Krcko Oraščić

BALET ZA CARA
Nakon velikog uspeha baleta Uspavana lepotica, direktor Imperatorskih pozorišta u Rusiji naručuje od Čajkovskog celovečernji program koji će se sastojati od baleta Krcko Oraščić i opere Jolanta. Detaljni scenario za balet dao je koreograf Marijus Petipa, kao što je to već bila praksa i sa prethodna dva baleta, Labudovim jezerom i Uspavanom lepoticom. Kao osnova za libreto uzeta je priča Aleksandra Dime, Priča o Krcku Oraščiću, koja je zapravo adaptacija originalne bajke E.T.A. Hofmana, Krcko Oraščić i Kralj miševa iz 1819. godine. Glavna junakinja Maša (u originalu Mari, ili Klara u drugim koreografskim verzijama), spoznaje klasičnu borbu dobra i zla, kao pokretače fantastičnih događaja i šarenolikih dečjih emocija. Dvojnost muških karaktera, Kralja miševa i Droselmajera, nasuprot drvenom lutku Krcku Oraščiću i Princu iz bajke, kao tama i svetlost, iskazuje njenu želju za srećnom ljubavlju i sigurnošću koju pruža čarobna prinčeva lađa. U snu devojčice, banalni prostor njene sobe se pretvara u bojno polje ili ambijente dalekih i egzotičnih zemalja. Već na samom početku rada, u leto 1892, Petipa se razboleo i veliki deo posla je preuzeo njegov pomoćnik Lav Ivanov, koji vodi probe sa ansamblom i vrši određena prilagođavanja koreografije: poput samog kompozitora, i on je morao pratiti dosledno precizna uputstva i režiju koreografa. Ipak, Ivanov je svoj talenat pokazao u Valceru pahuljica iz Krcka Oraščića, a koji će potvrditi sa velikim uspehom u postavci drugog čina Labudovog jezera. Krcko Oraščić je prvi put izveden u pozorištu Marijinski u Sankt Peterburgu 18. decembra 1892, u prisustvu ruskog cara Aleksandra III. Balet je bio dobro prihvaćen od strane publike, dok su kritičari primetili da su „akcione scene, pogotovo bitka miševa i vojnika, delovale slabo i dosadno...“  Nasuprot njima, velike scene sa ansamblom vrlo su dobro ocenjene: „apstraktne ali lirske konstrukcije, uz muziku velike snage, tako postavljene, nose oznaku talenta Lava Ivanova“. Sam Čajkovski nije previše voleo pisanje baletske muzike. Njegova umetnička fantazija je u baletima bila dosta ograničena zadatim tempima, formama i trajanjima. Pišući svom bratu o ovom delu, posebno o muzici za drugi čin, pitao se „Kako načiniti muziku za ovu Šećerlemu (Confiturembourg)?“. Međutim, muzika ovog trećeg i poslednjeg baleta Čajkovskog, doživeće enormni uspeh i njegova popularnost će vremenom biti sve veća, posebno u Americi. Žorž Balanšin, koji se i sam bavio veoma uspešno ovim baletom, rekao je: „Iako u Krcku Oraščiću dominira muzika slovenskog duha, podjednako su zastupljeni motivi drugog karaktera... poput starog nemačkog Plesa dedova (Grossfatertanz) i uvertire koja pokazuje koliko je poštovao Mocarta. Marš u prvom činu takođe je napisan u mocartijanskom stilu. Sve u Krcku Oraščiću izgrađeno je na jedan fini, rekao bih 'bečki' način. U Santk Peterburgu se nekad uživalo u bečkim kolačima a Krcko Oraščić je poput njih! Stravinski je naročito ludovao za  Kineskom igrom, gde Čajkovski prvo koristi mali orkestar a potom ne menjajući jačinu zvuka neprimetno dodaje pun sastav velikog orkestra.“ Ovaj ruski balet prvi put je u Evropi predstavio Sergej Djagiljev sa svojom kompanijom Les Ballets Russes u njihovim prvim sezonama u Parizu 1909. Vasilij Vajnonen u Teatru Kirov (Marijinski) 1934. postavlja novu verziju, koja zamenjuje do tada izvođenu verziju Gorskog i Lopuhova iz 1919. i 1929. Vilu Šećera spaja u lik Maše, koju je igrala čuvena Galina Ulanova, a borbi miševa i vojnika daje filmski zaplet. Nikola Segejev, nekadašnji koreograf iz Marijinskog teatra, 1934. prenosi prema originalnim zapisima staru verziju Petipa-Ivanov u londonskom Vik teatru, sa Alisijom Markovom u glavnoj ženskoj ulozi. Tek nakon postavke Balanšina u Americi, za New York City Ballet 1954, može se reći da ovaj balet stiče svetsku slavu. U Narodnom pozorištu u Beogradu je svita iz Krcka Oraščića, pod naslovom Rskalo, postavljena kao prvi samostalni balet 1923. u koreografiji začetnice baleta u Srbiji, Jelene Poljakove, primabalerine Marijinskog teatra u Sankt Peterburgu. Kasniju verziju je postavila Margarita Froman 1937, dok je premijere Krcka Oraščića iz 1978. i 1983. potpisao Žarko Prebil.

