Ko to tamo peva

DVESTOTA SULUDA VOŽNjA

Baletska predstava Ko to tamo peva je prilično uzdrmala kulturnu javnost, te, sada već davne 2004. godine.  Nastala je na osnovu scenarija istoimenog filma Dušana Kovačevića, na muziku Vojislava Vokija Kostića, u koreografiji i režiji Staše Zurovca. Atraktivna podela, u kojoj nema glavnih i sporednih uloga, vrhunska muzika koja predstavi daje posebnu prepoznatljivost, odlična koreografija i režija, samo su neki od segmenata  koji su joj obezbedili kultni status, što potvrđuje i činjenica da je stigla do dvestotog izvođenja na sceni Narodnog pozorišta.
Na samom početku je postojala izvesna strepnja kako će kulturna javnost prihvatiti činjenicu da neko ima smelosti da postavi Ko to tamo peva u baletskoj formi, posebno zbog antologijskog filma iz 1980. godine. 
Ipak, već na premijernom izvođenju, 22. decembra 2004. godine, sve sumnje su otklonjene. Poklonici baletske umetnosti oduševljeno su je prihvatili, a naklonost su joj iskazali ne samo novinari i kritičari, već i oni koji do tada nisu posećivali baletske predstave. 
Od prvih taktova publika diše sa izvođačima i postaje još jedan putnik u suludoj vožnji. U pokušaju da analiziramo fenomen uspeha baleta Ko to tamo peva, dolazimo do mnoštva simbola koji joj daju posebnu specifičnost, a koje publika prepoznaje,  poput Autobusa kao kutije u kojoj su zatvoreni ljudi na putu bez povratka. U okviru te klaustrofobične konstrukcije sudaraju se različiti karakteri koji predstavljaju sliku našeg mentaliteta, ali i paradigmu života koji nikada nije bio lagodan na raskršću Istoka i Zapada. Balet je prepun arhetipskih simbola  koji su utkani u naša bića i zato ih tako nepogrešivo prepoznajemo i razumemo. Opozitne strukture čine naš život i otkrivamo ih i u kultnim scenama baleta poput Svadbe i Sahrane, likovima Smrti i Anđela i konačno Vojske koja je simbol različitih ratova koje, nažalost pamte brojne generacije sa ovih prostora. Vešt i lucidan koreografski i rediteljski rukopis Staše Zurovca približio je ovu predstavu i publici širom sveta, što dokazuju i brojna gostovanja:  Bogota (Kolumbija), Rim (Italija), Toronto i Otava (Kanada), Kairo (Egipat), Budva i Tivat (Crna Gora), Banjaluka (Republika Srpska), Skoplje (Makedonija), Temišvar (Rumunija) i Sarajevo (Bosna i Hercegovina). Predstavu je videla i publika u Pančevu, Obrenovcu, Negotinu, Rumi, Čačku, Kruševcu, Užicu, Nišu, Kragujevcu, Valjevu, Požarevcu, Lazarevcu, Somboru  i Leskovcu.
Ko to tamo peva je prva baletska predstava u novijoj pozorišnoj istoriji, koja je izvedena u okviru prestižnog Međunarodnog pozorišnog festivala BITEF (2005). Ovaj balet je osvojio Godišnju nagradu Narodnog pozorišta za najbolju predstavu u sezoni 2004/2005, Aprilsku nagradu Grada Beograda i Nagradu Udruženja baletskih umetnika Srbije Dimitrije Parlić.

Brankica Knežević

---

VOJISLAV VOKI KOSTIĆ (1931-2010)

TO SAM JA

Rođen sam na Malu Gospojinu 21. septembra 1931. godine u Beogradu. Otac dr Aleksandar Đ. Kostić (1893), majka dr Smilja rođ. Joksić (1895), rođeni u Beogradu. Školovao sam se u Beogradu. Komponovao sam za: 70 filmova, 410 pozorišnih predstava, 25 TV serija (450 epizoda), 40 TV filmova, 20 radio drama. Komponovao sam 93 samostalna dela ozbiljne muzike (vokalno-instrumentalna, orkestarska, scensko-muzička, horska, kamerna i solistička). Ispunio sam zapovest Enrika Josifa da ostvarim vrhunsko delo na baletskoj sceni, komponujući muziku za balet Ko to tamo peva. Komponovao sam oko 2000 pesama i balada. Komponovao sam i objavio 33 samostalne autorske LP gramofonske ploče, 6 CD-a i album od 3 CD-a. Napisao sam i objavio: 3 knjige, 35 naučnih radova, eseja i studija. Nagrađivan sam u zemlji i inostranstvu 32 puta.  Odlikovan sam u zemlji i inostranstvu 3 puta. Živim i radim u Beogradu. Želim da umrem u Beogradu.

