Trubadur
opera Đuzepa Verdija

Sadržaj

PRVI DEO: DVOBOJ
Prva scena. U dvorani zamka grofa Lune, vojnici iščekuju Lunin povratak. Luna je ljubomoran na trubadura Manrika, koji svake noći peva pod prozorima kraljičine dvorske dame Leonore. Kapetan Ferando priča vojnicima na straži o nestanku Luninog brata (Di due figli). Stari Luna je naime naredio da se na lomači spali Ciganka koja je, navodno, bacila čini na njegovog sina. Cigankina kći, da bi osvetila majku, ukrala je iz zamka malog Luninog brata. Na lomači je pronađen sagoreli dečji leš, pa su svi zaključili da je u pitanju oteti grofov sin. Jedino grof u to nije mogao da poveruje, pa je drugog sina obavezao da traga za svojim bratom, jer su sva dotadašnja traganja bila uzaludna. Izbija ponoć; vojnici proklinju staru vešticu.
Druga scena. U vrtu zamka, Leonora priča poverenici Ines kako se zaljubila u Manrika čija je pesma svake noći uzbuđuje (Tacea la notte placida). Ines je uzaludno preklinje da zaboravi Manrika. Kada žene uđu u zamak, u vrtu se, kako bi video Leonoru, pojavi grof Luna. Manrikova pesma (Deserto sulla terra) izmami Leonoru napolje. U mraku ona zagrli Lunu verujući da je Manriko, i uverava ga u svoju ljubav. Kada se pojavi Manriko, ona shvata da je pogrešila, a ogorčeni Luna svog rivala izaziva na dvoboj. Kasnije ćemo saznati da je Manriko Lunu pobedio, ali mu je poštedeo život.

DRUGI DEO: CIGANKA
Prva scena. U napuštenom zamku Cigani su podigli tabor (Hor Cigana). Među njima je i Acučena, koja gledajući u vatru priča Manriku kako je njena majka bila spaljena na lomači (Stride la vampa). Kada ostane sama sa Manrikom, Acučena se s ogorčenjem priseća poslednjih majčinih časova i njenih poslednjih reči „Osveti me“, posle kojih je u delirijumu, izbezumljena Acučena umesto sina starog Lune u vatru greškom bacila sopstveno dete (Condotta). I tek sada Manriko saznaje da nije Acučenin sin. Samo, on ne može da zaboravi šta joj sve duguje: ona mu je spasla život kada ga je grof Luna napao sa svojim ljudima i teško ranio. Acučena mu zamera što u dvoboju nije dokrajčio Lunu (Mal reggendo). Dolazi glasnik koji donosi vest da se Leonora povlači u manastir pošto su joj rekli da je Manriko ubijen. Ne obazirući se na preklinjanje Acučene, Manriko odjuri da je spreči.
Druga scena. Manastir. Grof Luna sa Ferandom i vojnicima čeka Leonoru kako bi je sprečio da se zamonaši (Tutto è deserto). Čuju se zvona i pevanje monahinja. Kada dođe svečana povorka s Leonorom, Luna joj prepreči put, ali u taj čas stiže Manriko sa svojim ljudima i Leonora mu se, srećna, baca u naručje. Posle borbe sa Luninim vojnicima, trubadurova pratnja razoružava grofa. Manriko i Leonora beže.

TREĆI DEO: CIGANKIN SIN
Prva scena. Luna opseda zamak Kastelor, u koji su se povukli Manriko i Leonora. Sudeći po raspoloženju vojnika, to je „jedan veseo rat“. Ferando donosi vest da je uhvaćena Ciganka koja se šunjala oko logora. To je Acučena. Kad Luna počne da je ispituje, ona mu priča o svom životu (Giorni poveri vivea), ali Ferandu se čini da mu je poznata. Kad je Luna upita zna li nešto o dečaku koji je tu spaljen, Acučena se trgne. Ferando shvata ko je ona i Luna je hapsi kako bi i nju pogubili.
Druga scena. Na kapiji zamka. U toku su pripreme za odbranu pred opsadom. Manriko i Leonora žale što su se ovakve okolnosti isprečile njihovom venčanju i on je uverava u snagu ljubavi (Ah! Si, ben mio). Ruiz saopštava Manriku da je Acučena uhvaćena i kakva je sudbina čeka. On na to naredi da se svi skupe kako bi izvršili proboj i spasili Acučenu (Di quella pira).

