Lutka sa kreveta br. 21

Reči pisca
„Zabrinut sam i prestrašen.Strepim od zločina koji ostaju nekažnjeni, od grehova koji ostaju neokajani. Strahujem od izjednačavanja nevinosti i krivice, pravde i nepravde, časti i besčašća, od poistovećivanja krvnika i žrtava.“
„U Bibliji se nikad ne navodi kakve su bile nečije pobude, uvek se govori samo o onome što je učinjeno. Prema tome, odvajkada, čovek nije ono što u sebi krije, već ono što čini. Odgovoran je ne za ono što misli, već za ono što čini. I za ono što je mogao učiniti, a nije učinio.“
„Po svim važećim pravnim merilima, ne postoji ni jedno ljudsko delo koje može da poništi ili opravda zločin.“
(pisano u Aušvicu početkom aprila, a objavljeno i listu „Danas“ 13.aprila 2001. i potpisano od strane Đorđa Lebovića kao broj A-12750 )

IZ TEATROLOŠKIH BELEŠKI
„Mada se u razdoblju posle Drugog svetskog rata više jevrejskih pisaca oprobalo u oblasti televizijske, radio i pozorišne drame, najveći uspeh u srpskoj dramskoj književnosti postigao je Đorđe Lebović (1928-2004). Njegova drama Nebeski odred (1956), napisana u saradnji sa A.Obrenovićem, označila je važnu prekretnicu u novijoj srpskoj dramaturgiji.S očiglednim osloncem na dramske pokušaje i ostvarenja koja su predhodila modernom pozorištu, Nebeski odred zahvaćen je idejom tragičnog apsurda od čega, jednim delom, savremena svetska avangarda gradi svoje vizije bespomoćnosti i otuđenja. Njegova jezovita i mračna ideja apsolutnog moralnog uništenja čoveka ima gotovo istu tragičnu projekciju dehumanizacije i apsurda kakvu u sebi nose mnogi avangardni tekstovi modernih svetskih pisaca...Sigurnost dramaturškog postupka u Nebeskom odredu, Haleluja-1964 i Viktorija-1968-ukazuju na to da se Lebovićeva drama najbolje oblikuje onda kada se elementima realnog sveta i istinske tragedije, bez shematskih konstrukcija i ispraznog verbalizma, klasičnim metodom pridoda univerzalno ili mitsko značenje...“
(Predrag Palavestra, Jevrejski pisci u srpskoj književnosti, Beograd, 1998.)

„Jer – ma koliko da prošlost pripada prošlosti, ona se uvlači u sadašnjost, unosi nemir i strah pred neizvesnošću što nam svima, zajedno s njima, predstoji u životu. Lebović nije pesimista, ali ni deklarativni optimista. Njegova strast za istinom i otkrivanjem -šta je čovek- daje mu snagu da iz određenih situacija izvlači suštinu i konfrontira je sa postupcima pojedinaca, da bi na kraju sa gorčinom zapitao- hoće li se čovek ikada vratiti sebi...“
(Petar Volk o drami Viktorija,  Književne novine, Beograd, 1968.)

„Zato Lebović prvo osuđuje rat kao nešto u biti nehumano, rat u kome je pozivanje na etičke norme, u krajnjoj liniji iluzorno i cinično čak. Nema moralnog pobednika,kao da kaže pisac, na onom bojištu sa koga se posle završene bitke uklanjaju leševi. Sudski procesi zaista nisu ona snaga od koje valja očekivati da odbrani vrednost i dostojanstvo pravde, niti će njihova efikasnost sprečiti ljude da počnu ponovo da ubijaju.Upravo zato Lebovićeva drama nastoji da pobudi u čoveku drugo i dublje, osećaj odgovornosti i čovečnosti, osećanje koje će onemogućiti da ovaj mehanizam surovosti uopšte stupi u dejstvo...“
(Muharem Pervić o drami Viktorija, Politika, Beograd, 1968.)

„Voleo bih kada bi se tačno mogla odrediti zajednička tema mojih dela.Međutim, znam samo to da me iznad svega zanimaju nerešeni i pogrešno rešeni problemi našeg vremena.Čini mi se da bih mogao da budem surov, nemilosrdan i neumoljivo drastičan, ukoliko bi to bila cena da se dođe makar do zrna prave istine, i ukoliko bi se u takvom izrazu krila potencijalna mogućnost  da se ubedljivo otkriju makar i najsitniji delići ljudske plemenitosti i blagosti. U ovom našem životu potrebno je nešto više od neproverene, mehaničke vere u ljudsku dobrotu.“
U potrazi za tom poljuljanom verom za dobrotom nalazi se, verovatno, i tajna najdubljih poticaja koji nagone Đorđa Lebovića da piše i saopštava svetu drame koje su u njemu.“
(Jovan Ćirilov, iz predgovora drame Haleluja, SNP Novi Sad, 1964.)