Iranska konferencija

DISA­TI PO IVA­NU VIRI­PA­JE­VU
Ivan Alek­san­dro­vič Viri­pa­jev, dram­ski pisac, pozo­ri­šni i film­ski redi­telj i glu­mac, rođen je 1974. godi­ne u  Irkut­sku u Sibi­ru, gra­du koji se nala­zi neda­le­ko od jeze­ra Baj­kal, i pred­sta­vlja jed­nu od naj­zna­čaj­ni­jih sta­ni­ca tran­si­bir­ske žele­zni­ce, uda­ljen od Moskve 5125 kilo­me­ta­ra.  Za raz­li­ku od nekih dram­skih juna­ka, mla­di umet­nik iz dubo­ke pro­vin­ci­je, došao je ne samo do Moskve već je u dosad­šnjem radu imao više dese­ti­na izved­bi u naj­pe­sti­žni­jim pozo­ri­šti­ma i oven­čan naj­pre­sti­žni­jim tea­tar­skim nagra­da­ma. Iza­bran je i za naj­bo­ljeg dram­skog pisa­ca u Nemač­koj.  Tre­nut­no živi u Var­ša­vi i ta vrsta „dis­lo­ka­ci­je“ iz Rusi­je omo­gu­ća­va piscu nešto dru­ga­či­ji, širi ugao posma­tra­nja, a samim tim uno­si više „kise­o­ni­ka“ u sop­stve­ni autor­ski pej­zaž. Ivan Viri­pa­jev  pri­pad­nik je nove ruske dram­ske knji­žev­no­sti, autor čiju poe­ti­ku (tea­tar­sku i film­sku) u popu­lar­noj kul­tu­ri često pore­de sa ostva­re­nji­ma kult­nih film­skih redi­te­lja Isto­ka i Zapa­da – Andre­jem  Tar­kov­skim i Kven­ti­nom Taran­ti­nom. Njego­ve dra­me,  pored meta­fi­zič­kih pita­nja koje nešte­di­mi­ce baca na ple­ća juna­ka,  ima­ju tu nedo­ku­či­vu duho­vi­tost koja isi­ja­va kroz mrač­ne talo­ge njiho­vih sud­bi­na.  Ova­kvu vrstu kva­li­te­ta, (često pogre­šno tuma­če­nog na zapad­nim sce­na­ma), pose­du­je i jedan od naj­ve­ćih dram­skih pisa­ca, Anton Pavlo­vič Čehov.  Dram­ska dela Iva­na Viri­pa­je­va uspo­sta­vlja­ju dimi­čan odnos sa publi­kom, glum­ci i gle­da­o­ci su sve­sni među­sob­nog pri­su­stva, gra­de­ći stil koji u sebi sadr­ži neu­mo­lji­vu i brit­ku lako­ću izra­za, poput disa­nja,  dok sa dru­ge stra­ne,  pose­du­je dubo­ko lir­sko i meta­fi­zič­ko pro­mi­šlja­nje. Pro­sla­vio se dra­ma­ma „Ilu­zi­je“, „Kise­o­nik“, „Pija­ni“,  „Život br.2“.  Bio je umet­nič­ki direk­tor kult­nog moskovskg eks­pe­ri­men­tal­nog pozo­ri­šta „Prak­ti­ka“  koje oku­plja mla­de i savre­me­ne umet­ni­ke, prven­stve­no redi­te­lje, dram­ske pisce i glum­ce koji koji pre­i­spi­tu­ju for­mu i ten­den­ci­je pozo­ri­šta u dva­de­se­ti­pr­vom veku.  
Kao sce­na­ri­sta i redi­telj prven­stve­no je adap­ti­rao svo­je koma­de, za film  „Eufo­ri­ja“  dobi­ja nagra­du Malog lava za debi­tant­ski film na Vene­ci­jan­skom film­skom festi­va­lu, sle­de fil­mo­vi „Kise­o­nik“, „Ples Del­hi“, „NLO“ i dok je „Spa­se­nje“  Viri­pa­je­vljev prvi „ne-tea­tar­ski film“ . Njegov novi  film „Ilu­zi­je“, tre­nut­no je u fazi post­pro­duk­ci­je  čije se pre­mi­je­ra oče­ku­je u toku 2023. godi­ne. Suvla­snik je i umet­nič­ki direk­tor var­šav­skog eks­pe­ri­men­tal­nog pozo­ri­šta „Pro­je­kat Veda“. Dra­ma „Iran­ska kon­fe­ren­ci­ja“ koju je napi­sao 2017. godine pro­gla­še­na je za naj­bo­lji dram­ski tekst u Rusi­ji, oven­ča­na nagra­dom Zlat­na Maska, a ujed­no je prvi put pre­ve­de­na  i izvo­di se na sce­ni Narod­nog pozo­ri­šta u Beo­gra­du, u Srbi­ji i regi­o­nu, u reži­ji Iva­ne Vujić. 
Ljubin­ka Sto­ja­no­vić, dra­ma­turg

