Travijata
opera Đuzepa Verdija

Sadržaj

Prvi čin – Salon u Violetinoj kući
U svom raskošnom stanu u Parizu, Violeta dočekuje goste. Među njima je i mladi Alfred Žermon koga njegov prijatelj Gaston predstavlja kao starog Violetinog obožavaoca. Društvo nagovara Alfreda da zapeva napitnicu, koju prihvate Violeta i svi ostali. Ali, njoj iznenada pozli. Veselo društvo prelazi u susednu prostoriju. Ubrzo Alfred dolazi kod Violete i govori joj o svojoj ljubavi. Njegova iskrena ispovest duboko ju je uzbudila. Ona se u početku koleba jer ne veruje više u ljubav, ali videći da Alfred istinski oseća, pristaje da se ponovo vide kada uvene cvet kamelije koji mu je predala. Dakle: sutra! Alfred srećan odlazi. I gosti se opraštaju. Violeta ostaje sama u mislima o Alfredu i svom životu. Veselom pesmom ona slavi kratkotrajne radosti života, kojima se treba predati dok traju.

Drugi čin, prva slika – Seoska kuća u blizini Pariza
Sjedinjeni u srećnoj  ljubavi, Violeta i Alfred već tri meseca žive u malom  letnjikovcu u blizini Pariza, daleko od ranijeg Violetinog društva. Alfredovu sreću pomućuje vest koju slučajno saznaje od sobarice – da Violeta prodaje stvari kako bi podmirila troškove života. On žuri u Pariz da to spreči. Violeta dolazi i sa osmehom čita pozivnicu svoje prijateljice Flore za svečani bal. Tada joj najavljuju posetu: pred nju izlazi, dostojanstvenog držanja i hladnog izraza, Žorž Žermon, Alfredov otac, koji je došao da „spase“ sina iz njenih ruku. Ona je duboko uvređena i želi da napusti sobu. Njeno držanje zbunjuje starog Žermona, koji ubrzo uviđa da je Viloeta dobro i pošteno stvorenje koje iskreno voli Alfreda. Stari Žermon je dirnut, ali ipak od nje traži da napusti Alfreda, kako njihova veza, koja je u društvu primljena sa negodovanjem, ne bi bila prepreka srećnoj udaji Alfredove sestre. Ona pristaje slomljenog srca i oprašta se od Žermona. Kada ostane sama, piše Alfredu oproštajno pismo. Iznenada se pojavljuje Alfred, ali mu ona ne pokazuje pismo i oprašta se od njega sa suzama u očima. Uznemiren, Alfred očekuje najavljeni dolazak svoga oca. Ali mu komisionario, koji je tu bio u prolazu, donosi pismo koje je dobio od neke žene za Alfreda – to je Violetino pismo u kome ga obaveštava da ga napušta i da se vraća svom ranijem životu. Stiže otac koji ga nagovara da se vrati kući u rodnu Provansu. Videvši na stolu pozivnicu za bal kod Flore, Alfred odlazi u Pariz da nađe Violetu.

Drugi čin, druga slika – Salon u Florinoj kući
U Florinom salonu se sastalo staro parisko društvo, u kojem se proneo glas da je Violeta napustila Alfreda. Goste zabavlja balet. Pojavljuje se Alfred a zatim i Violeta u pratnji barona Dufola. Alfred i baron se nađu za kartaškim stolom, za kojim Alfred dobija veliku sumu novca. Alfred izaziva barona, ali ih rastavlja Flora koja društvo vodi na večeru. Violeta je tajno pozvala Alfreda na razgovor. On žurno dolazi, u nadi da će se pomiriti. Violeta ga moli da se povuče, jer se boji da će ga baron pozvati na dvoboj. Ona ne sme Alfredu da prizna da strahuje za njega i time još više podstiče njegov bes. Priznaje mu da se zaklela da će ga ostaviti i da je to od nje tražio Dufol. Zaslepljen ljubomorom, Alfred glasno poziva celo društvo i pred svima vređa Violetu, bacajući joj pred noge na kartama dobijeni novac – kao kurtizani. Svi su zgranuti i osuđuju njegov postupak. Pojavljuje se i stari Žermon koji ga osuđuje za postupak i udaljava ga od društva. Baron izaziva Alfreda na dvoboj.

