Turandot
opera Đakoma Pučinija
Koprodukcija: Narodnog pozorišta u Beogradu i Opere i teatra Madlenianum
ĐAKOMO PUČINI (1858 — 1924)
Rođen 1858. u Luki, Italija, Đakomo Pučini je poticao iz duge loze profesionalnih muzičara. Imao je samo pet godina kada mu je umro otac, orguljaš i horovođa crkve San Martino. Posao orguljaša i horovođe obavljao je njegov stric, kako bi se osiguralo da Đakomo može da preuzme tu ulogu kada bude dovoljno star kako bi održao tradiciju muzičara porodice Pučini koji su se na tom mestu nalazili već 124 godine. Pučinija je ohrabrilo da se posveti pozivu kompozitora to što su neka njegova crkvena dela i kantata naišli na pozitivan prijem. Aida, Verdijeva opera koju je gledao sa 18 godina, takođe ga je inspirisala. Stipendije koje je dobio od deda strica i kraljice Margarite Savojske omogućile su mu da studira na Milanskom konzervatorijumu od 1880-1883. Pučini nije mario za gradski život, ali je on uticao na njegov rad. Njegov boemski život kao siromašnog studenta, koji je delio stan sa još dva umetnika, kasnije je dobio svoj muzički izraz u operi Boemi (baš kao što je pisac Anri Murger našao inspiraciju u svojim mladalačkim godinama kada je bio siromašni pisac te su njegove priče poslužile kao motiv za operski libreto). Iako je bio slabo povezan sa pokretom verizma, koji je težio stvaranju prirodnijeg i uverljivijeg operskog pozorišta, Pučini se nije ustručavao da komponuje istorijske komade ili da iskoristi egzotične lokacije. U Toski je opisao snažnu melodramu smeštenu u Rim u vreme Napoleona. Za Madam Baterflaj odabrao je američku priču smeštenu u Japan, za Turandot, priču o hladnoj princezi u drevnoj Kini.Pučini je doživeo početni neuspeh sa Madam Baterflaj (1904), ali ga je vera u delo navela da ga prepravlja sve dok ga ljubitelji opere nisu prihvatili. Ovaj početni neuspeh ga je privremeno sprečio da stvara nove kompozicije, ali poseta Njujorku ga je podstakla da napiše svoje prvo „moderno“ delo – Kći Zapada. Prvi svetski rat izazvao je sledeći veliki prekid u Pučinijevom stvaralačkom životu. Neprijateljstva su zakomplikovala njegove pregovore da napiše operetu za izvođenje u Beču, koji je sada bio na neprijateljskoj teritoriji. Umesto toga, opereta je postala lagana opera Lastavica, postavljena u Monte Karlu i hladno dočekana u Metropoliten operi kao „smiraj genija“. Pučini nikada nije povratio mladalačku slavu i romantičnu spontanost, ali je nastavio da ozbiljno radi, šireći svoje vidike. Kao strastveni pušač, oboleo je od raka grla i 1924. odveden je u Brisel na lečenje kod specijaliste. Iako je operacija bila uspešna, Pučinijevo srce je otkazalo i on je ubrzo preminuo. U vreme svoje smrti, radio je na najambicioznijoj od svih svojih opera, Turandot, zasnovanoj na Šilerovoj romantičnoj adaptaciji fantazije Karla Gocija, venecijanskog satiričara iz 18. veka. U Turandot po prvi put daje više prostora horu, i bogatiju raznovrsnost orkestru čime je pokazao da je upoznat sa Petruškom Stravinskog i drugim savremenim partiturama. Umro je u 65. godini. Tokom svog života napisao je ukupno 12 opera.
