Ivanov

ANTON PAVLOVIČ ČEHOV (1860–1904)
Šta je bio Čehov? Genijalni pripovedač koji je pisao i drame, genijalni dramski pisac koji je pisao i pripovetke, ili genijalni pripovedač i dramski pisac istovremeno? Iako liče na njih, ovo nisu isključivo akademska pitanja. O Čehovu još uvek mislimo kao o velikom pripovedaču koji je napisao nekoliko izvanrednih drama; mišljenje da je on veliki dramski pisac koji je pisao pripovetke zato da bi zaradio novac i zato što nije mogao da očekuje da će njegove drame biti izvedene u pozorištu, znatno je ređe. Ono je malo i preterano, iako se Čehov, kada se sve njegove drame saberu: i one koje je samo zamislio a nije napisao, i one koje je uništio, i one koje su izgubljene, napisao dvadeset i šest što celovečernjih drama što jednočinki. Ali takva se pitanja postavljaju baš zato što još uvek ne znamo sasvim jasno u čemu je Čehovljev doprinos modernoj drami. Nema sumnje da je on bio genijalan pisac kratkih priča, ali izvanredan pisac kratkih priča je bio i Pirandelo – koji je uz to napisao i nekoliko romana – pa ipak za njega ne kažemo kako je bio pripovedač i romansijer koji je pisao drame. To je zato što je Pirandelov doprinos modernoj drami vidljiv na prvi pogled: šest lica što izlaze na pozornicu jesu, bez ikakve sumnje, moderna drama. Čehovljev doprinos daleko je manje vidljiv. Njegove drame svrstavamo među naturalističke, smatramo ih lirskim dramama koje se bave emotivnim životom ljudi, dramama trpljenja, dramama u kojima se „ništa ne događa“... a sve to, u stvari, pokazuje da smo još uvek u nedoumici u pogledu prave prirode Čehovljevih drama i njihovog mesta u istoriji moderne drame. (...)

Tako bismo mogli reći da sa Čehovom realistička drama prestaje da bude samo slika svakodnevnog života u svim njegovim pojavnim oblicima, i postaje dramska forma koja nas vodi ka onoj ravni posmatranja čoveka koju smo u drami navikli da nalazimo u vreme Sofokla i u vreme Šekspira. Suprotstavljanje jednog pisca drugome obično nije ni najbolji ni najpravičniji kritički postupak, ali poređenje sa Ibzenom ovde se još jednom nameće. Jer Ibzen je hteo da događaje u svakodnevnom životu podigne do tragične univerzalnosti pre nego što se oni utope u trivijalnost; Čehov ih do kraja uranja u trivijalnost svakodnevnog kako bi ih postepeno, i baš pomoću te trivijalnosti, doveo do visoke tragične ravni. Međutim, je li Čehov napisao modernu tragediju, „tragediju u modernom odelu“? Pitanje nam može izgledati sholastičko, a problem moderne tragedije – kao kvadratura kruga – problem koji je više igra nego pravi problem; ali ako realizam ima nešto čime se može porediti sa velikom klasičnom dramom, onda je to bez sumnje Čehov. Jer od opipljive i prepoznatljive slike života kakvog ga oko sebe opažamo, Čehovljeva drama postepeno se uzdiže ka otkrivanju elementarnih sila koje u životu deluju. Iza nje stoji jedna široka, obuhvatna vizija ljudske sudbine, što amorfni „isečak iz života“ pretvara u veliku dramsku formu koja nam o tom životu govori na isti onaj način na koji nam je govorila grčka tragedija ili Šekspirova drama.

(J. Hristić, Čehov dramski pisac, 1981)

Zanimanje za dramu i pozorište Čehov je ispoljio još u gimnazijskim danima. Početkom 80-ih godina XIX veka napisao je Komad bez naslova u kojem je prikazao ljude bez uzvišenih ciljeva (komad je štampan tek 1923. i potom se izvodio pod naslovom Platonov). Krajem 80-ih i početkom 90-ih godina napisao je više dramskih etida i vodvilja: O štetnosti duvana (1886), Labudova pesma (1887), Medved (1888), Svadba (1889), Jubilej (1891) i druge, koji su našli mesta na repertoarima velikih ruskih pozorišta. U to vreme napisao je dramu Ivanov (1887–89) i komediju Šumski duh (1889). Ova dela, koja obrađuju aktuelne probleme iz života građanske inteligencije, označila su početak pune stvaralačke zrelosti pisca. U razdoblju od 1895–1903. napisao je svoja najznačajnija dramska dela – Galeb, Ujka Vanja, Tri sestre i Višnjik. Čehov je napisao i preko 300 pripovedaka koje su mahom sazdane impresionističkim postupkom i predstavljaju prava mala remek-dela o ljudima omeđenim društvenim uslovnostima.

