnog pozorišta 26. januara 2011. godine, a razgovor sa njim vodio je dramaturg Slavko Milanović.
Na samom početku, popularni glumac je pričao o svojim prvim ulogama, koju su tada uglavnom bile male, a potom se osvrnuo i na prvu veću rolu koju je 1955. godine odigrao u komadu „Kad naiđu deca“.
- To je jedna francuska komedija, jako lepo napisana. Igrali su Boža Drnić, Marica Popović, Milena Dapčević... – prisetio se tada Minčić i istakao da tokom svoje karijere nikad nije pravio podele unutar glume niti je pripadao onima koji, bez rezerve, prihvataju teoriju da nema velikih i malih uloga.
On je rekao da je odigrao više dramskih nego komičnih uloga, ali i napomenuo da je često bio u opasnosti da bude „gurnut u komičarski fah“.
Pažnju javnosti skrenuo je ulogom Miće u Davičovoj „Pesmi“, ali ne u matičnom Narodnom pozorištu, već na sceni Ateljea 212. Posle odigrane role Emila Mažisa u „Jajetu“ Felisijena Marsoa 1959. godine, na istoj sceni, kritika ga je uvrstila „među nove zvezde beogradskog pozorišnog neba“.
Govoreći o efemernosti glume, on je ocenio da „uloga traje dok ti traješ, a posle toga, sve se svodi na sećanja, a njima je mesto u muzeju“.
- Kada sam počinjao da se bavim glumom, još tada se pričalo da Narodno pozorište treba da osnuje svoj muzej. I, evo, tek sada, uspeli su ljudi da to ostvare ... – konstatovao je tom prilikom Minčić.
Podsetivši da je pozorište kolektivna umetnost koju čine glumci kako sa velikim, tako i sa malim ulogama, Minčić je, kao veliki kozer, predložio da bi, u tom kontekstu, bilo lepo da se u Muzeju Narodnog pozorišta „nađe neko mestašce, ne samo za ’velikane’, nego i za ’mališane’“.
Svestrani umetnik se osvrnuo i na Šekspirovu komediju „Bogojavljenska noć“ u režiji Bojana Stupice koji mu je poverio ulogu Lude.
- U toj predstavi sam prvi put na pozornici otpevao jedan song – rekao je popularni glumac i na oduševljenje broje publike, svirajući na sintisajzeru, zapevao kompoziciju „Još dok sam dečak bio ja“.
Praveći paralelu između njegove i današnje generacije glumaca, Minčić je rekao da i sada, kao i onda, ima dosta „vrlo dobrih i velikih glumaca“.
Objašnjavajući zašto je počeo da igra monodrame, on je kazao da je to uradio zbog toga što je poželeo da bude sam na sceni.
- Monodrama je, kako bih ja rekao, jedna glumačka partija. Glumac je primoran da bude malo sam sa sobom – istakao je Minčić nakon čega je govorio delove iz kultne monodrame Radivoja Laleta Bojčića „Sponzor noćas mora pasti“, koju je u tom trenutku još uvek igrao. Za tu predstavu, koju je najčešće izvodio u Pozorištu "Slavija", 1996. godine, na Festivalu "Pozorište jednog glumca" u Nikšiću, dobio je Nagradu publike.
Poslednju ulogu na matičnoj sceni, ovaj glumac koga je podjednako volela i publika i kritika, odigrao je 1993. godine u predstavi „Tužna je nedelja“ za koju je sam napisao songove.
Vreme i mesto sahrane biće naknadno objavljeni.
M.B.