Slepi miš

Štrausov put ka „Slepom mišu“

„Dobro raspoloženje je efikasnije od najboljeg leka. Moj moto je uvek bio ‘Veselo prođi kroz život’. Briga šteti zdravlju i životu...“ zabeležio je Johan Štraus Mlađi u pismu svojoj supruzi Adeli. Da to nisu samo prazne reči svedoči ceo njegov stvaralački opus sa delima punim radosti, veselja i entuzijazma u čijem središtu stoji – valcer – muzika za ples koju će proslaviti njegov otac, prvi „kralj valcera“ Johan Štraus Stariji (1804–1849) a čiju će popularnost dovesti do vrhunca Johan Štraus Mlađi (1825–1899). Zbog toga nije slučajno što nova godina tradicionalno započinje čuvenim Bečkim koncertom i Štrausovom muzikom čiji prenos prati čitav svet.
Štrausov otac nije bio oduševljen idejom da se njegova deca bave muzikom i svim silama se trudio da ih od toga odvrati. Međutim, majka koja je primetila veliki talenat svog prvog sina Johana Mlađeg krišom ga je poslala da uči violinu i kompoziciju i on već sa 19 godina osniva svoj prvi orkestar. Otac je na sve načine pokušao da onemogući Johanov prvi nastup u Domajerovom kazinu u Beču 1844. godine. Ne samo da u tome nije uspeo već je publika iz radoznalosti u velikom broju došla da čuje njegovog naslednika. Koncert na kome je Johan Mlađi izveo svoja dela, ali iz poštovanja prema ocu i neke od njegovih najpopularnijih kompozicija, postigao je veliki uspeh i predstavlja početak jedne izuzetne karijere. Uskoro je Štraus krenuo na svoju prvu turneju (tokom 1847. i 1848. godine) na kojoj je nastupao u Pešti, Beogradu i Bukureštu.
Štraus Stariji umire rano i sin 1849. godine nasleđuje čitavo jedno muzičko „preduzeće“ od 200 zaposlenih među kojima su osim članova orkestra bili i aranžeri, prepisivači, asistenti dirigenta, bibliotekari, publicisti i agenti za organizaciju svetskih turneja pošto će Štraus uskoro osvojiti čitav svet od Rusije, Engleske, Francuske, Italije, Nemačke sve do Amerike. Posao se razvio toliko da Štraus više nije mogao sam da postigne i da komponuje i da diriguje orkestrom te je uključio i svoju takođe talentovanu braću Eduarda i Jozefa. Najveći broj nastupa Štrausovih orkestara bio je u sezoni karnevala koja je trajala i po nekoliko meseci. Tokom ovog perioda priređivani su brojni balovi i maskenbali, običaj koji se u Beču zadržao do danas, na kojima je glavni ples bio valcer. 
Kruna Štrausove karijere je pozicija Muzičkog direktora dvorskih balova koju je dobio 1863. godine. Bilo je to priznanje da je njegova muzika dostojna izvođenja na dvoru. Njegova dela osvojila su sve prostore kako one geografske tako i one u kojima su se okupljali različiti slojevi društva : krčme, plesne i koncertne dvorane, vrtove a uskoro će osvojiti i pozorište.     
Naime, sredinom XIX veka u Francuskoj se pojavljuje novi žanr muzičkog pozorišta – opereta čiji je tvorac bio Žak Ofenbah (1819–1880). Spoj muzike, plesa i podjednako zastupljenih govornih delova kao i vedre teme koje uključuju sentimentalnost, romansu, komediju i satiru opereti su donele veliki uspeh u celom svetu. Prema legendi Žak Ofenbah je lično nagovarao Štrausa da se upusti u pisanje opereta što je ovaj prihvatio sa rezervom jer je, iako je voleo pozorište, smatrao da ne poseduje smisao za dramaturgiju. Početkom sedamdesetih godina XIX veka ipak odlučuje da se u potpunosti posveti ovom žanru. Spojivši francusku operetu i bečki valcer stvorio je – bečku operetu. 
Godinu dana posle pada berze koja je bila u maju 1873. i velike finansijske krize, direktor Pozorišta an der Vin tragao je za delom koje će vratiti publiku u teatar. Otkupio je prava za Mejakovu i Alevijevu francusku komediju Zabava (1872), koju su za bečko pozorište adaptirali Karl Hafner i Rihard Žene, a zatim je libreto ponudio Johanu Štrausu. Oduševljen, Štraus je za nešto više od četrdeset dana napisao operetu, koja će poneti naziv Slepi miš i postati najpoznatija u celom svetu.    
Libreto za Slepog miša omogućio je Štrausu da u teatar uvede balsku dvoranu (mesto koje mu je bilo tako blisko) i karnevalsku atmosferu u kojoj se ljudi ujedinjuju kroz pesmu i igru, gde se zahvaljujući maskama brišu sve klasne razlike i gde svako, makar i na jedan dan, može da postane neko drugi. Jer centralni događaj ove operete predstavlja bal kod princa Orlovskog gde doktor Falke sporovodi svoju „osvetu Slepog miša“ detaljno osmislivši čitavu podvalu u kojoj glavni protagonisti predstave kao kakve marionete igraju uloge koje im je dodelio. Tako se sobarica Adela u toaleti svoje gazdarice predstavlja kao glumica, Frank upravnik zatvora postaje francuski plemić a Rozalinda mađarska grofica. Na scenu je Štraus izveo tadašnje bečko društvo (dame i gospodu u večernjim toaletama i frakovima po poslednjoj modi) u kome je pozorišna publika mogla da se prepozna. Sve je to prožeto nezaboravnim melodijama: od uvertire koja se izvodi na Bečkom novogodišnjem koncertu do Rozalindinog „Čardaša“ koji je, izveden pre premijere, stekao veliku popularnost... Pred protagoniste Štraus je postavio velike zadatke jer, kako kaže Konstantin Vinaver, ova opereta „zahteva izvrsne pevače, raskošne glasove, iskusne glumce, komedijaše, lepršave balerine, raspoloženi hor, odličan orkestar i omiljenog apsandžiju“. 
Premijera Slepog miša (5. april 1874. u Teatru an der Vin) postigla je veliki uspeh tako potreban pozorištu u finansijskoj krizi a jedna je od retkih opereta koja je dobila tu čast da bude na repertoaru operskih kuća. Taj status dao joj je Gustav Maler,  kompozitor i dirigent, kada je stavio na repertoar Hamburške državne opere 1894. godine a njegov primer sledile su Bečka državna opera (tadašnja Bečka dvorska opera), Kovent garden opera u Londonu i Metropoliten u Njujorku. U Narodnom pozorištu u Beogradu izvodi se od 1907. godine.