ČETVRTI DEO: POGUBLjENjE
Prva scena. U tamnici Lunine palate Manriko leži okovan; izgubio je bitku i sam pao u ropstvo. Leonora je, međutim, uspela da umakne i sada, ispred palate, želi da svom dragom spase život (D’amor sull’ali rosee). Iz kapele se već čuje molitva za spas duše, Manriko i Leonora se opraštaju (Miserere). Dolazi Luna, Leonora ga moli da pomiluje Manrika, ali pošto je grof odbije, ona mu se obećava. Međutim, Leonora krišom popije otrov iz svog prstena (Duet).
Druga scena. Manriku je dozvoljeno da se oprosti od Acučene. U mračnoj tamnici, on pokušava da je umiri. Ona već oseća hladni dah smrti i skoro poludela od straha nada se da će se ogrejati na lomači. Sećaju se ranijeg života (Ai nostri monti). Dolazi Leonora i javlja svom voljenom da je oslobođen. Kada mu na njegovo navaljivanje prizna po koju je cenu to postigla, on je u divljoj srdžbi optužuje za neverstvo. Međutim, Leonora pod dejstvom otrova umire (Prima che d’altri vivere). Kada grof primeti da je prevaren, on naredi da pogube Manrika. Posle pogubljenja, Acučena trijumfalno kaže grofu: „To je bio tvoj brat! Majko, osvećena si!“
 

VERDIJEV PUT KA „TRUBADURU“

Krajem četrdesetih godina XIX veka, u potrazi za novim libretom, Đuzepe Verdi (1813 – 1901), u to vreme već proslavljeni kompozitor iza koga su opere Nabuko, Ernani, Magbet i Atila, ponovo razmišlja o Šekspiru, o njegovom Hamletu ili Buri, dok libretista Salvatore Kamarano već neko vreme , prema njegovoj zamisli, radi na Kralju Liru. Tokom čitave karijere Verdiju će Šekspir predstavljati uzor i inspiraciju u pozorišnom stvaralaštvu. Zbog toga nije bilo slučajno što je odabrao dramu Kralj se zabavlja Viktora Igoa, koja mu je poslužila kao inspiracija za  Rigoleta, jer je i Igou Šekspir bio uzor u stvaranju dramskih dela. Prema Katrin Trelu-Balode, Igo će uvesti u svoje pozorište likove bliske onima kojima se divio u Šekspirovim dramama – ljude iz naroda. Tri opere u nizu – Rigoleto (1851), Trubadur (1853) i Travijata (1853) doneće Verdiju neverovatan svetski uspeh, a ta dela i danas predstavljaju obavezni deo repertoara operskih kuća. 
Dramu Trubadur Antonija Garsije Gutijereza iz 1836. godine pronašla je i prevela sa španskog Verdijeva supruga, operska pevačica, Đuzepina Streponi i predložila mu je da prema njoj komponuje novu operu. Ovo delo koje je Gutijerezu donelo veliku slavu – viteška drama sa mračnom srednjovekovnom atmosferom, veoma je podsećalo na Verdiju tako blizak stil Viktora Igoa. On javlja Kamaranu da prekine rad na Liru i umesto toga napiše libreto za Trubadura. Nažalost, nedelju dana pošto je završio libreto Kamarano umire. S obzirom da je dosta toga još trebalo uraditi, rad na libretu preuzima Kamaranov saradnik Leone Emanuele Bardare. 
Iako je Verdi želeo da libreto bude pun novina kako bi mu omogućio odmak od uobičajenih muzičkih formi, Kamarano je napisao po svemu jedan „staromodni“ libreto koji je kompozitor ipak prihvatio. Kritičari će zamerati Verdiju upravo to što je Trubadur, za razliku od Rigoleta, previše tradicionalno napisan a da je sadržaj kompilikovan, dok Džulijan Badn smatra da je Kamaranu upravo poznavanje tradicionalnog operskog jezika omogućilo da obuhvati složene događaje Gutijerezove drame, donoseći kroz priču ono što se nije moglo prikazati na sceni. Međutim „i pored konfuzne dramaturgije libreta, veoma uspela muzika drži ovu operu na repertoaru“ zaključuje Gordan Dragović.
Sa Rigoletom, Trubadurom i Travijatom, prema Alenu Duou, Verdi unosi veliku transformaciju u stil pevanja: „Pojavljuje se čitava nova generacija pevača koja će se formirati na zahtev te nove muzike, zahtev koji spaja stabilnu vokalnu tehniku sa moćnim dramskim nabojem“. Možda je od sve tri opere upravo Trubadur najbolji primer za to. Opera u kojoj se od početka do kraja nižu nezaboravne arije, dueti, terceti, horovi, pruža mogućnost svakom liku (Manriku, Leonori, Luni, Acučeni, Ferandu) da se kroz izuzetne arije pokaže u najboljem svetlu. One na taj način predstavljaju njihove lične karte u vokalnom i u dramskom smislu. „Sve što se u ovom operskom delu događa mi ne vidimo, već saznajemo iz priče protagonista“, kaže Gordan Dragović i dodaje da se „na sceni ‘vide’ samo glasovi Manrika, Leonore, grofa Lune i Acučene. Mi čujemo samo zvučnu evokaciju drame, ali kakvu. To je vatromet vokalne kanonade koja zaslepljuje lepotom.“ 
Premijera Trubadura bila je 19. januara 1853. godine u teatru Apolo u Rimu gde je primljena sa takvim oduševljenjem da je cela završna scena morala da bude ponovljena.  Kao jedna od najpopularnijih Verdijevih opera u kojoj se, kako beleži Branko Dragutinović, „odražavaju, spontano i iskreno, karakteristike njegovog genija i njegove umetnosti“, na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu je gotovo neprekidno od 1913. godine kada je izvedena pre zvaničnog početka rada Opere Narodnog pozorišta 1920. godine. 

Vanja Kosanić