Treći čin – Violetina soba
U skromno nameštenoj sobi jutro zatiče budnu Violetu, a pored nje u fotelji usnulu sobaricu Aninu. Violeta je teško bolesna od tuberkuloze i s mukom ustaje iz postelje. Posećuje je lekar, doktor Grenvil, koji saopštava Anini da se Violetin život bliži kraju. Violeta ponovo čita pismo Alfredovog oca koji joj zahvaljuje što je održala obećanje. Dvoboj je održan, Dufol je ranjen. Alfred je u inostranstvu, vratiće se da je moli za oproštaj i uskoro će je obojica posetiti. Posmatrajući u ogledalu svoje uvelo lice, ona strahuje da će za sve biti prekasno. U isti mah, kroz otvoreni prozor dopiru veseli glasovi pariske mladeži, koja se raduje karnevalu. Anina uzbuđeno ulazi i priprema Violetu na iznenađenje: došao je Alfred. On ulazi i strasno je grli, obećavajući da će je odvesti iz Pariza negde gde će se oporaviti i započeti sa njim novi život. Violeta bi htela da se obuče i izađe ali je snaga izdaje. Stiže i stari Žermon, ali prekasno, da bi je zagrlio kao kćer. Ona se očajno pita da li će je zaista mimoići životna sreća, sada, kada joj se najzad nasmešila. S tim mislima predaje Alfredu svoju sliku iz medaljona i umire.

VERDIJEV ISKORAK U SAVREMENO

„Nemoguće je, ili još bolje rečeno: gotovo je nemoguće boriti se protiv zavodnika Verdia. Tri četvrti stoleća njegova Traviata živi, drhti, pati i umire pred publikom i nama ne ostaje ništa drugo nego da pazimo sa koliko binske i pevačke okretnosti umetnice oživljuju nesrećnu Violetu Valeri na sceni. Samoj Verdievoj Traviati mi ne moramo ništa da dodajemo. Kada bismo joj hteli oduzeti nešto, svet bi se digao protiv nas“ reči su kritičara „Politike“ Miloja Milojevića iz 1930. godine. Ovo Verdijevo delo kome se, po Milojeviću, nema šta ali ni ne sme ništa zameriti treća je opera u čuvenoj trilogiji koju čine još i Rigoleto i Trubadur. Kompozitor koji će od početka svoje karijere (1839) svake godine komponovati po jednu, a nekada i dve opere, sa pomenuta tri dela u nizu koja su nastala između 1851. i 1853. godine steći će neverovatnu slavu.  
Dok je Rigoleto, zasnovan na drami Viktora Igoa Kralj se zabavlja (1832), smešten u XVI vek a Trubadur, komponovan prema istoimenoj drami Antonija Garsije Gutijereza iz 1836. godine u XV vek, Travijata predstavlja Verdijev iskorak u savremeno. Naime, opera je inspirisana komadom Aleksandra Dime Sina Dama s kamelijama iz 1852. godine koja predstavlja dramatizaciju piščevog istoimenog romana napisanog četiri godine ranije. Dima je u delu ovekovečio svoju ljubavnicu Mari Diplesi, čuvenu parisku kurtizanu koja je osvajala „svojom duhovitošću, šarmom i lepotom“ i koja se kretala u visokom društvu među bogatim i uticajnim muškarcima, umetnicima, piscima i muzičarima koji su se okupljali na zabavama u njenom salonu. Ovakvo okruženje zahtevalo je od nje da bude obrazovana i uvek dobro obaveštena o dešavanjima u svetu. Umrla je veoma rano, sa 23 godine, od tuberkuloze  1847. godine. „To je ono doba“ kako kaže Jožef Šulhof „kada se javlja i Balzakov roman o kurtizanama i Miržeov roman o boemima, kada se u novostvorenom građanskom društvu sve jasnije pokazuje da male prostitutke nisu od rođenja i po naravi pokvarene, već su ih društvo i prilike napravili takvima kakve su“, ili kako zaključuje Konstantin Vinaver – bila je to osuda postojećeg sistema u kome se jedino novac ceni i u kome se sve kupuje novcem.
Videvši predstavu tokom svog boravka u Parizu, dok je radio na finalnim pripremama za izvođenje Trubadura, Verdi je u naletu inspiracije Travijatu komponovao za četrdeset dana. Tako je stvorio operski lik zahvalan za interpretaciju jer budi naklonost i saosećanje publike prema Travijati, u prevodu – ženi koja je zalutala, skrenula s puta (La traviata). Dimina drama pružila mu je mogućnost da dinamičnost dela ostvari kroz kontraste (za kojima je uvek tragao u svom radu) prikazujući sa jedne strane sjaj, glamur i vrevu pariskog salona a sa druge miran seoski život u koji se povlače Violeta i Alfred. Iako se trudio da dosledno prati dramski tekst Verdi je ipak, sa libretistom Pijaveom, u fokus svoje predstave stavio duet između Žermona i Violete, taj prelomni trenutak kada ona posle burne diskusije prihvata da žrtvuje svoju ljubav prema Alfredu zarad sreće drugih. Ova scena predstavlja jedan od Verdijevih najvećih dramskih uspeha. Njegov cilj da integriše opersku i dramsku umetnost u Travijati je ostvaren uz konstataciju tadašnje štampe da će se od sada u operu, na Verdijeve predstave ići sa istim raspoloženjem sa kojim se ide u dramsko pozorište.
Veliki izazov kompozitor je postavio pred pevačice koje interpretiraju ovu ulogu a čiji bi glas trebalo, zbog tri različite faze kroz koje lik prolazi u predstavi, da poseduje karakteristike koloraturnog, dramskog i lirskog soprana istovremeno. 
Premijera Travijate bila je 6. marta 1853. godine u Veneciji u teatru La Feniče. Prema Verdijevom, ispostaviće se subjektivnom mišljenju, predstava nije dobro prošla. „Da li je krivica do mene ili do pevača? Vreme će odlučiti“ rekao je tada i uskoro povukao predstavu sa repertoara. Godinu dana kasnije, posle izvesnih izmena u partituri i uz adekvatne izvođače Travijata se vraća na scenu u punom sjaju koji traje do današnjih dana.