priredio Jovan Tarbuk
STEFANO ROMANI, dirigent
Stefano Romani je već više od dvadeset godina dirigent u Operi u Rovigu, ujedno je međunarodno priznat oboista i dirigent. Na svetskoj sceni je prisutan već više od trideset godina nastupajući na kamernim, koncertnim i operskim scenama širom sveta. Grad Rovigo mu je 2004. godine dodelio nagradu „San Frančesko“ kao vodećem kulturnom radniku za njegova umetnička dostignuća. Diplomirao je na Konzervatorijumu „Frančesko Veneze“ u Rovigu u klasi profesora Franka Volpa. Karijeru oboiste je započeo veoma mlad. Sarađivao je s orkestrima u Italiji, među kojima su: Orkestar Milanske skale, Orkestar Teatra La Feniče u Veneciji, Regionalni orkestar Toskane, Kamerni orkestar Padove i Veneta, Orkestar „Toskanini“ iz Parme, Orkestar „Pomeriđi muzikali“ iz Milana, itd. Nastupao je sa poznatim dirigentima i solistima: J. Basmet, L. Harel, M. Tipo, M. Horn, K. Ričareli, R. Blejk, U. Ugi, A. Speći, S. Akardo, M. Brunelo, P. Mag, M. Kampori, Đ. Sinopoli, Đ. Fero, E. Inbal, K. Pendreki, R. Boning, B. Kampanela, M. Kampori, M. Arena, D. Renceti, i drugi.
Već dvadeset godina se s velikim uspehom bavi dirigovanjem, najviše operskog repertoara, i dirigovao je na mnogim istaknutim i prestižnim scenama u svetu, među njima su: San Karlo u Napulju, Nacionalno pozorište Maribora (Slovenija), Narodno pozorište u Beogradu, Narodno pozorište u Skoplju (Makedonija), Nacionalna opera u Tbilisiju (Gruzija), Nacionalni teatar Kazana, Filharmonija Kavkaza (Rusija), Boljšoj teatar u Minsku (Belorusija), Bejrutska opera (Liban), Nacionalni teatar u Haifi (Izrael), Operski festival u Savonlini (Finska), Hangžu Šijan (Kina), Teatar Čendua i Hjamena, Umetnički centar u Seulu (Koreja), Nacionalni teatar u Manausu (Brazil), Nacionalno pozorište Šarlot (SAD), Festival Pučini u Tore del Lago, Teatar Doniceti u Bergamu, Teatar La Feniče u Veneciji, Savona teatar, Opera u Rovigu, Hram u Trapani, Drevni teatar u Taormini, Politeama teatar u Palermu, Teatar „Verdure“ u Palermu, „Molfeta“ teatar, Viterbo opštinski teatar, Teatar u Livornu, Opštinski teatar u Ferari, Opštinski teatri u Gorici, Trevizu, Vićenci, Bazanu, Teatar „Vitorio Veneto“, Kazino teatar u San Remu (Italija), Opera u Atini (Grčka), itd.
Njegovi naredni angažmani su: balet na muziku V. A. Mocarta; Čimarozina dela u Teatru San Karlo u Napulju; zatim Maskanjijeva Kavalerija Rustikana, u režiji K. Ričareli, na Operskom festivalu u Tarantu; Pučinijeva Madam Baterflaj, u režiji P. Maestrinija u SNG Maribor; kao i Nabuko i Rigoleto, na Festivalu u Kazanu, Rusija.
Već osam godina je umetnički sekretar Filharmonijskog orkestra Venete, a od 2009. do 2016. je bio umetnički direktor Opere u Rovigu.
MARIO PAVLE DEL MONAKO je operski režiser, srpsko-italijanskog porekla, rođen 1993. godine u Rimu. Potiče iz muzičke porodice
Reč reditelja
Usud. Eros i agape. Porodica, tradicija i izbor. Transgeneracijski bol i izazovi njegovog prisustva unutar ljudskog uma. Od svog nastanka, poslednja Pučinijeva opera, “Turandot”, ostala je upisana u svetskoj pozorišnoj riznici kao jedan od najzahtevnijih i najspektakularnijih naslova u okvirima operske izvođačke umetnosti, koji je prožet bajkovitim misticizmom Dalekog istoka. Pored svog intrigantnog pristupa opisivanja ljudskog stanja, ovo delo takođe istražuje i pomera same granice muzičke virtuoznosti, kao i granice njene vizualne izrade.
