Labudovo jezero

Sadržaj

Princ Zigfrid čita legendu o čarobnjaku koji pretvara lepe devojke, princeze, u labudove i čuva ih na skrivenom jezeru u šumi.
PRVI ČIN
U kraljevskom vrtu okupljaju se mladi ljudi, dvorani, prinčevi prijatelji, Volfgang, učitelj i počinje veliki ples. Lakrdijaš zabavlja okupljene plemiće i dame koje se zabavljaju sa svojim pratiocima. Kraljica saopštava princu Zigfridu da je došlo vreme da izabere sebi verenicu i da će na sutrašnjem Velikom balu moći da odabere jednu od pozvanih devojaka za svoju nevestu. Princ je nezaintersovan, jer nikada do sada nije spoznao ljubav. Veselje traje duboko u noć, ali Princ ne može da sakrije svoja pomešana osećanja zbog završetka momačkog života i slobode u kojoj je uživao zaštićen od majke-kraljice. Njegovo punoletstvo i ženidba označavaju kraj ovog perioda. Istovremeno mašta o pravoj, idealnoj ljubavi, ali takvu još nije sreo u svom životu. Dok nezaintersovano provodi vreme sa svojim prijatljima njegovu pažnju privlaći jato labudova koji proleću u daljini. Odlučuje da krene ka njima.
DRUGI ČIN
Kasna je noć. Prateći labudove Zigfrid stiže u duboku šumu. Labudovi su devojke, princeze na koje je zli čarobnjak bacio čini i koje noću plešu oko jezera i izvode neobične igre. Zigfridovu pažnju posebno privlači labudica čudesne lepote, Odeta, kraljica labudova. Samo iskrena ljubav može ponovo osloboditi labudove-devojke i razrešiti ih ove mračne magije. Princ opčinjen ljubavlju prema Odeti zaklinje joj se na večnu ljubav.
Njihovo udvaranje pratio je skriveni zli čarobnjak. Dolaskom jutra devojke opet postaju labudovi. Princ Zigfrid uveren u svoju ljubav obećava Odeti da će je spasiti zlih čini i da će je voleti zauvek.
TREĆI ČIN
Na velikom balu u dvoru Princ Zigfrid treba da odabere svoju nevestu. Ugledni gosti dolaze iz celog  sveta ali Zigfrida nigde nema. Lakrdijaš zabavlja goste i oni počinju da plešu i predstavljaju igre svojih zemalja.
Princ dolazi, ali je vidno zamišljen. On je pod uticajem poznanstva sa jezera i razmišlja o njeogovoj Odeti. Mnoštvo lepih devojaka ne privlači njeogovu pažnju uopšte i od svih devojaka koje mu majka predstavlja on ne želi nijednu za svoju nevestu. Iznenada, neplanirano, na bal stiže jedan stranac. To je zli čarobnjak sa jezera prerušen u grofa Rotbarta. U njegovoj pratnji je i njegova ćerka Odilija koja neverovatno liči na Odetu.
Njen otac je njoj dao zadatak da očara princa Zigfrida i da ga zavede. Princ verujući da je to njegova Odeta oduševljeno ponavlja svoj zavet i obećava joj večnu ljubav kršeći tako prethodno obećanje koje je dao Odeti. Sada je Odiija njegova odabrana nevesta.  Rotbart trijumfuje jer je uspeo da prevari princa i navede ga na izdaju. Ovaj švata da je užasno prevaren i sam se upućuje u šumsku tminu ka začaranom jezeru.
ČETVRTI ČIN
Pod velom mraka na obali jezera Odeta priča svojim drugaricama, labudicama, tužnu priču o prevari i prekršenom zavetu. Nada za oslobođenjem potpuno je izgubljena.