Vanja Kosanić

REČ REDITELjA
Travijata je opera koja se stalno vraća u moj život, a nikako da se u potpunosti uhvatimo u koštac, nas dve, nasamo, od početka do kraja. Kada sam se pripremala za prijemni ispit za studije operske režije na Akademiji umetnosti (1995), zamolila sam reditelja Aleksandra Pantelića, porodičnog prijatelja, da mi iz svoje bogate kolekcije video snimaka raznih (belo)svetskih operskih produkcija izabere jednu, koju bih detaljno proučila i izvršila dramaturšku analizu dela. Njegov izbor je bila filmska verzija Travijate u režiji Franka Zefirelija, sa Terezom Stratas u naslovnoj ulozi. To nije bio slučajni izbor, jer je filmskim sredstvima bilo mnogo lakše nepogrešivo pronići u muzičku dramaturgiju dela i dati pravo značenje svakom tonu, akordu, tonalitetu i svakoj muzičkoj frazi. Bio je to školski primer besprekorno analizirane muzičke partiture od strane vrhunskog reditelja, a samim tim, bukvar saznavanja čitave lepeze rediteljskih zahvata, bez mogućnosti greške (što je u teatru uvek prisutno i nikada se ne zna da li je reditelj nešto baš tako želeo, ili je samo tog puta slučajno tako ispalo). Ovaj snimak je prvi, ali ne i jedini „krivac“ što sam sa matematičkog fakulteta pobegla na opersku režiju i što sam za sva vremena zavolela Verdijevu damu sa kamelijama. Sledeći susret sa Travijatom bio je pri izboru teme za diplomski ispit. Želela sam da primenim nova saznanja, dobijena tokom četvorogodišnjeg studiranja od profesora Mladena Sabljića i Gordana Dragovića, i da ovoga puta samostalno izrežiram jednu scenu iz opere. Režirala sam prvu sliku drugog čina, odnosno scenu u bašti. Moja prva Violeta je bila Sanja Kerkez, kojoj je to bio prvi nastup u ulozi Violete Valeri. I Janko Sinadinović je debitovao kao Alfred, a muzički, i dobrim delom dramaturški, pripremala ih je Ana Zorana Brajović, koja je tada već bila kao asistent dirigenta i dirigent u našoj Operi. Jedino su Miodrag D. Jovanović kao Žorž Žermon i Aleksandra Stamenković Garsija kao Anina već pevali u „velikoj“ predstavi. Upravo je Ana dirigovala predstavu Travijate na Velikoj sceni, 24. marta 1999. na koju sam došla da vidim kostime iz drugog čina, ali su se odmah posle prvog čina oglasile sirene i najavile bombardovanje, tako da sam gledanje kostima, kao i sam diplomski ispit morala da odložim za koji mesec. „Moja bašta“, na Sceni „Raša Plaović“ je ličila na „Borinu baštu“ na Velikoj sceni. Nameštaj je bio isti, ali sam malo promenila raspored, kostimi su bili isti, ali sam se trudila da napravim novi, drugačiji mizanscen, a da isto tako bude logičan i dramatičan, kao što je to bio slučaj sa mizanscenom u predstavi sa Velike scene, koju je 1980. pa zatim 1991. režirao gospodin Borislav Popović. Pre nekoliko godina, imala sam priliku da ponovo režiram skraćenu verziju Travijate na Sceni „Raša Plaović“, kojom je tenor Ljubomir Popović polagao magistarski ispit iz pevanja, ulogom Alfreda, a kako „stara“ Travijata u to