Miloš Dujaković

PETAR ILIČ ČAJKOVSKI (1840–1893)
Ne zna se čemu se treba više diviti kod Čajkovskog: simfonijskoj vrednosti njegovih baleta, njihovim igračkim kvalitetima ili snazi izraza i emocije. To su prave igračke drame.

Serž Lifar

Dok je u operi tražio živu, realnu dramatiku i psihološku istinu, Čajkovski je smatrao da oblast baleta predstavlja fantastika bajke. U tom smislu Čajkovski prati liniju romantičnog baleta koji se zasniva na obilnim fantastičnim scenama i teatarsko-živopisnim efektima. Zajedno s tim, on je duboko stvaralački zahvatio problematiku baleta i reformirao tradicionalne osnove ovog žanra. Razvoj stilskih osobenosti romantičnog baleta usavršio se kod Čajkovskog po dvema glavnim linijama. Prvo, čisto koreografski princip dobio je kod Čajkovskog izvanrednu gipkost i karakterističnu raznovrsnost. Čajkovski obnavlja poznate vrste igara, dajući im neobičnu svežinu i bogatstvo ritmike i muzičke plastičnosti, i u isti mah pokazuje veliki smisao u pronalaženju specifičnih oblika igračkih pokreta uslovljenih karakterističnim scenskim zadacima. U tom smislu on koristi dostignuća savremenog francuskog baleta, naročito Deliba, koga je tako visoko cenio. Druga novina koju je Čajkovski uneo u oblast baletske muzike sastoji se u širokom razvijanju elemenata simfonijske pantomime. Čajkovski je pokazao put simfonizacije baleta kojim su u ruskoj muzici pošli Glazunov i Stravinski, a u francuskoj Ravel i njegovi sledbenici. Čajkovski je verovatno najpoznatiji po svojim baletima koje je komponovao u zrelijoj umetničkoj fazi, i upravo je njima stekao najveću slavu i priznanje savremenika:
1872 – Labudovo jezero (op. 20) je njegov prvi balet, u početku izvođen sa izvesnim nedostacima koje će autor kasnije ispraviti. Prvi put je izveden u Boljšom teatru u Moskvi.
1890 – Uspavana lepotica (op. 66) je prvi put izvedena u Marijinskom teatru u Sankt Peterburgu. Sam Čajkovski je smatrao ovaj balet svojim najboljim delom.
1892 – Krcko Oraščić  (op. 71) je bio naručen od Čajkovskog, uz uslov da komponuje prema strogim uputstvima koja mu je dao koreograf Marijus Petipa.