Tada stiže Zigfrid. On nije prekršio obećanje jer je na dvorskom balu video isključivo svoju Odetu, a ne Odiliju. U svom srcu isključivo je Odeti ostao veran. Prevara zlog čarobnjaka nije uspela. U besu stiže na obalu jezera bacajući munje i gromove na Zigfrida, pokušavjući da ga ubije. Čista ljubav Zgfrida i Odete je neuništiva i pobeđuje zlog čarobnjaka čija magija nestaje, a Odeta u pratnji svojih prijateljica mirno i u sreći odlazi sa princom Zigfridom.

150 godina
Nesumnjivo jedan od najpoznatijih i najizvođenijih baleta 19. veka na muziku P.I.Čajkovskog, opus 20, premijerno je izveden u Boljšoj teatru u Moskvi 1877. godine. Koreografiju je pripremio Julius Rajzinger, prema libretu koji je sačinio direktor Carskih pozorišta u Moskvi Vladimir Petrovič Begičev. Inspiraciju za novi balet pronašli su u priči Ukradeni veo, Der geraubte Schleier,  koju je napisao nemački pisac iz 18. veka Johann Karl August Musäus.
Labudovo jezero je prvi od tri baleta koje je komponovao Čajkovski. Kasnije je uradio Uspavanu lepoticu (1889),  Krcka Oraščića (1892) i nekoliko svita za jednočine balete. Marijus Petipa zajedno sa Lavom Ivanovim 1895 godine kreira antologijsku verziju ovog baleta koja je do danas očuvana u režijskom i koreografskom segmentu.
METAMORFOZE LABUDA
1877. Moskva, Ruski imperatorski balet. Svetska premijera baleta Labudovo jezero, na muziku Petra Iljiča Čajkovskog. Koreografija: Julius Wenzel Reisinger. Libreto sačinili: Vladimir Begičev, dramaturg i inspektor repertoara moskovskih pozorišta i Vasilij Gelcer, igrač. Uspeh je izostao.
1880. Moskva. Nova verzija Labudovog jezera. Koreografija: Joseph Hansen.
1888. Prag, Nacionalni teatar. Prvo izvođenje Labudovog jezera van granica Rusije. Koreografija: Augustin Berger. Izveden samo drugi čin u prisustvu kompozitora.
1892. St. Peterburg, Ruski imperatorski balet. Premijera baleta P. I. Čajkovskog Krcko Oraščić. Koreografija: Lav Ivanov, prema zamisli M. Petipa.
1893. St. Peterburg. Za pripremi nove celovečernje verzije Labudovog jezera angažovani koreografi: Lava Ivanov i Marius Petipa. Petipa izlaže Ivanovu potpuno novu koncepciju drugog čina i poverava mu realizaciju tog dela.
1894. St. Peterburg, Marijinski teatar. Godinu dana posle smrti Čajkovskog, održava se veče u čast kompozitora, i u okviru programa izvodi se drugi čin Labudovog jezera. Ulogu Odete igra Pierina Legnani. Ogroman uspeh i za koreografa i za balerinu.
1895. St. Petrburg, Marijinski teatar. Prvo izvođenje integralne verzije Labudovog jezera u koreografiji i režiji: Lava Ivanova i Mariusa Petipa. Ova uspešna verzija postaće polazište svim kasnijim redakcijama, sve do modernih tumačenja čuvene baletske partiture.
1901. Moskva, Boljšoj teatar. Nova redakcija Labudovog jezera, u koreografiji Aleksandra Gorskog. Značajan pomak u smislu implementacije simbola i utemeljivanja klasičnog baletskog akademizma.
1911. London, Kompanija Les Ballets Russes Sergeja Djagiljeva izvodi premijeru Labudovog jezera, u koreografiji Mihaila Fokina, prema Ivanovu i Petipa. Glavne uloge tumače: Matilda Kšešinska i Vaclav Nižinski. Njujork, Metropliten opera. Trupa Mihaila Mordkina priređuje američku praizvodbu Labudovog jezera.
1912. Monte Karlo. Premijera Labudovog jezera u izvođenju trupe Les Ballets Russes Sergeja Djagiljeva. Kompanija René Bluma – Ballets Russes de Monte-Carlo, izvodiće redovno ovu predstavu u skraćenoj verziji.