Odgovore na tri zagonetke: Nada, Krv, i Turandot su gledaocu i slušaocu dostavljena nalik introspektivnom ogledalu, koje pored svog komunikacionog čvora između Turandot i Kalafa, pre svega pokušavaju da komuniciraju sa nama - publikom. Sa našeg stanovišta, ova dva glavna lika predstavljaju homogenu psihološku masu jedne jedine osobe - večite fluktuacije jina i janga.
Ova priča, nalik jednom snu, pokušava da zadre u najdublje segmente naše podsvesti i da nas stimuliše ka traženju odgovora na pitanja, kao što su: Šta činimo kada postanemo ono što smo prvo bitno hteli da uništimo? Da li rađanje svakog novog stepena naše svesti zahteva smrt prethodnog? I dali su istinska vera i nada suštinski katalizator naše i tuđe transformacije?
SADRŽAJ
I ČIN
Turandot, ćerka cara Altouma, donela je ukaz da će se udati samo ako prosac plemenite krvi uspe da reši tri zagonetke. Ako ne uspe, platiće životom. Poslednji kandidat, persijski princ, treba da bude pogubljen sa izlaskom meseca. U metežu ispred palate, slepi čovek pada na zemlju, a njegova saputnica, Liu, doziva pomoć. Pomaže im Kalaf, koji prepoznaje u tom čoveku njegovog davno iščezlog oca, Timura, prognanog vladara njegove zemlje. Kalaf, u prognanstvu poput svog oca, poznat je samo kao Nepoznati princ. Liu nastavlja da pomaže Timuru, čak i u progonstvu, jer joj je se godinama ranije, kako objašnjava, Kalaf nasmešio. Narod nestrpljivo čekaju pogubljenje. Kada princ od Persije uđe, gomila je iznenada dirnuta i moli princezu da ga pomiluje. Pojavljuje se Turandot i ćutljivim pokretom bez imalo oklevanja potvrđuje prinčevu kaznu. Kalaf je odmah zadivljen njenom lepotom. Timur i Liu pokušavaju da ubede opčinjenog Kalafa da se udalje, ali on je odlučan da se obznani kao prosac. Tri ministra carskog domaćinstva, Ping, Pang i Pong, upozoravaju ga da je to ludost, ali bezuspešno. U poslednjem pokušaju Liu ga moli da ih posluša, ali Kalaf ignoriše njene molbe i svečano udara u gong, označavajući da je spreman da odgovori na izazov za ruku Turandot.
II ČIN
Ping, Pang i Pong se pripremaju za eventualno venčanje ili sahranu. Oni razgovaraju o svojoj nesreći od kada je Turandot stasala za udaju, nabrajajući mnoge plemenite prosce koje je zadesila zlehuda sudbina i sećajući se života u svojim rodnim provincijama. Postoji li zaista neko čija strast može da otopi ledeno srce Turandot? Oprezni su u svojim nadanjima. Svetina se okuplja da čuje tri zagonetke. Turandot je osmislila ovaj način kako bi osvetila svoju rođaku iz davnina, Lou-Ling, koja je bila zarobljena, silovana, a zatim ubijena od strane pljačkaša-osvajača. Ona nudi Kalafu poslednju priliku da odustane, ali on ostaje čvrst u svojoj odluci. Prvo pitanje glasi: „Šta se rađa svake noći i umire svake zore?“ Kalaf tačno odgovara „Nada“. Pomalo zatečena, Turandot postavlja sledeću zagonetku: „Šta bukti toplo kao plamen, a nije plamen?“ Kalaf okleva, a onda odgovara „Krv“. Vidno uznemirena, Turandot postavlja poslednje pitanje: „Led koji vam daje vatru, šta to može biti?“ Kalaf odugovlači, a onda trijumfalno uzvikuje „Turandot!“ Narod slavi njegovu pobedu, ali Turandot moli cara da je ne da ovom nepoznatom princu. Videvši njenu uznemirenost, Kalaf odlučuje da igra njenu igru i nudi sopstvenu zagonetku: „Ako pre jutra otkriješ koje ime nosim, daću svoj život.“
III ČIN
Ukazom je naređeno da, pod pretnjom smrću, niko ne sme da spava dok se ne otkrije ime Nepoznatog princa. Kalaf izražava svoje ubeđenje da će on biti jedini koji će otkriti tu tajnu. Ping, Pang i Pong nude bilo koju nagradu, uključujući da mu omoguće bezbedno bekstvo, ako im kaže svoje ime. Pošto su viđeni sa Kalafom, Timur i Liu su zarobljeni, a na zahtev Turandot, Timur treba da bude mučen dok ne otkrije istinu. Liu istupa i kaže da zna prinčevo ime, ali da će ga čuvati kao svoju večnu tajnu. Ona zgrabi vojnikov bodež i ubija se. Kalaf zamera princezi njenu okrutnost, a zatim je čvrsto uhvati i hrabro poljubi. Snaga i želja za osvetom napuštaju Turandot. Kalaf otkriva svoj pravi identitet, stavljajući tako svoj život u njene ruke. Trube najavljuju svitanje zore i okupljanje dvorana. Turandot se obraća caru i narodu: „Otkrila sam ime neznanca — njegovo ime je Ljubav!“
Premijerno izvođenje
Premijera, 23. decembar 2022.