vreme nije bila na repertoaru, napravili smo celu predstavu, bez horskih numera, uz klavir, sa Gordanom Tomić kao Violetom i ostalim mladim kolegama, od kojih su neki bili i polaznici Operskog studija. Moj četvrti susret sa Travijatom je obnova režije Borislava Popovića, čija je premijera bila 1980, a koju je i on sam obnavljao i menjao mnogo puta. Ovog puta je trebalo pomiriti sećanja onih koji su nastupali u predstavi više od tri decenije sa onima koji debituju u svojim ulogama, trebalo je uvesti dosta novih, mladih članova hora, osvežiti i pomalo modernizovati kostime (koji su i dalje u epohi i rađeni po starim snimcima i skicama gospođe Božane Jovanović, ali ipak izmenjeni i dopunjeni, a sve pod nadzorom naše kostimografkinje Olge Mrđenović)... i konačno, scenografija, koja je dosta izmenjena u odnosu na onu iz 1991, čije je obnavljanje i sve promene u dogovoru sa mnom vršio scenograf Boris Maksimović. Budući da jedan čovek uvek mora na kraju da odlučuje i presuđuje kako će dotična predstava izgledati i koju će poruku nositi sa sobom, stojim iza svake konačne odluke, timski donesene, a sve za dobrobit predstave i za što lepši ugođaj našoj publici. Ovim zahvatima nismo reanimirali 34 godine staru predstavu i produžili život starici koja bi opet da bude devojka, nego smo devojku obukli u iskustvo i znanje, naučili je da poštuje mudrost i tradiciju, a naoružali je smelošću i lepotom i pustili je da živi i da nas uzbuđuje, zabavlja i rastužuje još mnogo godina na našoj sceni.

* * *

ZAŠTO CRVENA KAMELIJA? Umesto odgovora na ovo pitanje, citiraću pasus iz romana Aleksandra Dime, mlađeg, o buketu kamelija koji je bio Violetin „zaštitni znak“:

...Dvadeset pet dana u mesecu kamelije su bile bele, a pet dana su bile crvene. Nikada se nije saznalo za razlog tog menjanja boje, koje beležim, mada ne mogu da ga objasnim, a koje su njeni prijatelji i stalni posetioci pozorišta u koja je češće zalazila, zapazili isto kao i ja...

Mislim da svaka žena razume njen znak kojim je na vrlo prefinjen način stavljala do znanja da kada su kamelije crvene, ona odlazi kući sama. Muškarcima je malo teže da shvate taj sasvim ženski znak, pa ja ni u jednoj „muškoj režiji“, ne videh da Violeta Alfredu (u romanu i drami Margerita Armanu) daje crvenu kameliju odgađajući njihov intimni susret dok cvet ne uvene, odnosno do sledećeg dana. Svi reditelji, čije sam postavke imala prilike da vidim, kako u operi, tako i u drami, romantizovali su taj gest poklanjanja cveta i davali Violeti u ruke belu kameliju, ne prepoznajući informaciju žene, koja je verovatno samo onima sa kojima je bila najintimnija prijateljica i trenutna ljubavnica, na taj način davala do znanja da tih večeri, kako bismo danas rekli – ima poštedu. Taj i još nekoliko detalja i malih izmena, moj su doprinos ovoj predstavi da bude što bolja i znam da mi naš Bora Popović to neće zameriti. Jer sve što smo uradili – našem Bori je u čast. 

Ivana Dragutinović Maričić