1920. Moskva, Boljšoj teatar. Aleksandar Gorski realizuje novu verziju Labudovog jezera, u saradnji sa Nemirovič-Dančenkom i uvodi novu ulogu: Lakrdijaša, dvorske lude. Ova predstava živeće dugo na moskovskoj sceni.
1921.  Moskva, Boljšoj teatar. Asaf Meserer priređuje svoju verziju, koja će uticati na sve kasnije postavke.
1925. Beograd, Narodno pozorište. Narodno pozorište izvodi celovitu verziju Labudovog jezera, u koreografiji Aleksandra Fortunata.
1933. Lenjingrad, Kirov teatar (Marijinski). Posle 38 godina izvođenja verzije Petipa-Ivanov, Agripina Vaganova i Vladimir Dimitrjev prave novu postavku. Sačuvana je originalna shema, kao i drugi čin L. Ivanova. Beno, kao lik, je ukinut.
1934. London, Vic-Wells Ballet. Prvo izvođenje integralne verzije Labudovog jezera u Velikoj Britaniji. Realizacija: Nikola Sergejev, prema verziji Petipa-Ivanov.
1936. Pariz, Opera. Serž Lifar predstavlja pariskoj publici Labudovo jezero, u fragmentima.
1945. Lenjingrad, Kirov teatar. Premijera baleta u koreografiji Fjodora Lopuhova, prema verziji Petipa-Ivanov.
1951. Njujork, New York City Ballet. Izvedba drugog čina, koreografija: George Balanchine.
1953. Moskva, Muzički teatar Stanislavski i Nemirovič-Dančenko. Vladimir Burmajster postavlja verziju koja se do danas izvodi u ovom poѕorištu.
1960. Burmajster je istu verziju postavio za balet Opere iz Pariza. Ovo će biti prva francuska kompanija koja izvodi predstavu prema originalnoj muzičkoj partituri.
1963. Štutgart. Virtemberški balet. John Cranko, dramatizaciju svoje predstave, bazira na liku Princa. U tom pravcu kasnije će ići mnogi moderni koreografi.
1964. Beč, Balet državne Opere. Rudolf Nurejev u svojoj verziji takođe daje agresivniju smislenost Prinčevoj ulozi.
1966. Toronto, Nacionalni balet Kanade. Eric Bruhn u svojoj verziji naglašava i razrađuje negativistički karakter grofa Rotbarta.
1969. Moskva, Boljšoj teatar. Jurij Grigorovič prikazuje novu verziju Labudovog jezera, u kojoj je sačuvan drugi i četvrti čin Petipa-Ivanova. Igre u trećem činu izvode se na prstima.
1976. Hamburg. John Neumeier za hamburški Balet postavlja Labudovo jezero u savremenom igračkom izrazu.
1987. Stokholm, Cullberg Ballet. Mats Ek intervencijama na libretu i osavremenjivanjem igračke tehnike pravi radikalan zaokret u odnosu na tradiciju.
1996. London. Mathew Bourne režijski i konceptualno reformiše predstavu, prateći originalnu muzičku partituru. U drugom i četvrtom činu igraju muškarci. Francuski koreograf Roland Petit u Nacionalnom baletu Marseja poetizuje igru muških „labudova“ odvajajući se od originalne muzičke partiture.

Bližeći se svom 150. rođendanu Labudovo jezero, kao paradigma baleta, ima dovoljno mladosti i svežine da zadrži epitet najpopularnijeg naslova, a sa druge strane i ono samo je učinilo baletsku umetnost popularnijom. Napuštajući carska pozorišta sačuvalo je „elitizam“ u smislu akademske „čistoće“ i vrhunske veštine svih izvođača, igrača i muzičara, ostaje večita provokacija kako za umetnike tako i za publiku.