Kon­fe­ren­ci­ja (lat. con­fe­ren­tia) save­to­va­nje, dogo­vor; sasta­nak radi dogo­vo­ra, ras­pra­vlja­nje (o nekom spo­r­nom pita­nju i dr.); jav­no pre­da­va­nje, obič­no sa disku­si­jom.

RAZ­GO­VOR SA IVA­NOM VIRI­PA­JE­VIM  POVO­DOM PRVOG IZVO­ĐE­NjA „IRAN­SKE KON­FE­REN­CI­JE“ U SRBI­JI
Dra­ma „Iranska kon­ferencija“ je narav­no, napi­sa­na pre kovid pan­de­mi­je i posma­tra­no iz  iz ove per­spek­ti­ve, to može­mo sma­tra­ti i svo­je­vr­snim nedo­stat­kom jer bi nauč­ni­ci na kon­fe­ren­ci­ji sva­ka­ko pome­nu­li i ovu pošast. Tema o kojoj oni pri­ča­ju je sva­ka­ko i danas aktu­el­na, a to je „inte­gral­ni svet“. A šta je to inte­gral­ni svet? 
Inte­gral­ni svet ozna­ča­va svo­je­vr­snu „kašu“ ili amal­gam poj­mo­va i insti­tu­ci­ja koji­ma mi daje­mo legi­ti­mi­tet sa čijim zako­ni­ma i pra­vi­li­ma se iden­ti­fi­ku­je­mo, i na taj način obli­ku­je­mo svoj pogled na svet i sve što nas okru­ži­je. Mi smo ti koji ozna­ča­va­mo nešto kao „tole­rat­no“ ili „dru­štve­no pri­hva­tlji­vo“, ali upr­kos sve­mu ovo­me uvek pre­vag­ne jed­na tač­ka gle­di­šta. Narav­no, mi kao odgo­vor­ni i „ade­kvat­ni poje­din­ci“ može­mo istu­pi­ti i reći iskre­no, da mi mora­mo da uva­ža­va­mo i voli­mo sve tač­ke gle­di­šta. Ali sva­ka oso­ba na poslet­ku ima svo­ju tač­ku gle­di­šta.
Pita­nje je: Ko smo mi?
I ako raz­u­me­mo da MI  nije odvo­je­na lič­nost koja ima svoj pogled na svet, svo­ju naci­o­nal­nost. Na pri­mer: Ja sam Rus, ja imam svoj pogled na ruski svet, moj pred­set­nik je Putin. I ja tako vidim situ­a­ci­ju. Ili ja sam Ukra­ji­nac i moj pred­set­nik je Zelen­ski i ja tako vidim situ­a­ci­ju. Ili ja sam Srbin i tako vidim situ­a­ci­ju. I sve to ozna­ča­va da sva ova kon­struk­ci­ja zajed­no: Ja i Putin, Ja i Zelen­ski i Baj­den i sve to zajed­no je jed­na ogrom­na kon­struk­ci­ja koja se nepre­kid­no kon­sti­tu­i­še pred svi­ma nama isto­vre­me­no u sva­kom tre­nut­ku. I u toj kon­struk­ci­ji se deša­va jed­no kre­ta­nje pod nazi­vom ,,Sve­snost“. Onaj koji ovo raz­u­me, odmah se uklju­ču­je u dina­mi­ku, raz­vo­ja i pro­me­ne ova­kve situ­a­ci­je. Ovo nije jed­no­stav­no pita­nje. A poku­šaj odgo­vo­ra nije uče­nje, ili ,,dog­ma“, ne želim da uka­zu­jem na bilo kakvu reli­gi­o­znu sim­bo­li­ku, ovo je jed­no­stav­na dra­ma, u kojoj na kra­ju glav­na juna­ki­nja govo­ri da je ljubav ras­tva­ra­nje, sta­nje dez­in­te­gra­ci­je, to jest ljubav je otsu­stvo onog „malog ja“. Za mene je veli­ka čast što ste odlu­či­li da posta­vi­te ovaj komad u Srbi­ji. Odu­vek sam sil­no želeo da dođem, jer zai­sta, nas vezu­ju dubo­ki isto­ri­ji­ski i kul­tur­ni kore­ni.  Nadam se da će pred­sta­va ima­ti uspe­ha. Grlim Vas.
24.02.2022.
Raz­go­vor vodi­la Ljubin­ka Sto­ja­no­vić, dra­ma­turg
Pre­vod Jele­na Živa­no­vić

