Ženski orkestar

Jug Radivojević povodom režije Anujevog komada Ženski orkestar

O UMETNICIMA NA TRŽIŠTU

Kako i zašto ste izabrali da radite baš komad Ženski orkestar?
Komad mi je ponuđen u junu ove godine. Kada sam ga, nakon studentskih dana, ponovo pročitao brzopleto sam odlučio da se zahvalim na ponudi sa obrazloženjem da ja u Anujevom komadu ne prepoznajem razlog za postavljanje tog dramskog dela danas. Ipak, iskustvo me je naučilo da odluka treba da prenoći. Budio sam se u toku noći sa atmosferom komada, da bih najzad osvanuo sa specifičnim osećanjem koje nisam umeo da racionalizujem. Od direktora Drame Moline Udovički zatražio sam još dan-dva da razmislim. I dalje nisam imao ideju šta bih sa Anujem, ali sam već znao da ta atmosfera koja me privlači nosi u sebi tajnu. Odgovor se nalazio u direktnoj konekciji Anujevog predloška sa ovim našim vremenom i formulisanjem tematsko-idejnog kruga. Posle važnog razgovora sa dramaturgom Ivanom Dimić i kompozitorom Vladom Pejkovićem, uspeo sam da artikulišem svoje osećanje sa početka i da formiram ideju. Nas troje smo ubrzo došli do podnaslova komada Ženski orkestar – Umetnici na tržištu! To je to! Javio sam upravi da imam ideju i da prihvatam poziv.
Koliko je originalna drama pretrpela izmena prema rediteljskoj koncepciji?
Od Anujeve komedije u kojoj ženski sastav grotesknih karaktera zabavlja rekonvalescente u nekom banjskom lečilištu, napravio sam izrazitu dramu psihološkog realizma u kojoj je muzička dramaturgija postavljena poput Brehtovog songa u kojem svako od aktera ima svoj subjektivni muzički monolog. Tema je vezana za sudbinu umetnika danas, za muzičare simfonijskog orkestra pred koje na samom početku staje predstavnik vlasti i obaveštava ih da – država više nije u stanju da finansira neprofitabilne institucije, te da se zbog toga orkestar premešta na tržište. Dramaturg i, uz mene, adaptator Anujevog komada, Ivana Dimić, sačuvala je lica, njihove odnose i njihove lične priče koje su sadržane u originalu, ali ih je smestila u novu okolnost. Najveći deo replika pripada Anuju, a tek jedan manji deo, nama autorima adaptacije. Mi smo doneli novu okolnost koja je promenila žanr i stil i stvorila nove uslove za igru i tumačenje.
Očigledno je da veoma polažete na aktuelnost komada...
Trenutak u kojem živimo određuje komade kojima ću se baviti. Tako i biram tekstove, prema vremenu i temi koja sve nas, kao društvo, i mene lično okupiraju. To naravno ne mora biti politička tema, ali mora biti tema koja nas u tom trenutku zaokuplja, koja traži od nas umetnika određene stavove i poruke. Za našu branšu danas nema važnije teme od ove kojom se bavimo u Ženskom orkestru. To su pitanja reforme u kulturi, odnosa vlasti prema umetnicima, odnosa umetnika unutar branše, odnosa institucija i takozvanog tržišta prema umetnicima...
Kažu da još na samom početku rada imate raspored svih proba do premijere...
Uvek imam jasnu viziju na početku rada. Formiram čvrst ram u kojem ostavljam puno prostora za rad svim saradnicima. Smatram da su disciplina i red osnovni preduslov za stvaranje. Ženski orkestar će biti moja 97. premijera u karijeri. Ne odustajem od svog koncepta, sada već mogu reći, savršene organizacije celog procesa, u kojem se na početku rada dobije kompletan program priprema do premijere, čiji je datum fiksiran od prve probe. Ovakav način rada omogućava svima planiranje procesa, ne nagomilavanje, već raščlanjavanje materije, glumci znaju šta ih kog dana po planu čeka, a ja takav način pripreme negujem od svoje diplomske predstave. Kada pozorišta dobiju plan na početku, mnogi su sumnjičavi da ga je moguće dosledno sprovesti, ali na kraju ne kriju oduševljenje i respekt.
Uloga kompozitora je veoma značajna za ovu predstavu. Kako ste sarađivali?
Saradnja sa kompozitorom Vladom Pejkovićem je bila od suštinske važnosti za formiranje koncepta predstave. Njegova ideja o songovima koji su subjektivne ispovesti, razrešila je čvor koji nije bilo nimalo lako razmrsiti. Naravno, Ivana Dimić je napisala potpuno nove songove koji nisu Anujevi već njeni... mislim da je muzika ovom čitanju dala temelj, ali i krov.
Da li razmišljate o budućoj publici dok režirate i kako će, po Vašem osećanju, publika reagovati na ovu predstavu?
Uvek mislim o publici. Volim publiku i poštujem je. Ne mogu reći da stvaram samo radi nje, radim i zbog sebe, ali svaka moja predstava se obraćala publici sa idejom da je ponovo vrati u teatar, da je emotivno pokrene, da je uzbudi ili razgali... publika će ovu predstavu odlično razumeti, jer je nama danas i te kako važno da publika razume i podrži umetnike.
Kakav je Vaš odnos prema glumcima i prema njihovoj kreativnosti?
Ja sam dete iz glumačke porodice. Odrastao sam u pozorištu, prohodao na sceni, zapamtio generacije i generacije glumaca. Gledao ih sa divljenjem, jurio ih zbog autograma, a onda počeo sa njima da radim i da se družim. Studentima glume predajem na FDU... Mislim da razumem glumce, volim ih, poštujem, radujem im se... U mojim predstavama oni su više od ravnopravnih saradnika, oni su autori kojima duboko verujem. Vera je put u njihovo potpuno oslobađanje i puno kreativno izražavanje.
Jelica Stevanović