O DRAMI
Ivanov je prva Čehovljeva izvedena drama. Praizvedba, 1887. u teatru Korša, postigla je „solidan uspeh“, ali je kod autora ostavila osećanje umora i frustracije (iz pisma bratu). Počeo je da prepravlja komad odmah posle premijere, napravivši nekoliko verzija, ali najkrupnija promena je bila u domenu žanra, iz komedije u dramu, za postavku u Aleksandrinskom teatru. Posle toga je nastavio sa dorađivanjem, pripremajući dramu za štampu u „Severnom vesniku“ (1887) i zborniku „Drame“ (1899). Uspeh komada može se objasniti time što govori o aktuelnom problemu koji je mučio ruske intelektualce osamdesetih godina XIX veka. Čehov je izveo na pozornicu prerano umornog čoveka koji se u čamotinji ruskog života stalno sukobljava sa preprekama koje je nemoguće savladati, inertnošću, tromošću, ravnodušnošću, pod kojima se slama svaki idealizam i gasne svako oduševljenje. Život Ivanova se izjalovio u petrificiranoj strukturi tadašnjeg ruskog društva. Stoga nije čudo što su i autor i drama bili burno pozdravljeni (J. Hristić). U vreme kada se bavio Ivnovom, Čehov je u zabeležio: „Pre su junaci pripovedaka i romana (Pečorin, Onjegin) imali dvadeset godina, a sada se ne smeju birati junaci mlađi od trideset – četrdeset. To isto dogodiće se i sa junakinjama“. „Te godine su za Čehovljeve junake fatalne: one označavaju trenutak prelaza od nade ka razočarenju, od osećanja slobode ka osećanju neslobode, od mnoštva unapred slućenih mogućnosti ka, na propast osuđenom, kretanju po jednoj do kraja života obeleženoj stazi“ (B. I. Zingerman). „Zašto smo se umorili?“, u njihovo ime se pita Čehov. „Zašto mi, u početku ljudi tako strasni, hrabri, plemeniti, pobožni, oko tridesete, tridesetpete, postajemo već potpuni bankroti? Zašto se jedni gase u tuberkulozi, drugi ginu od kuršuma u čelo, treći traže zaborav u votki i kartama, četvrti da bi ugušili strah i tugu, cinički gaze nogama portret svoje čiste, divne mladosti? Zašto mi, pošto smo se jednom srozali, nismo više u stanju da se podignemo, i izgubivši jedno, ne tražimo drugo? Zašto? Razbojnik, viseći na krstu, umeo je da vrati sebi radost života i smelu, ostvarenu nadu, mada mu možda nije ostajalo da živi više od pola sata.“ O Ivanovu je mnogo pisano od njegovog nastanka do danas. I uvek je izazivao brojna i oštra sporenja. Ali komad nije nailazio na jedinstveno tumačenje i shvatanje ni u kritici ni u nauci o književnosti ni u teatarskim interpretacijama. „Do danas nema jedinstvenog mišljenja čak ni o tome šta se stvarno u komadu dešava, o čemu se u njemu radi, kakav je karakter glavnog junaka“ (D. Putčenkov). U drami ne postoji jasno definisana, „reljefna“ figura Ivanova. Date su samo verzije njegove ličnosti, od kojih se ni jedna ne javlja kao konačna. Tradicionalni dramski konflikt junaka i njegovog okruženja, Čehov je zamenio principijelno novim, čija je suština (usled neslaganja junaka sa samim sobom) – u protivrečju između njegovog unutrašnjeg sveta i njegovih konkretnih postupaka. Zato lik Ivanova, kako kaže J. Hristić, predstavlja „čitavu orgiju onog što anglosaksonski kritičari nazivaju points of view“. U ruskoj pozorišnoj i književnoj kritici ne postoji lik koji je izazvao toliki broj rasprava, sporenja i interpretacija. Posebno je oštra reakcija bila od strane ruske liberalne inteligencije. U vremenu kada su se od književnosti očekivale velike istine koje će pomoći da se život preko noći izmeni – Čehov nije davao jednostavne odgovore. Naprotiv, jer „iako je Čehov pokazao da nije slep za apatiju i pustoš života u tadašnjoj Rusiji, on nije davao jasne odgovore na konkretna pitanja vremena“ (J. Hristić). Sam Čehov nije želeo da pomogne da se izjasni povodom žustrih sporenja kritičara oko Ivanova. Njegov odgovor na kritike bio je: „Ljudi kao što je Ivanov ne rešavaju pitanja, nego padaju pod njihovim teretom“. Iako je Čehov pisao da je njegov cilj bio da prikaže takozvanog prosečnog čoveka (koncept kojim se bavila ruska literatura 80-tih godina XIX veka, posebno Tolstoj i Saltikov-Ščedrin; V. B. Katajeva), rano su se pojavila poređenja Ivanova sa Hamletom, iako sam Ivanov odbacuje takvu pretenziju u jednom od svojih monologa. Kritičarka T. K. Šah-Azizova smatra da „u poređenju sa Hamletom, koji pri svim svojim protivurečjima i nezadovoljstvu sobom ostaje uzvišeni heroj, Ivanov izgleda kao neka suma različitih osobina potištenih ljudi, u rasponu od tragedijskog do komedijskog pola (...) Ivanov je čudan čovek koji nije hteo da bude Hamlet a ipak je postao ruski Hamlet 80-ih godina, uz sve ono što je u njega ugradilo vreme“ . Koliko god se kritičari trudili da definišu lik Ivanova (čak i kroz pokušaj G. Brenera da Čehovljev komad tretira kao psiho-dramu), u njemu kao da uvek ostaje „zaključana neka čehovljevska tajna koja provocira na nove pokušaje tumačenja“ (A. P. Skaftimov); ili, kako bi rekao M. Bahtin, „neobjašnjiv, nerastvorljiv ostatak čovečnosti“.