Velika scena
Đakomo Pučini
Turandot
Opera u tri čina i pet slika
Libreto Đuzepe Adami i Renato Simoni, iz istoimene scenske bajke Karla Gocija
Prvo predstavljanje u milanskoj Skali, 25. aprila 1926.
Dirigent Stefano Romani / Đorđe Pavlović
Reditelj Mario Pavle Del Monako
Scenograf Vilijam Orlandi
Kostimograf Vilijam Orlandi
Koreograf Miloš Kecman
Dizajner svetla Volfgang Fon Cubek
Stručna saradnica Ivana Dragutinović Maričić
Izvršni producent Vuk Miletić
Producent Uroš Ranković
Premijerna podela:
Princeza Turandot Jasmina Trumbetaš Petrović / Ana Rupčić
Car Altoum Ermin Ašćerić* / Aleksandar Dojković
Timur Dragoljub Bajić / Ivan Tomašev / Mihailo Šljivić
Neznani princ – Kalaf Rozario la Spina / Janko Sinadinović / Dušan Plazinić / Nikola Kitanovski
Liu Snežana Savičić Sekulić / Sofija Pižurica / Aleksandra Stamenković
Ping Vladimir Andrić / Ljubodrag Begović / Milan Obradović*
Pang Darko Đorđević / Mladen Prodan*
Pong Stefan Živanović*/ Siniša Radin
Mandarin Milan Obradović* / Aleksandar Stamatović
Princ od Persije Ermin Ašćerić*
po rediteljskoj viziji dodat je lik Duša princeze Lou-Ling tumače: Milica Jević Drndarević / Olga Olćan, solistkinje Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu
dželat Pu – Tin – Pao, štićenice princeze Turandot
Hor i orkestar Narodnog pozorišta u Beogradu
*Operski studio „Borislav Popović”
Šef hora Đorđe Stanković
Koncertmajstor Edit Makedonska / Vesna Janssens
Prevod titlova Anđela Arsić Milivojević
Asistent kostimografa Višnja Žilić
Asistent scenografa i kostimografa Franćesko Bonati
Asistent režije Marija Mladenović
Dirigent binske muzike Đorđe Stanković, Nina Fuštar*, Jelena Miljević*
Binsku muziku spremio prof. Miloš Đorđević
Čelesta Vladimir Vanja Šćepanović
Inspicijent Ana Milićević / Branislava Pljaskić/ Jovana Gavrilović
Korepetitori Srđan Jaraković, Nevena Živanović, Nada Matijević, Vladimir Vanja Šćepanović, Aleksandar Brujić
Korepetitor hora Tatjana Ščerbak Šandorov
Sufler Nina Fuštar
Asistent dizajnera svetla Milan Kolarević
Majstor maske Marko Dukić
Majstor pozornice Nevenko Radanović
Majstor tona Nebojša Kostić
Video produkcija Petar Antonović
Statisti Narodnog pozorišta pod vođstvom Zorana Trifunovića
Kostim i dekor izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu
Predstava traje 2 sata i 15 minuta