Reč rediteljke
Naš razred – istorija u XIV časova, prati sudbine desetoro drugarica i drugova, Poljaka i Jevreja, kroz decenije dvadesetog i dvadeset prvog veka. Drama je fikcija iako inspirisana konkretnim događajem – zločinom istrebljenja Jevreja u mestu Jedvabne 10. jula 1941. koji su počinili Poljaci. Ona je snažan umetnički oblik velike lepote i snage. Pesnik je tu da upozori, opomene, postavi pitanja zajednici, pojedincu šta bi uradio u datoj situaciji, kako biti čovek u nečovečna vremena, zašto se nešto dogodilo, kako je bilo to moguće. I ona to čini. Naš razred je i Naš razred. I lako u drami prepoznajemo ogledalo iskustava mržnje, nasilja , zločina, poricanja, progona istine…. Oblik drame, njena forma je kao sudar iracionalnog- poetskog i dokumentarističkog, naivnosti i okrutnosti, mašte i faktografije. Imre Kertes, pisaca romana Besudbinstvo o svom iskustvu četrnaestogodišnjeg jevrejskog dečaka koji dospeva u nacistički logor u Poljskoj, u Dosijeu K piše: Svet fikcije je suvereni svet koji se rađa u glavi autora i sledi zakone umetnosti. Pisanje je pojačani život. To je razlika između romana i životopisa. Između drame i onoga što je detaljno opisano u knjigama Susedi J. T. Grosa ili Mi iz Jadvabnea, Ane Bikont. Naš Razred je rasprava, pričanje priča nesmirenih duša, javna ispovest zločinaca i žrtava, drugova i drugarica, pred nama, ritual inicije u istinu.U vremenu u kojem živim, vremenu novih oblika totalitarizma, travestiranog i ogoljenog fašizma, vremenu koje podstiče nasilje u raznim oblicima, vremenu političkih zloupotreba istorijskih činjenica, negiranja i progona istine, veličanja zločina i zločinaca, drama je snažan poziv da preispitujemo savest, da razmišljamo o krivici i odgovornosti o Našem razredu.
U ekipi je mlada glumačka podela. Današnje, mlade generacije nisu odgovorne za zločine počinjene u prošlosti u naše ime. Ali, svaki čovek jeste odgovoran za to kako se odnosi prema zločinu, i prema prošlosti koja očigledno nije prošlost nego živa rana koja ne može da zaraste dok god se istina proganja, beži se od nje ili se negira. Ko daje dozvolu za ubijanje, progon i uništenje Drugog, ko daje dozvolu da se manipuliše istinom, kako se kreira figura neprijatelja, kako rađa mržnja, šta je herojstvo, i još niz pitanja koja se tiču savesti, slobode, odgovornosti i krivice postavlja Naš razred. O dobru i zlu, o onda i sada, o čoveku i nečoveku…
Drama je i poziv da čitamo Pitanje krivice Karla Jaspersa, da razmišljamo o tome šta je krivična odgovornost, šta politička, šta moralna a šta metafizička. Mlade generacije su najdraži plen za savremene zločince koji izvrću istinu, truju im dušu, i vrbuju ih lažima i opsenama za budućnost novih zločina, progona. A da bi zlo pobedilo – kao što reče rabin – dovoljno je da dobar čovek ne učini ništa.
Više o drami
Od svih Slobođanekovih drama najveći uspeh postigla je drama „Naš razred, istorija u XIV časova“. Smatra se da je tematski inspirisana „slučajem Jedvabno”. U Jedvabnu, gradiću na severoistoku 1941. godine u jednom ambaru, Poljaci su žive spalili 1600 Jevreja, o čemu je Jan Tomaš Gros napisao knjigu „Susedi“. Nešto kasnije knjigu je napisala i novinarka Ana Bikont, naslovljenu sa „Mi iz Jedvabnog“. A posle njih Tadeuš Slobođanek napisao je dramu „Naš razred, istorija u XIV časova“.
Do danas postavlja se pitanje: Šta se dogodilo s „našim razredom”? Jer, pored slučaja Jedvabno „drama” u najširem smislu reči izlazi iz okvira konkretne istorijske situacije. Postaje univerzalna. (…) O neizbežnim razlikama u recepciji „Našeg razreda“ u zapadnoj i istočnoj Evropi i na drugim kontinentima u poljskom časopisu „Dijalog“ (2010/1) napisale su veoma značajan tekst pozorišne kritičarke Kristina Dunjec i Joana Krakovska naslovljen sa „Šta se događa s Našim razredom“, o razlikama koje onemogućuju univerzalnost poimanja istorije, ističući da je Slobođanekovo delo umetničko, a ne publicističko.
Veoma je značajan i tekst kritičarke Joane Ščensne naslovljen sa „To je Naš razred“ objavljen u „Gazeti vyborčoj“ (2010/224): „To nije pripovest o konkretnom zločinu, već o tragizmu i apsurdu ljudske egzistencije upetljane u istoriju. Obični, ni dobri ni loši ljudi, sudarili su se s nečim što ih je nadrastalo. Pored pokušaja nisu položili ispit zrelosti i nikada se iz tog nepolaganja neće izvući... Slobođanekov Naš razred pitanje zločina i kazne, krivice i osude, patnje i oprosta preneće iz istorije i scene direktno u naš život”. I mnogi zapadni režiseri izneli su slična uverenja o univerzalnoj poruci Našeg razreda. (…) Jer, Slobođanek je podjednako napisao dramu o Jedvabnu i o opštim mehanizmima mržnje i agresije u polietničkom društvu, o etničkim sukobima u mnogim zemljama sveta, koji u izvesnim trenucima na univerzalan način vode tragediji.
(Izvodi iz teksta Biserke Rajčić)