Miloš Dujaković

PETAR ILIČ ČAJKOVSKI (1840 - 1893)
Ne zna se čemu se treba više diviti kod Čajkovskog: simfonijskoj vrednosti njegovih baleta, njihovim igračkim kvalitetima ili snazi izraza i emocije. To su prave igračke drame. Serž Lifar

Dok je u operi tražio živu, realnu dramatiku i psihološku istinu, Čajkovski je smatrao da oblast baleta pretstavlja fantastika bajke. U tom smislu Čajkovski produžava liniju romantičnog baleta, koji se zasniva na bajkama, obilnim fantastičnim scenama i teatersko-živopisnim efektima. Zajedno s tim, on je duboko stvaralački zahvatio problematiku baleta i reformirao tradicionalne osnove ovog žanra. Razvoj stilskih osobenosti romantičnog baleta usavršio se kod Čajkovskog po dvema glavnim linijama. Prvo, čisto koreografski princip dobio je kod Čajkovskog izvanrednu gipkost i karakterističnu raznovrsnost. Čajkovski obnavlja poznate vrste igara, dajući im neobičnu svežinu i bogatstvo ritmike i muzičke plastičnosti, i u isti mah pokazuje veliki smisao u pronalaženju specifičnih oblika igračkih pokreta uslovljenim karakterističnim scenskim zadacima. U tom smislu on koristi dostignuća savremenog francuskog baleta, naročito Deliba, koga je tako visoko cenio. Druga novina koju je Čajkovski uneo u oblast baletske muzike sastoji se u širokom razvijanju elemenata simfonijske pantomime. Čajkovski je pokazao put simfonizacije baleta kojim su pošli, u ruskoj muzici Glazunov i Stravinski, a u francuskoj Ravel i njegovi sledbenici.
Čajkovski je verovatno najpoznatiji po svojim baletima koje je komponovao u zrelijoj umetničkoj fazi i upravo je sa baletima stekao najveću slavu i priznanje savremenika:

• 1872 – Labudovo jezero – op. 20 – njegov prvi balet, u početku izvođen sa izvesnim nedostacima koje će kasnije dorađivati. Prvi put izveden u Boljšoj teatru u Moskvi.
• 1890 – Uspavana lepotica – op. 66 – sam Čajkovski je smatrao ovaj balet za svoje najbolje delo. Prvi put izveden u Marijinskom teatru u St. Peterburgu.
• 1892 – Krcko Oraščić – op. 71 – Kompozitor nije bio mnogo zadovoljan svojim poslednjim baletom.
• Simfonijsku poemu – Frančeska da Rimini, op. 32 – komponovao je u Bajrojtu u jesen 1876., u veoma kratkom roku, inspirisan epizodom iz Danteove Božanstvene komedije

MARIJUS   PETIPA (1818 – 1910)
Jedna od najpoznatijih ličnosti baletske umetnosti svih vremena je Marijus Petipa, tvorac klasičnog baletskog akademizma, igračkog stila koji svojim strogim, a lepim i virtuoznim formama oduševljava i baletske umetnike i njihovu publiku.