Vanja Kosanić

Sadržaj

Pre nekoliko godina dr Falke i Ajzenštajn prisustvovali su jednom balu, na kojem je Ajzenštajn imao masku leptira, a Falke slepog miša. Vraćajući se pred zoru kući, da bi se našalio sa pijanim Falkeom, Ajzenštajn ga ostavlja u jednoj šumi blizu grada. Kada se ujutro probudio, dr Falke je u kostimu slepog miša, okružen gomilom koja ga je ismejavala, morao proći kroz varoš do svoje kuće. Falke se tada zakleo da će se osvetiti Ajzenštajnu. Na toj osveti zasniva se opereta Slepi miš. 

I čin

Kroz prozore salona Ajzentašjnove vile dopiru zvuci serenade operskog pevača Alfreda, zaljubljenog u Rozalindu, lepu ženu Gabrijela Ajzenštajna. Sobarica Adela dobija pismo od svoje sestre, balerine Ide (u stvari od Falkea, čime počinje njegova osveta) koja je poziva na maskenbal. Adela zamoli svoju gospodaricu da je uveče pusti da poseti svoju „bolesnu tetku“. Dolazi Ajzenštajn sa svojim advokatom dr Blindom sa jedne sednice, na kojoj je Ajzenštajn osuđen na zatvor zbog uvrede poreznika. Ulazi Falke i predlaže svome prijatelju da, pre nego što ode u zatvor, provedu veče na balu, kod princa Orlovskog. Ajzenštajn sa Falkeom tobože odlazi u zatvor. Poslavši Adelu „njenoj tetki“, Rozalinda prima Alfreda, svog starog obožavaoca i sa njim uz vino provede veče. Dolazi Frank, čuvar zatvora, da Ajzenštajna vodi u zatvor. Kako bi spasila svoju čast, Rozalinda dopušta da stražar odvede Alfreda, umesto njenog muža.

II čin

Princ Orlovski dočekuje svoje goste na maskenbalu, koji je priredio Falke kao komediju na kojoj će se osvetiti Ajzenštajnu (arija Orlovskog).  Na čuđenje Ide, pojavljuje se Adela, obučena u haljinu svoje gospodarice. Stiže i Ajzenštajn predstavljen kao „markiz Renar“. On uskoro prepoznaje svoju sobaricu, ali ona odbija pretpostavku da osoba njenog izgleda može biti služavka (arija Adele). Dolazi Frank, upravnik zatvora, koga Falke predstavlja kao „Ševalije Šagrena“. Prerušena  u mađarsku groficu, dolazi Rozalinda. Videvši Ajzenštajna, uvređena Rozalinda odlučuje da mu se osveti: ona ga potpuno osvoji svojom lepotom i šarmom i u šali mu uzme sat. Na zahtev prisutnih, ona peva pesmu iz svog „rodnog kraja“ i celo društvo dovodi do vrhunca raspoloženja (arija Rozalinde). Nastupa baletski ansambl, kao najveća atrakcija večeri. Na završetku princ Orlovski poziva sve prisutne da zaigraju bečki valcer, što oni i prihvataju – nazdravljajući pesmi, igri i vinu. Sat otkucava šest časova: vreme kad Ajzenštajn mora da ide u zatvor. Sa Frankom, on odlazi na izdržavanje kazne.

III čin

U zatvoru, Alfred peva jednu opersku ariju a pijani Froš ga utišava. Dolazi Frank koji pokušava da se povrati od posledica bala kod Orlovskog. Verujući da će Frank, koga je srela na balu, pomoći njenim ambicijama, Adela dolazi sa Idom. Ona mu prikazuje svoj umetnički talenat (arija Adele). Međutim, pojava Ajzenštajna, koji je došao na izdržavanje kazne, prekida  ovo i devojke su prinuđene da se sakriju. Na svoje veliko iznenađenje, Ajzenštajn konstatuje da se jedan Ajzenštajn već nalazi u zatvoru. Ajzenštajn oblači odelo advokata Blinda. Ne prepoznavši ga i misleći da je Blind, Rozalinda i Alfred mu ispričaju događaj od prošle večeri, što ga dovodi do besa. On skida Blindovo odelo i na njihovo zaprepašćenje otkriva se ko je. Rozalinda mu pokazuje sat „markiza“ da bi ga podsetila kako joj se on na balu udvarao i želeo da sluša otkucaje njenog srca.
Dolazi Falke, koji prisutnima i zbunjenom Ajzenštajnu objašnjava da je to sve bila samo šala, kojom je hteo da se osveti za ono što mu je nekada Ajzenštajn priredio. Rozalinda oprašta mužu, Frank obećava Adeli podršku, a princ Orlovski poziva sve zvanice da se zabavljaju „svako prema svome ukusu“.