DRAMATURŠKA BELEŠKA
O PISCU
Žan Anuj (Jean Anouilh) 1910–1987 je francuski dramatičar koji je stvarao čitavih pedeset godina. Svrstavan je nakon uspeha Antigone u autore takozvanog „teatra situacije“ zajedno sa Sartrom i Kamijem, kao autorima egzistencijalističke provenijencije, a neki teoretičari njegovo pozorišno delo ubrajaju između realističkog i poetskog pozorišta. Stekavši slavu posle izvođenja njegovih komada Ermin, Hapšenje dana, Divljakinja, Putnik bez prtljaga, Kolomba, Anuj je klasifikovao svoja dela u nekoliko grupa prema osnovnoj atmosferi i to u: crne komade, ružičaste, nove crne, blistave, škrgutave i kostimirane (to su komadi koji se odnose na istorijske teme). Moglo bi se reći da je Anuj u svoje komade transponovao sopstvenu ličnost i autobiografske detalje, počevši od nesrećnog detinjstva, preko težnje ka čistoti i savršenstvu, do uzaludnog pokušaja bekstva od prljavštine života i moralne bede od koje je nemoguće spasti se. Anujevo pozorišno delo je, kroz unižavajući život njegovih junaka prikazanih često u satiričnim komedijama, zapravo protest protiv svega što poružnjuje i izopačuje čoveka. U svom, u osnovi, pesimističkom viđenju sveta i u uskom tematskom krugu, Anuj opsesivno kroz svoje likove koji su uvek nosioci njegovih ideja, govori o svom osnovnom raspoloženju prema životu kao unižavajućem i o neophodnosti uzaludne pobune. Ono što Anujevo pozorišno delo čini tako prijemčivim za pozorišnu publiku je njegova izvanredna dramska veština, poznavanje zakona scene i humor bez kojeg bi svet njegovog dela bio suviše crn i gorak. Dramsko delo L’Orchestre (u prevodu Dragoslava Andrića Ženski orkestar), izvedeno je u Parizu, u pozorištu Comédie des Champs-Elysées, 10. februara 1962. To je satirična komedija o jednom omanjem orkestru pretežno ženskog sastava koji svira u banji. Anuj je ovaj komad u svojoj klasifikaciji rasporedio u „škrgutave“. Sadržaj Ženskog orkestra se oslanja na autobiografski element iz Anujevog života. Naime, njegova majka je svirala u orkestru i on je kao dete često sedeo iza scene i pratio probe i nastupe tog orkestra. Ovo Anujevo delo je ranijih godina, u režiji Petra Zeca i sa izvanrednom glumačkom podelom, igrano sa velikim uspehom, kao komedija situacije. Sada se, posle 50 godina od prvog izvođenja, postavlja u Narodnom pozorištu u Beogradu, u režiji Juga Radivojevića. Reditelj se, zajedno sa dramaturgom i kompozitorom, opredelio da, menjajući žanr iz komedije u dramu, potcrta ozbiljnost i dramatičnost teme umetnika na tržištu, što je za savremeni trenutak goruća tema. Stoga su nastale izvesne izmene u originalnom tekstu i naglašeni su više lirski, poetski tonovi, kao i mračna slika sveta Anujevog komada, a manje prostora je dato komedijskim elementima.
Ivana Dimić