REČ DRAMATURGA
NEO­N­SKI POŽA­RI IVA­NA VIRI­PA­JE­VA U NAROD­NOM POZO­RI­ŠTU

Ti letiš u tami.
Ti padaš nani­že.
Ti vidiš požar.
Ti vidiš kako gori ovaj svet.
I sada on gori za tebe.
Stoj, gle­daj u vatru, pla­či i voli.
I. Viri­pa­jev

„Iran­ska kon­fe­ren­ci­ja“ pred­sta­vlja jed­nu od naj­zre­li­jih dra­ma pro­sla­vlje­nog Iva­na Viri­pa­je­va. U ovom koma­du autor raz­vi­ja jed­nu od svo­jih osnov­nih tema, poe­ti­ku susre­ta, slu­že­ći se sred­stvom dvo­smer­nog osve­šći­va­nja pri­su­stva publi­ke, koja je uče­snik „Iran­ske kon­fe­ren­ci­je“ u punom smi­slu. Kako i sam naziv koma­da upu­ću­je, naša pred­sta­va posta­vlja deli­kat­nu, goru­ću „iran­sku“ temu, sabi­ja sud­bi­ne juna­ka u neo­n­ski hlad­nu kon­ge­snu salu, a zatim ras­pli­će pred publi­kom ras­ko­šnu potku dra­me poput naj­fi­ni­jeg iran­skog ćili­ma.  Nara­tiv­na nit koju autor ispre­da kroz svoj dosa­da­šnji opus veza­na je za komu­ni­ka­ci­ju,  odno­sno nemo­guć­nost savre­me­nog čove­ka za suštin­ski dodir sa svo­jim bli­žnjim, sa „dru­gi­ma“, a poseb­no sa samim sobom i na kon­cu sa Bogom – to suštin­sko ura­nja­nje u Volje­nog o kojem govo­re sve reli­gi­ske prak­se sve­ta.  Kroz pri­zmu islam­ske filo­so­fi­je,  prven­stve­no kroz sufij­sko uče­nje o kojem govo­ri jedan od naj­u­ti­caj­ni­jih pesni­ka sel­džuč­ke epo­he Feri­du­din Muha­med Atar u spe­vu „Govor pti­ca“ pisac nam uka­zu­je na iskre­nost i isti­no­lju­bi­vost, poni­znost, dare­žlji­vost i ple­me­ni­tost, kao savr­še­no ogle­da­lo koje reflek­tu­je vrli­ne koje, na naj­vi­šem nivou pri­pa­da­ju Bogu i sam Viri­pa­jev  nas na stil­ski deli­ka­tan način suo­ča­va sa več­nom težnjom dosti­za­nja uni­ver­zal­nih vrli­na, koje savre­me­nom čove­ku u dobu nad­zor­nog kapi­ta­li­zma delu­ju tako fata­mor­ga­nič­no ne/dosti­žne. Uka­zu­ju­ći na krh­kost i krat­ko­vi­dost nar­ci­so­id­nog iden­ti­te­ta kao dis­kur­sa savre­me­nog čove­ka  –„ jer čitav svet je tam­ni­ca“, Viri­pa­jev  sasvim sve­sno kori­sti sce­nu iz Hamle­ta kao citat kojim zapo­či­nje „Iran­sku kon­fe­ren­ci­ju“. 
