Magbet
tragedija Vilijama Šekspira
Vilijam Šekspir je, verovatno, rođen 23, 24, 25 ili 26.aprila 1564. godine u Stradfordu na Ejvonu. Bio je treće dete i prvi sin oca Džona, koji je bio zanatlija, i majke Meri Arden, koja, verovatno, vodi poreklo iz ugledne plemićke kuće. Sa osamnaest godina, 1582, ženi se osam godina starijom En Hatavej, šest meseci kasnije se rađa njihova kćer Suzana, a blizanci Hamnet i Džudit dve i po godine kasnije. Hamnet umire sa jedanaest godina u Stradfordu.
Ime Vilijam Šekspir se pojavljuje 1595. godine na listi glumaca plaćenih po 20 funti da igraju dve predstave na dvoru, za kraljicu. Kupio je kuću, drugu po veličini u Stradfordu, 1597. i živeo u Londonu verovatno do 1610. Igra glavne uloge u komadima Bena Džonsona Every Man in his Humor (1598) i Sejanus his Fall (1603). Od 1599. Šekspir je u posedu akcija, ponekad kao vlasnik, ponekad kao zakupac, Glob teatra. Godine 1604. je učestvovao u procesiji na krunisanju kralja Džejmsa I i VI od Škotske, kao komornik. Njegovo ime se sve više pojavljivalo na spiskovima utajivača poreza i u sudskim spisima, kao tužioca i tuženog. Većina suđenja se odnosila na finansijske sukobe. Šekspir je i dalje sticao nekretnine i zemljišta u Londonu, i posebno u Stradfordu.
Umro je 23. aprila 1616. godine i sahranjen je dva dana kasnije. Većinu svog imanja ostavio je kćeri Suzani, a supruzi samo mnogo pominjani „najbolji krevet“ i posteljinu. U njegovoj imovini nije bilo pomena o knjigama ili rukopisima. Nije ostavio o sebi ništa zapisano, što samo govori da u njegovo vreme pozorišni pisci nisu uživali veliki društveni ugled i još više o tome da svest o njegovoj genijalnosti nije postojala u vremenu u kome je živeo ni kod njega samog.
Danas se Šekspir smatra za jednog od najvećih genija u istoriji dramske književnosti, i verovatno je najigraniji pozorišni pisac. Napisao je 38 drama, 154 soneta i brojne pesme. Rečnik, kojim piše svoja dela, sadrži oko 20.000 reči. Ni jedan drugi pisac ili dramatičar u engleskoj istoriji nije posedovao toliko obiman rečnik. Uprkos vekovnim istraživanjima ne zna se o Šekspiru mnogo. Verovatno je najkorišćenija reč u njegovim biografijama „verovatno“.
pripremila Molina Fotez
Jagoš Marković (Podgorica, 1966) je jedan od najistaknutijih pozorišnih reditelja naše zemlje, kao i čitavog regiona. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (1987), u klasi prof. Borjane Prodanović i Svetozara Rapajića. U Narodnom pozorištu u Beogradu, čiji je stalni reditelj od 2008 godine, režira najznačajnije naslove svetske i domaće klasike: Učene žene, Hasanaginica, Gospođa ministarka, Pokondirena tikva, Dr, Antigona, Ožalošćen porodica, Pepeljuga (opera) i Figarova ženidba (opera). Po pravilu, njegove predstave su dugovečne, hvaljene, izvode se uvek pred prepunom salom i proslavljaju nacionalni teatar na međunarodnim gostovanjima.
U drugim teatrima u zemlji i inostranstvu režirao je do sada preko pedeset predstava. Među najznačajnije ubrajaju se: Romeo i Julija, Kate Kapuralica, Dekameron dan ranije (Narodno pozorište Sombor), Lukrecija iliti Ždero (Pozorište na Terazijama), Skup, Bogojavljenska noć, Govornica, Sumnjivo lice, Uobraženi bolesnik, Tako je ako vam se tako čini, Putujuće pozorište Šopalović, Čudo u Šarganu (Jugoslovensko dramsko pozorište), Porodične priče, Gospoda Glembajevi, Jesenja sonata (Atelje 212 ), Sumrak bogova, Divlje meso (Beogradsko dramsko pozorište) Galeb, Filumena Marturano i opera Karmen (HNK Ivana pl. Zajca), Lukrecija o’ bimo rekli Požeruh (Riječke letnje noći), Učene žene (HNK Split), Čarapa od sto petlji (Beogradsko dramsko pozorište), Zora na istoku, Naši sinovi, Svinjski otac (Zvezdara teatar), Hasanaginica (Centar za kulturu Tivat), Tartif, Hekuba...(Crnogorsko narodno pozorište) .