KONSTANTIN KOSTJUKOV
Po okončanju baletskog školovanja u Kijevu (SSSR) angažovan je u Baletu Nacionalnog teatra „Ševčenko“, gde već 1987. dobija zvanje prvaka baleta. Od 1991. je angažovan kao prvak baleta Narodnog pozorišta u Beogradu. Diplomirao je na Međunarodnom pozorišnom institutu Ukrajine u Kijevu 2001. godine, kao pedagog i koreograf. U Beogradu je sa velikim uspehom odigrao brojne prve uloge u predstavama: Don Kihot (V.Logunov), Labudovo jezero (D.Parlić), Žizela (L.Lavrovski), Samson i Dalila (L.Pilipenko), Uspavana lepotica (V.Logunov), Vaskrsenje (L.Pilipenko), Karmen (V.Logunov), Dama s kamelijama (L.Pilipenko), Šeherezada (L.Pilipenko), Bahčisarajska fontana (R.Kljavin), Žena (L.Pilipenko), Posvećenje proleća (D.Sajfert), Vukovi (D.Sajfert), Jesenji pljusak (V.Logunov), Slike (L.Pilipenko), Romeo i Julija (A.Šekera), Dr Džekil i mister Hajd (V.Logunov), Pesnik Čajkovski (L.Pilipenko), Odisej (L. Lambrou), Kraljica Margo (K. Simić), Jesenje cveće (M.K. Pjetragala), Nečista krv (L. Pilipenko),  Isidora (J.Šantić – na BITEF-u 1992). Ostvario je veliki broj uloga kao gost – u Novom Sadu: Grk Zorba (K.Simić), Karmen svita (V.Logunov), Majerling (K.Simić); u Skoplju: Šubert (T.Šiling), Makedonska povest (O.Milosavljeva), Labudovo jezero (E.Aksionova), Krcko Oraščić (M.Krapivin), Silan umire dva puta (J.Slaneva-Hadžimanova), Don  Kihot (V.Budarin), Žizela (R.M.Bot); u Kamernoj operi „Madlenianum“: Orfej u podzemlju (K.Simić), Nižinski – zlatna ptica (K.Simić), Putnik (V.Logunov). Kao asistent koreografa radio je na baletima Vukovi Ditmara Sajferta i Romeo i Julija Anatolija Šekere. Ostvario je veliki broj gostovanja u inostranstvu na značajnim festivalima: Bosna i Hercegovina, Makedonija, Hrvatska, Kipar, Slovenija, Grčka, Španija, Kolumbija, Meksiko, Kanada, Nemačka, Švajcarska, Francuska, Kuba, Japan, Portugalija, Rusija, SAD, Bugarska, Rumunija, Mađarska, Italija, Liban, Kina…
Među brojnim nagradama ostvarenim u bogatoj karijeri Kostjukova su i: Druga nagrada na II baletskom takmičenju Ukrajine 1987, Prva nagrada na IV svetskom takmičenju baletskih parova Osaka – Japan 1991, Nagrada Narodnog pozorišta u Beogradu (Princ Zigfrid u Labudovom jezeru 1991; Bazil u Don Kihotu 1992; Gospodar u Šeherezadi 1994), Oktobarska nagrada 1994, Nagrada Saveznog ministarstva kulture za umetnički doprinos 1995, Nagrada „Davidof“ za savremeni pozorišni izraz za sezonu 1998/99. (Vukovi i Posvećenje proleća), „Zoranov brk“ u Zaječaru 2002. (Orfej u podzemlju), „Zlatni beočug“ KPZ Beograd za trajni doprinos kulturi (2003), Nagrada „Anatolij Šekera“ Međunarodnog pozorišnog instituta Ukrajine 2002, Vukova nagrada 2007. Od novembra 2004. do 2011. godine je direktor, a od novembra 2012. je v.d. direktora Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu.

ĐORĐE PAVLOVIĆ
Rođen u Loznici 1965. Studije dirigovanja kao i poslediplomske studije završio je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi prof. Jovana Šajnovića. U operi Narodnog pozorišta radi od 1992, gde diriguje opere Slepi miš, Seviljski berberin, Trubadur, Travijata, Rigoleto, Atila, Nabuko, Don Karlos, Aida, Adrijana Lekuvrer, Boemi, Evgenije Onjegin, i balete Uspavana lepotica, Ukroćena goropad, Bajadera. Sa Horom Opere, u periodu od 2000–2006, Pavlović premijerno izvodi tri obimna dela, Nebesna liturgija, Liturgija Sv. Jovana Zlatoustog i Praznično večernje, Svetislava Božića. Pored rada na operskom repertoaru, aktivan je i u koncertnoj delatnosti, u našoj sredini i u inostranstvu, gde je veoma zapažen i u promovisanju srpske muzike. Od nastupa u inostranstvu mogu se izdvojiti oni sa orkestrom Ukrajinskog radija na Kiev Music Fest-u, kao i sa orkestrom Oxfordphilomusica, na koncertu u Regent Hall-u u Londonu. Stalni je gost dirigent Državnog simfonijskog orkestra iz Zaporožja, sa kojim je pored velikog broja koncerata snimio i jedan CD. Od maja 2006. radi na mestu šefa dirigenta Filharmonije mladih „Borislav Pašćan“, sa kojom je ostvario veliki broj koncerata i osvojio priznanje „Zlatna plaketa Kolarčeve zadužbine“ povodom 130 godina postojanja ove institucije kulture (2008), kao i „Zlatni beočug“ Kulturno prosvetne zajednice, za trajni doprinos kulturi (2009). Pripada generaciji srpskih dirigenata koji svoje duhovno i umetničko stasavanje grade na neiscrpnom izvoru nacionalne muzike dograđujući svoj repertoar delima duhovno srodnih muzičkih kultura.