Marijus Petipa je rođen u Marseju 1819. godine u umetničkoj porodici. Otac Žan Antoan je bio igrač i baletmajstor, a majka Viktorina Gaso dramska umetnica. Njegov stariji brat Lisijen, je bio prvi igrač u Velikoj operi u Parizu, a zatim poznati francuski baletmajstor. Petipa je započeo svoju scensku karijeru kao igrač, najpre u Francuskoj, zatim u Španiji, a 1847.godine je došao u Rusiju u kojoj će ostati sve do svoje smrti 1910. Na sceni Marijinskog teatra u St. Peterburgu radio je pedeset šest godina, najpre kao igrač, a zatim kao koreograf. Postavio je četrdeset šest originalnih baleta, sintetizujući dostignuća baletske umetnosti XIX veka, koja je obogatio izuzetnom stvaralačkom maštom. Najpoznatiji njegovi baleti su: ”Don Kihot” (1869) i ”Bajadera” na muziku Ludviga Minkusa, zatim čuveni baleti P.I.Čajkovskog ”Začarana lepotica”  (1890), ”Labudovo jezero” (1895), u saradnji sa Levom Ivanovim, i ”Rajmonda” A.K.Glazunova (1898). Petipa je imao udela i u stvaranju baleta Čajkovskog i Ivanova ”Krcko Oraščić” za koji je napisao libreto na osnovu poznate Hofmanove priče. Već u prvoj sezoni svog boravka u St.Petreburgu, 1847.godine, Petipa je postavio svoju verziju baleta ”Pakita”  (svetska praizvedba je bila godinu dana ranije u Parizu), a 1881. godine je sačinio praktično ponovo celokupnu koreografiju i u okviru nje popularni i do danas rado izvođeni ”Grand pas  classique” na muziku Ludviga Minkusa. Melodičnost i ritmičnost njegove muzike su omogućili da Petipa stvori gotovo besprekornu koreografiju – primer izvanredno maštovitog toka ideja koreografa, usmerenih na isticanje blistavog virtuoziteta klasičnog baletskog akademizma. Osnovne osobenosti ovog stila umetničke igre su strogost i preciznost igračkih formi, izrađen sistem pokreta, lepih i efektnih, u kojima je sve određeno i svrsishodno. Takav sistem pokreta ima za cilj da strogim i disciplinovanim uvežbavanjem osposobi telo izvođača – balerina i igrača – da bude skladno oblikovano i plastično i da postane vrhunski instrument, koji će sam igrač i koreograf  koristiti za iskazivanje, uglavnom, bajkolikih baletskih sadržaja. Istoričari  umetničke igre smatraju da je radnja najboljih baleta Petipa osmišljena, jasna i celovita, da je njegova mašta neiscrpna, a da su njegova izražajna sredstva strogo odabrana i promišljena. I površan uvid u one njegove postavke koji su se do danas sačuvale, upućuje na zaključak da su solističke deonice i veliki klasični dueti najdragocenije nasleđe koje je Petipa ostavio novim generacijama baletskih umetnika  - sve do današnjih dana. Činjenica je da se klasičan balet smatra osnovom svestranog igračkog obrazovanja, a da najvredniji klasični baleti i njihovi delovi predstavljaju okosnicu repertoara baletskih ansambala širom sveta. Oni su uvek, naravno, u zavisnosti od stepena tehničke osposobljenosti izvođača, rado gledani i dobro primani od strane publike. Sasvim je jasno da je uloga i stvaralačko delo koreografa i baletmajstora Marijusa Petipa u tome od prvorazrednog značaja.