ANUJ NA SCENI NP
PUTNIK BEZ PRTLjAGA, komad u pet slika. Preveo Radoslav M. Vesnić. Reditelj Radomir Plaović. Scenograf Milica Bešević. Premijera 16. XII 1937.
BEKET, drama u dva dela. Preveo Milan Puzić. Reditelj Braslav Borozan. Scenograf Vladimir Marenić. Kostimograf Dušan Ristić. Muzika Vojislav Kostić. Premijera 9. II 1969.
KOLOMBA, komedija u dva dela. Prevela Soja Jovanović. Reditelj Borislav Grigorović. Scenograf Miomir Denić. Kostimograf Ljiljana Dragović. Premijera 16. XII 1971. (Scena u Zemunu).
RUKE ŽANE MARIJE (PEĆINA), komedija u dva dela. Preveo Dragoslav Andrić. Reditelj Predrag Dinulović. Scenograf Vladislav Lalicki. Kostimograf Ljiljana Orlić. Izbor muzike Zvonimir Jovčić. Premijera 15. V 1976. (Scena u Zemunu).

Jug Radivojević
Rođen je 1. marta 1972. godine u Beogradu. Osnovnu i srednju školu kao i nižu muzičku (odsek violina) završio je u Vranju. Diplomirao je na FDU u Beogradu, na odseku Pozorišna i radio režija, u klasi profesora Svetozara Rapajića. Do sada je potpisao 96 pozorišnih režija u teatrima Srbije, Crne Gore, Hrvatske i BiH.
Najznačajnija ostvarenja:
Pozorište na Terazijama: M. Bruks/T. Mihen, Producenti; S. Sremac, Pop Ćira i Pop Spira
Jugoslovensko dramsko pozorište: B. Stanković, Koštana
Madlenianum: B. Nušić, Ožalošćena porodica
Pozorište „Boško Buha“: Đ. Milosavljević, Igra u tami i Instant seksualno vaspitanje; K. Goldoni, Krčmarica Mirandolina; E. Švarc, Goli kralj
Pozorištance „Puž“: B. Milićević Kockica, Robin Hud; I. Bojović, Svirano de Beržerak
KPGT: A. P. Čehov, Galeb; P. Handke, Zimsko putovanje do reke
Narodno pozorište Priština (Srpska drama): J. Radulović, Golubnjača; D. Kovačević, Sabirni centar
Teatar „Joakim Vujić“ Kragujevac: Đ. Milosavljević, Gola vera; M. Nastasijević, Kod „Večite slavine“
Šabačko pozorište: D. Mihajlović, Protuve piju čaj; B. Stanković, Jovča
Narodno pozorište Leskovac: Molijer, Don Žuan
Hercegnovsko pozorište: M. Gavran, Noć bogova
Kruševačko pozorište i Dani komedije u Jagodini: B. Nušić, Put oko sveta
Pozorište „Bora Stanković” Vranje: F. G. Lorka, Krvave svadbe
Narodno pozorište Republike srpske Banjaluka: N. V. Gogolj, Revizor
HNK „Ivan Pl. Zajc“ Rijeka i Budva grad teatar: K. Goldoni, Gostioničarka Mirandolina
Pozorište lutaka „Pinokio“: I. Bojović, Crvenkapa
Višestruko je nagrađivan:
- najbolje predstave na festivalima u zemlji i inostranstvu: Međunarodni festival za decu u Kotoru (dva puta), Međunarodni festival za decu u Banjaluci, Festival pozorišnih predstava za decu „Festić“ u Beogradu, Festival „Joakim Vujić“ (tri puta), Joakim inerfest u Kragujevcu, Festival klasike u Vršcu (dva puta), Borini pozorišni dani u Vranju, Dani komedije u Jagodini (tri puta), Nušićevi dani u Smederevu (dva puta), Sterijino pozorje u Novom Sadu, Međunarodni festival „Abakan“ u Rusiji, Međunarodni festival „Havana“ na Kubi;
- nagrade za režiju na festivalima: „Joakim Vujić“ (četiri puta), „Festić“ (dva puta), Borini pozorišni dani (tri puta), Dani komedije (dva puta), Festival klasike (dva puta), Joakim interfest;
- ostale nagrade: godišnje nagrade Pozorišta na Terazijama i Pozorišta „Boško Buha“, Srebrni prsten sa likom Joakima Vujića, Zlatna značka KPZ-a, Nagrada iz fonda „Dr Hugo Klajn“.
Od 2000. do 2004. je bio stalni reditelj JDP-a u Beogradu. Od školske 2004/05. radi kao docent na FDU-u u Beogradu, na katedri za glumu. Otac je sedmogodišnjeg sina Vuka.