U Beogradu, 2004. godine

---

STAŠA ZUROVAC
koreograf i reditelj

Nekadašnji prvak Baleta Hrvatskog narodnog kazališta  u Zagrebu gde je angažovan od 1989. godine. Završio je Srednju baletsku školu u Zagrebu. Baletsko školovanje nastavio je u Sankt Peterburgu gde je i diplomirao na akademiji Vaganova. Sarađivao je sa sledećim koreografima: Milko Šparemblek, Martin Müller, Ted Brandsen, Vasco Welllenkamp, Gagik Ismalian, Peter Breuer, Dinko Bogdanić, Patrick Delcroix.
Glavne uloge u baletima: Krcko Oraščić, Uspavana lepotica, Kopelija, Čudesni mandarin, Faust, Trijumf Afrodite, Kantata 66, Dragi život, Nepoznata pustolovina.
Nastupao je u Portugalu, Italiji, Holandiji, Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Češkoj, Mađarskoj, Austriji, Sloveniji, Makedoniji, Turskoj, SAD, Brazilu i Kini.
Bio je umetnički direktor Baleta HNK Rijeka od 2003. do 2012. godine.
Radio je kao predavač na Sveučilištu u Rijeci u okviru specijalističkih studija Gluma i mediji.
Od 1996. godine aktivno se bavi koreografijom. 
Član je Hrvatskog društva samostalnih umetnika.
Koreografije:
New Beginning, Cantara, The Fiancée’s Dream, Molim te, probudi me!, Bogovi su ljuti, Cirkus primitif balet, Bogovi nisu ljuti, Daj daj, Purgatorio, Kiklos, Volite li Bramsa?, Ko to tamo peva, Marquezomania, Daissa - Istočno od raja, Božanstvena komedija, Dance Macabre, Pjesma nad pjesmama, Woyzeck, Proces, Dafne i Kloi, Diskretni šarm buržoazije, Severna bajka, Mileva Anjštajn, Nychthemeron, Sprovod u Theresienburgu, Modrobradi, Lulu, Satovi plesa za odrasle i napredne, Labudovo jezero, White.
Autor je i brojnih koreografija za dramske i dečije predstave. 
Nagrade:
- Godišnja nagrada HNK Oskar Harmoš za najbolje muško izvođenje u sledećim baletima: Dragi život (Müller), Nepoznata pustolovina (Brandsen), Paralelni putnici (Ismalian) i Kantata 66 (Vellencamp)
- Nagrada hrvatskog glumišta za rad mladog umetnika 2000. godine za balet Molim te, probudi me!
- Nagrada HNK za ulogu u baletu Čudesni mandarin (Šparemblek)
- Grand prix i nagrada publike na Festivalu koreografskih minijatura u Beogradu i Druga nagrada na 17. međunarodnom takmičenju koreografa u Hanoveru za balet The fiancee’s dream 2001. godine
- Godišnja nagrada HNK Rijeka za predstavu Volite li Bramsa? za najbolji balet u sezoni 2004/2005
- Nagrada PUBS-a i Nagrada grada Beograda za balet Ko to tamo peva
- Nagrada grada Rijeke
- Nagrada Peristil
- Nagrada međunarodnog žirija za najbolje baletsko ostvrenje u okviru Svetskog dana muzike ISCM – Purgatorio, Kiklos
- Nagrada Vladimir Nazor
- Nagrada za najbolju koreografiju i scenski pokret na 49. prilepskom festivalu

---

Zapravo ovde je dosegnut onaj standard koji se odavno primenjuje u baletskim predstavama na zapadu: nema glavnih i sporednih uloga – svi su solisti. I, odista, mladi igrači Baleta Narodnog pozorišta su to i potvrdili (...) oni su pokazali ono što se do sada nije videlo na sceni Narodnog pozorišta. Neverovatna energija kojom je zračila predstava može se pripisati takođe inspirativnom koreografskom izazovu, novom pokretu i celokupnoj koncepciji koju je pred izvođače postavio Staša Zurovac. Aplauzi, skandiranje i povici pohvale trajali su oko pola sata...
Savo Popović, Hit iz „autobusa”, „Večernje novosti”, Beograd, 24. 12. 2004.

Bila je srećna ideja upravnika Ljubivoja Tadića da na repertoaru Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu stavi kao stvaralački izazov kultni Šijanov Ko to tamo peva, po scenariju Dušana Kovačevića (...) čarobnom rukom koreografa-reditelja ta sirova građa postala je poetična metafora tegobnog balkanskog živovanja (...)
Voki Kostić, pružio je Zurovcu muziku, remek-delo koje odiše mešavinom zanosa i ironije.

Jovan Ćirilov, Ko to tamo pleše, „Blic", Beograd, 25. decembar 2004.

Izvedba čitavog baletnog ansambla NP-a izvrsno je uigrana te podjednako uvjerljivo i u gruboj groteski i u nježnoj lirici i zaslužuje svaku pohvalu (...) nipošto kao manje važan treba istaknut i glavni adut predstave: to je glazba Vojislava Vokija Kostića koji je u nizu sjajnih brojeva (...) napravio sjajnu stilizaciju vlastite filmske glazbe, oslonivši se na njene glavne motive, među kojima je najistaknutiji neprestano ponavljajući refren Cigančića iz filma, koji više puta zapjevaju i plesači: a to je očajnička želja „da se ovo samo sneva". Želja koja je, kao što svi dobro znamo, na žalost i uzaludna.
Branimir Pofuk, Sjajna predstava za smijanje i plakanje,  „Jutarnji list", Zagreb, 29. januar 2005.

Tog 22. decembra 2004, posle ko zna koliko godina, izgledalo je da je Beograd ponovo bio glavni grad one Jugoslavije (...) balet je, kao nikad do sada, postao kulturna tema broj jedan.
Ivana Milanović, Više od igre, „Vreme", Beograd, 13. januar 2005.

Sasvim je stoga izvesno, da je ovaj balet značajno umetničko delo, da poseduje samosvojnost, moderno je u ritmu i tonu, potpuno doživljeno u autentičnoj formi, bez pristrasnosti, klasično shvaćenog i doživljenog zvuka i vrednost koja će imati svoje trajanje (...)
Za Narodno pozorište nesumnjiv i značajan uspeh, a za nas u gledalištu istinsko uzbuđenje. I značajan događaj.
Petar Volk, Od iluzije do tuge, „Politika", Beograd, 25. decembar 2004.