(Marius Petipa,Victorina Gasso, Ludwig Minkus, The Nutcracker, La Bayadere
Glazounov, Lucien, Jean Antoine, Marynski, Hoffmann`s Tales)

KONSTANTIN KOSTJUKOV, koreograf
Posle ba­let­skog ško­lo­va­nja u Ki­je­vu an­ga­žo­van je u Ba­le­tu Na­ci­o­nal­ne opere Ukrajine gde 1987. do­bi­ja zva­nje pr­va­ka ba­le­ta. Od 1991. an­ga­žo­van je kao pr­vak ba­le­ta Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Be­o­gra­du i iste godine osvaja Pr­vu na­gra­du na IV svet­skom tak­mi­če­nju ba­let­skih pa­ro­va u Japanu u  Osa­ki. Di­plo­mi­rao je na Me­đu­na­rod­nom po­zo­ri­šnom in­sti­tu­tu Ukra­ji­ne u Ki­je­vu 2001. go­di­ne, kao pe­da­gog i ko­re­o­graf. U Be­o­gra­du je sa ve­li­kim uspe­hom od­i­grao broj­ne pr­ve ulo­ge u pred­sta­va­ma:
Don Ki­hot (V.Lo­gu­nov), La­bu­do­vo je­ze­ro (D.Par­lić), Ži­ze­la (L.La­vrov­ski), Sam­son i Da­li­la (L.Pi­li­pen­ko), Uspa­va­na le­po­ti­ca (V.Lo­gu­nov), Vas­kr­se­nje (L.Pi­li­pen­ko), Kar­men (V.Lo­gu­nov), Da­ma s ka­me­li­ja­ma (L.Pi­li­pen­ko), Še­he­re­za­da (L.Pi­li­pen­ko), Bah­či­sa­raj­ska fon­ta­na (R.Klja­vin), Že­na (L.Pi­li­pen­ko), Po­sve­će­nje pro­le­ća (D.Saj­fert), Vu­ko­vi (D.Saj­fert), Je­se­nji plju­sak (V.Lo­gu­nov), Sli­ke (L.Pi­li­pen­ko), Ro­meo i Ju­li­ja (A.Še­ke­ra), Dr Dže­kil i mi­ster Hajd (V.Lo­gu­nov), Pe­snik Čaj­kov­ski (L.Pi­li­pen­ko), Odi­sej (L. Lam­brou), Kra­lji­ca Mar­go (K. Si­mić), Je­se­nje cve­će (M.K. Pje­tra­ga­la), Ne­či­sta krv (L. Pi­li­pen­ko),  Isi­do­ra (J.Šan­tić) 1992.
Ostva­rio je ve­li­ki broj ulo­ga kao gost – u No­vom Sa­du: Grk Zor­ba (K.Si­mić), Kar­men svi­ta (V.Lo­gu­nov), Ma­jer­ling (K.Si­mić); u Sko­plju: Šu­bert (T.Ši­ling), Ma­ke­don­ska po­vest (O.Mi­lo­sa­vlje­va), La­bu­do­vo je­ze­ro (E.Ak­si­o­no­va), Krc­ko Ora­ščić (M.Kra­pi­vin), Si­lan umi­re dva pu­ta (J.Sla­ne­va-Ha­dži­ma­no­va), Don  Ki­hot (V.Bu­da­rin), Ži­ze­la (R.M.Bot); u Ka­mer­noj ope­ri „Ma­dle­ni­a­num“: Or­fej u pod­ze­mlju (K.Si­mić), Ni­žin­ski (K.Si­mić), Put­nik (V.Lo­gu­nov). Ostva­rio je ve­li­ki broj go­sto­va­nja u ino­stran­stvu na zna­čaj­nim fe­sti­va­li­ma.
Kao asi­stent ko­re­o­gra­fa ra­dio je na ba­le­ti­ma Vu­ko­vi Dit­ma­ra Saj­fer­ta i Ro­meo i Ju­li­ja Ana­to­li­ja Še­ke­re.
Koreografske postavke: Aida u Operi u Temišvaru 2003,  Aida u Narodnom pozorištu u Beogradu 2013, Krcko Oraščić 2014, Romeo i Julija u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu 2014, Krcko Oraščić u Narodnom pozorištu u Sarajevu 2017.
Me­đu ostalim na­gra­da­ma u bo­ga­toj ka­ri­je­ri Ko­stju­ko­va su i: Na­gra­da Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Be­o­gra­du za uloge u La­bu­do­vom je­ze­ru 1991; Don Ki­ho­tu 1992; Še­he­re­za­di 1994. Ok­to­bar­ska na­gra­da 1994. Na­gra­da Sa­ve­znog mi­ni­star­stva kul­tu­re za umet­nič­ki do­pri­nos 1995. Na­gra­da „Davidoff“ za sa­vre­me­ni po­zo­ri­šni iz­raz 1989. Zlat­ni be­o­čug 2003, Vu­ko­va na­gra­da 2007, Nagrada BK 2015. Na­gra­da „Ana­to­lij Še­ke­ra“ Me­đu­na­rod­nog po­zo­ri­šnog in­sti­tu­ta Ukra­ji­ne 2002 za najboljeg igrača sezone.