... U švedskom Kraljevskom pozorištu Dramaten povodom jubileja tog teatra režirao je Strinbergovu Kraljicu Kristinu. Posle raspada Jugoslavije prvi je naš reditelj koji je radio na Dubrovačkim ljetnim igrama (Romeo i Julija, 2014). Marković je dobitnik oko pedeset strukovnih, festivalskih i državnih nagrada među kojima su: Nagrada „Bojan Stupica“, Nagrada oslobođenja Beograda, Trinaestojulska nagrada, nagrada „Mića Popović“, nagrada za sveukupan doprinos stvaralaštvu Crne Gore, Nagrada grada Beograda, Nagrada grada Podgorice, Sterijina nagrada, nekoliko nagrada „Zlatni ćuran“ , „Ardalion“… U Bugarskoj je održan festival „Balkan čita Jagoša” u okviru koga su četiri reditelja radila njegov tekst Govornica.
Prilikom svečane dodele Nagrade „Mića Popović“ Jagošu Markoviću, juna 2004, Ljubomir Simović između ostalog je rekao: ”U delu koje postavlja na scenu Jagoš uvek vidi nešto što pre njega nije video niko. On nam i stare i poznate stvari otkriva kao nove i nepoznate. On napravi neki neprimetan gest, ali tim gestom preobrazi sve... Jagoš radikalno, i s najvećom smelošću, menja metaforu koju nalazi u tekstu. Pri tom, on to ne radi samo kao reditelj, jer on u pozorištu i nije samo reditelj. On je u pozorištu sve; on je i glumac, on je ceo ansambl, on je i publika, on je i scena, i loža, i prva, druga i treća galerija, on je i pozorišna biblioteka, on je i četka i boja, i čekić i ekser, i konopci i reflektori, i svila i vatra, i kulisa i zavesa. On je sve to možda samo zato da bi nam kazao da je svet bez ljubavi samo isušeno, slano i jalovo morsko dno, što, opet, nije ništa drugo do ono što o ljubavi u prvoj poslanici Korinćanima kaže apostol Pavle“.
“Svi smo mi on. Svako je grešio i ubijao. Bar rečima, makar mislima... Sada smo na najnižoj tački, čini mi se od kad nas znam. Gori nego ikada, ali pročistićemo se i biti bolji, nadam se i verujem u dobro.”
Jagoš Marković, reditelj
izvod iz intervjua „Svako želi da je veliki, a niko neće da se prihvati odgovornosti“
Borka Trebješanin, „Politika“, 11.11.2022.
Reč dramaturga
Kako igrati tragediju Magbetovu danas? Ko je on i ko je njegova ledi? Pre svega su, kao i svi mi, ljudska bića. On i Ona. Ona i On. I nepromenljivost prirode ljudske, ovozemaljske. I razularenost uma ljudskog. I pomamljenost volje ljudske. I suđaje tri, koje vešticama zovu. I zašto li ih srete heroj dok se iz bitke domu vraćao? Čime ih zazva neustrašivo bitku bijući? Suđaje tri, koje vešticama zovu. I istinu mu rekoše. I on ih ču, ali samo dotle dokle je mogao da primi izrečeno iz zatvora ljudske prirode, ovozemaljske. Ne može se razularenim umom Sila prihvatiti. Pred Saznanjem se mora sopstvo poništiti. U domu ga ona dočekala. Voli ga. Volja je njeno sve... Uz njega je do kraja sebe ovozemaljske dok je razum u svojoj razularenosti ne napusti. Ne vide, ni jedno od njih, da put ka slobodi postoji...On ima svest o tome da ga moćne sile pod svoje uzeše i da njegova ovozemaljska „moć“ tome ništa ne može. A opet, ne odriče je se, i daje joj, do poslednjeg svog treptaja, da i ona svoju snagu pokaže. Zna da je samo čovek i da toj prirodi ljudskoj, ovozemaljskoj, dok je na ovom svetu služiti mora i nadići je nije u stanju. Zna da je ta nemoć njegova tragedija i pristaje na to da drugačiji put na ovom svetu i ne traži.
Nakon pročišćenja put Svetlosti je otvoren...
Molina Udovički Fotez
IZ ISTORIJSKIH SPISA
Vekovima su Škotski klanovi ratovali jedni protiv drugih. Kralj Malkolm od Škotske, kralj Škota i Pikta nakon bitke kod Karhama 1018. postaje najmoćniji čovek u Škotskoj. Nakon smrti kralja Ovena, vladara Britona, koji nije imao potomaka, Dankan (Malkolmov unuk) postaje putem braka zakoniti vladar Britona. Zahvaljujući tome Malkolm ujedinjuje četiri kraljevstva Škotske pod jednom krunom, tako da je Škotska početkom 11. veka konačno postala jedinstvena nacija.
DANKAN – KRALj ŠKOTSKE 1034–1040.
Dankan je postao kralj Škotske nakon Malkolmove smrti 1034. Bio je mnogo slabija ličnost od Malkolma i izuzetno loš vođa. Posle poraza u Nortambriji bio je prinuđen da se osramoćen povuče nazad u Škotsku.Njegov rođak Magbet, poglavica severnih Škota, takođe je polagao pravo na presto preko svoje majke. Magbet je sklopio savez sa svojim rođakom grofom od Orknija i zajedno su porazili i ubili Dankana kod Elgina 1040. godine.
MAGBET – KRALj ŠKOTSKE 1040–1057.