Priredio Slavko Milanović

TANjA MANDIĆ RIGONAT
Diplomirala pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Dejana Mijača.

POZORIŠNE REŽIJE:
•  Lovely Rita, T. Braš – Studentski kulturni centar
•  Gospođica Julija, A. Strindberg – Atelje 212
• Urnebesna tragedija, D. Kovačević – Narodno pozorište „Sterija“ Vršac
•  Lolita, V. Nabokov – Bitef teatar
•  Ljubavi Džordža Vašingtona, M. Gavran – Atelje 212
•  Bergmanova sonata, I. Bergman – Narodno pozorište u Beogradu
•  Talula, J. Strajn – BELEF
•  Čovek slučajnosti, J. Reza – Narodno pozorište u Beogradu
•  Sabrane priče, D. Margulis – Atelje 212
•  Uho, grlo, nož, V. Rudan  – Atelje 212
•  Mrtve uše, O. Bogajev – Narodno pozorište u Somboru
•  Terasa, J. Hristić – Jugoslovensko dramsko pozorište
•  Ledeni svitac, V. Radoman – Madlenianum
•  Kiseonik, I. Viripajev – BELEF / Jugoslovensko dramsko pozorište
•  Sudija, V. Moberg – Narodno pozorište u Beogradu
•  Ljubavno pismo, F. Arabal – BITEF / Servantes
•  Hitler i Hitler, K. Kostjenko – Atelje 212
•  Seksualne neuroze naših roditelja, L. Berfus – Narodno pozorište u Beogradu
•  Svici, T. Štivičić – Atelje 212
•  Čekaj me na nebu, ljubavi moja, F. Arabal – Madlenianum
•  Zli dusi, po romanu F. M. Dostojevskog – Narodno pozorište u Beogradu
•  Dabogda te majka rodila, V. Rudan – HNK Ivana pl. Zajca, Rijeka / Hrvatski kulturni dom na Sušaku (Hrvatska)
•  Gospođa ministarka, B. Nušić – Pozorište „Boško Buha“, Večernja scena
•  Naši sinovi, Vojislav Jovanović Marambo – Narodno pozorište u Beogradu
•  Leni (multimedijalni triptih  o životu i delu Leni Rifenštal), V. Šulcova i R. Olekšak – Bitef teatar

DRAMATIZACIJE:
• Lolita, roman V. Nabokova (zajedno sa Biljanom Maksić)
• Đavo je bio vruć, priče Č. Bukovskog
• Mrtve duše, roman N. V. Gogolja (režija Dejan Mijač)
• Zli dusi, roman F. M. Dostojevskog
•  Dabogda te majka rodila, roman V. Rudan
Režirala je radio-drame po sopstvenim tekstovima i dramatizacijama. Autor je zbirke pesama Misterija srećnog kontrabasa i Iz života ptica.