RENATO BALESTRA je jedan od naj­ve­ćih kre­a­to­ra viso­ke mode u isto­ri­ji. Kažu da je moda iza­bra­la Rena­ta Bale­stru, a ne Bale­stra modu. Njego­va kari­je­ra je ima­la vrto­gla­v uspon, od prvih koraka do momen­ta kada je otvo­rio ate­lje sa sop­stve­nim bren­dom u Rimu, cen­tru viso­ke mode, posti­gav­ši vrlo brzo inter­na­ci­o­nal­ni uspeh. Pri­ka­zi­vao je svo­je kolek­ci­je svuda u sve­tu sa neza­pam­će­nim uspe­hom. Dobit­nik je sko­ro svih naj­va­žni­jih mod­nih pri­znanja. Obla­čio je naj­e­le­gant­ni­je žene planete. Njego­ve lič­ne kli­jent­ki­nje su bile iran­ska cari­ca Farah Diba, kra­lji­ca Taj­lan­da, prin­ce­za Jordana, kao i mno­ge prve dame, kra­lji­ce, prin­ce­ze... Obla­čio je i naj­po­zna­ti­je holi­vud­ske glu­mi­ce i dru­ge ita­li­jan­ske i svet­ske dive. Kako je muzi­ka, poseb­no ope­ra, njego­va veli­ka ljubav, radio je i kosti­me za ope­re i pozo­ri­šta, izme­đu osta­log i za ope­ru Rosi­ni­je­ve Pepe­lju­ge u Narod­nom pozo­ri­štu 1998. Njegovi kostimi doprineli su popularnosti i interesovanju publike za ovu operu. Radio je i uni­for­me, između ostalog i za italijanskog avio prvoznika Ali­ta­liju. Hra­brost i izu­ze­tan stil, tra­di­ci­ja i moder­no... su ono što ga i u ovim godi­na­ma pokre­će i čini jed­nim od naj­va­žni­jih mod­nih gurua na sve­tu, koji sve što dodir­ne, pre­tvo­ri u stil.

ĐORĐE PAVLOVIĆ
Rođen u Loznici 1965. Studije dirigovanja kao i poslediplomske studije završio je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi prof. Jovana Šajnovića. U operi Narodnog pozorišta radi od 1992, gde diriguje opere Slepi miš, Seviljski berberin, Trubadur, Travijata, Rigoleto, Atila, Nabuko, Don Karlos, Aida, Adrijana Lekuvrer, Boemi, Evgenije Onjegin, i baleteUspavana lepotica, Ukroćena goropad, Bajadera. Sa Horom Opere, u periodu od 2000–2006, Pavlović premijerno izvodi tri obimna dela,Nebesna liturgija, Liturgija Sv. Jovana Zlatoustog i Praznično večernje,Svetislava Božića. Pored rada na operskom repertoaru, aktivan je i u koncertnoj delatnosti, u našoj sredini i u inostranstvu, gde je veoma zapažen i u promovisanju srpske muzike. Od nastupa u inostranstvu mogu se izdvojiti oni sa orkestrom Ukrajinskog radija na Kiev Music Fest-u, kao i sa orkestrom Oxfordphilomusica, na koncertu u Regent Hall-u u Londonu. Stalni je gost dirigent Državnog simfonijskog orkestra iz Zaporožja, sa kojim je pored velikog broja koncerata snimio i jedan CD. Od maja 2006. radi na mestu šefa dirigenta Filharmonije mladih „Borislav Pašćan“, sa kojom je ostvario veliki broj koncerata i osvojio priznanje „Zlatna plaketa Kolarčeve zadužbine“ povodom 130 godina postojanja ove institucije kulture (2008), kao i „Zlatni beočug“ Kulturno prosvetne zajednice, za trajni doprinos kulturi (2009). Pripada generaciji srpskih dirigenata koji svoje duhovno i umetničko stasavanje grade na neiscrpnom izvoru nacionalne muzike dograđujući svoj repertoar delima duhovno srodnih muzičkih kultura.