Mac Bethad mac Findláich ili Magbet, grof od Moraja, preuzeo je tron u svoje ime i u ime svoje žene Gruh, a nakon smrti Dankana proglasio se za kralja umesto njega. Poštovan zbog svojih izrazitih liderskih kvaliteta, Magbet je bio mudar kralj koji je uspešno vladao 17 godina. Živeo je u utvrđenom zamku u Dansinanu severno od Perta. Njegova vladavina bila je dovoljno sigurna da je mogao da ode na hodočašće u Rim 1050. Međutim, mir nije dugo potrajao: Dankanov sin Malkolm koji je pobegao u Nortambriju nakon poraza svog oca, nikada se nije odrekao svog prava na presto. Godine 1054. uz podršku grofa Sivarda, predvodio je vojsku protiv Magbeta, pobedivši ga u bici kod Dansinana. Magbet je ostao kralj, vrativši Malkolmu njegove zemlje. 1057. godine Magbet je poražen i ubijen, a Malkolm je postao kralj.
ŠEKSPIROV „MAGBET”
Opšte je prihvaćeno mišljenje da je Šekspir napisao dramu negde između 1604. i 1606. godine, kada je na prestolu bio novi kralj, kralj Džejms I i VI od Škotske. Postoji mogućnost da je Šekspir dobio odobrenje za dramu od novog kralja, jer se u njoj pojavljuju veštice, a bilo je dobro poznato da je kralj bio zainteresovan za natprirodno (1597. Džejms je napisao knjigu o duhovima i vradžbinama pod nazivom „ Daemononlogie “). Šekspir namerno meša činjenice i fikciju u svom komadu. Koristeći Holinšedove „Hronike Engleske, Škotske i Irske“ (1587) kao svoj izvor, Šekspir postavlja bitku između Dankana i Magbeta 1040. godine da se odvija na Birnam Hilu u Pertširu, umesto blizu Elgina gde se ona zapravo odigrala. U drami, Magbet umire u Dansinanu, dok se u stvarnosti to desilo u Lumphananu gde je poražen i ubijen 1057. Šekspirova drama se odvija tokom perioda dužeg od godinu dana, dok je u stvarnosti Magbet vladao 17 godina. Što se tiče ličnosti dva glavna lika, Dankana i Magbeta, Šekspirov prikaz opet nije istorijski tačan. U drami, Dankan je prikazan kao snažan, mudar i ostareli kralj, dok je u stvarnosti bio mlad, slab i neefikasan vladar. Šekspirov Magbet praktično nema zakonito pravo na tron, dok je pravi Magbet polagao stvarno pravo na tron po majčinoj liniji, i Magbet i njegova žena su potomci Keneta Mekalpina. U Šekspirovoj drami, Magbetov prijatelj Banko je prikazan kao plemenit i odan čovek, koji se odupire zlu, što je u suprotnosti sa likom Magbeta. Međutim, u Holinšedovim „Hronikama“, Banko je prikazan kao sušta suprotnost: on je Magbetov saučesnik u ubistvu Dankana. Novi kralj, Džejms I i VI od Škotske, tvrdio je da potiče od Banka preko kraljevske loze Stjuart, tako da Banko nije smeo biti prikazan kao ubica kraljeva!
Premijerno izvođenje
Premijera, 22. novembar 2022.
Velika scena
Vilijam Šekspir
Magbet
Prevodilac: Velimir Živojinović
Režija Jagoš Marković
Dramaturg Molina Udovički Fotez
Scenski govor dr Ljiljana Mrkić Popović
Scenograf Matija Vučićević
Kostimograf Lana Cvijanović
Izbor muzike Jagoš Marković
Dizajn zvuka Vladimir Petričević
Pomoćnik reditelja i asistent scenografa Tara Lazarević
Asistent kostimografa Višnja Žilić
Producenti Nemanja Konstantinović, Vuk Miletić
Inspicijent Sanja Ugrinić Mimica
Sufler Marija Nedeljkov
Premijerna podela:
Magbet, plemić škotski Nebojša Dugalić
Ledi Magbet Nataša Ninković
Dankan, škotski kralj Branislav Lečić
Banko, plemić škotski Aleksandar Srećković
Veštice Radmila Živković, Aleksandra Nikolić, Ivana Šćepanović
Malkom, Dankanov sin Vučić Perović
Lenoks, plemić škotski Petar Strugar
Ros, plemić škotski Danilo Lončarević
Makdaf, plemić škotski Jovan Jovanović
Donalbejn, Dankanov sin Ognjen Malušić*
Dvorski časnik / Prvi ubica / Sajton Nemanja Stamatović
Drugi ubica / Grobar Bogdan Bogdanović
Sluga Dragan Sekulić
Kardinal Miloš Živanović**
Vojvoda / Grobar Tomislav Radosavljević***
Vojvode Milan Šavija, Miloš Dmitrović
* Student glume Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu
* * Član Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu
* * * Student glume Fakulteta savremenih umetnosti
Majstor svetla Miodrag Milivojević
Majstor maske Marko Dukić
Majstor pozornice Nevenko Radanović
Majstor tona Tihomir Savić i Perica Ćurković
Kostim i dekor izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu.
Predstava traje 1 sat i 30 minuta