Rad­nja koma­da se odi­gra­va na nauč­noj kon­fe­ren­ci­ji  posve­će­noj kom­plek­snoj rela­ci­ji dve­ju kul­tu­ra „Isto­ka“ i „Zapa­da“, i kako jedan od juna­ka u svom uvod­nom izla­ga­nju kaže: „suko­ba Ala­ha i Koka-kole“. U kon­fe­ren­cij­skoj sali Uni­ver­zi­te­ta u Kopen­ha­ge­nu  za govor­ni­com se sme­nju­je devet uče­sni­ka, čla­no­va inter­na­ci­o­nal­ne kul­tur­ne eli­te, nosi­o­ci su kul­tur­nog i/ili eko­nom­skog kapi­ta­la, koji izla­žu mode­le reše­nja „iran­skog pro­ble­ma“ kroz raz­li­či­te ide­o­lo­ške inter­pre­ta­ci­je feno­me­na „dru­go­sti“. Iz te pti­č­je per­spek­ti­ve, goto­vo bogo­li­ke i kom­for­ne pozi­ci­je, Viri­pa­jev svo­je juna­ke sur­va­va u mrač­ne pono­re njiho­vih bića tra­ga­ju­ći za samim smi­slom posta­nja i posto­ja­nja. Upr­kos ste­ril­ne atmos­fe­re nauč­nog sku­pa, ozbilj­no­sti i aktu­el­no­sti teme, juna­ci koma­da neo­set­no, shod­no svo­jim karak­te­ri­ma i moti­vi­ma, napu­šta­ju pri­pre­mlje­na izla­ga­nja, pre­la­ze gra­ni­ce kodi­fi­ko­va­nih kon­ven­ci­ja nauč­nog izla­ga­nja, ura­nja­ju u lič­ne i pri­vat­ne odno­se, kako bi tako ogo­lje­ni mogli da govo­re o naj­zna­čaj­ni­jem pro­ble­mu koje odu­vek sto­ji pred čove­čan­stvom: a to je čove­ko­vo mesto u sve­tu i sam smi­sao živo­ta. Ova meta­fi­zič­ka dra­ma pre­i­spi­tu­je pozi­ci­ju čove­ka dva­de­se­ti­pr­vog veka, post­ka­pi­ta­li­stič­kog i posti­de­o­lo­škog doba, u kojem je čak i kraj­nje intim­ni i lič­ni čin osve­šći­va­nja ljuba­vi u sebi i pre­ma bli­žnjem  biva „laj­ko­van“ i sva­ki poku­šaj oslo­ba­đa­nja iz takve pozi­ci­je, uza­lu­dan je osu­đen na „Disli­ke & Unfol­low“. A možda je upra­vo taj čin jedi­ni put ka istin­skoj slo­bo­di.
Ljubin­ka Sto­ja­no­vić,dra­ma­turg

IVA­NA VUJIĆ 
red. prof. FDU, pozo­ri­šni redi­telj
Redi­telj, redov­ni pro­fe­sor Fakul­te­ta dram­skih umet­no­sti u Beo­gra­du, šef stu­di­ja Labo­ra­to­ri­je za izvo­đač­ku umet­nost na Fakul­te­tu dram­skih umet­no­sti u Beo­gra­du. Diplo­mi­ra­la  pozo­ri­šnu i radio reži­ju na Fakul­te­tu dram­skih umet­no­sti u kla­si pro­fe­so­ra Miro­sla­va Belo­vi­ća. Prva žena koja je zva­nič­nim kon­kur­som iza­bra­na za  uprav­ni­cu  Narod­nog pozo­ri­šta u Beo­gra­du. Iva­na Vujić je bila umet­nič­ki direk­ter BITEF tea­ta­ra, osni­vač i direk­tor BETON HALA tea­tra. Selek­tor BELEF festi­va­la, kre­a­tor i direk­tor Fiat festi­va­la u Pod­go­ri­ci, Dana kome­di­je u Jago­di­ni, pred­sed­nik Festi­va­la film­skog sce­na­ri­ja  u Vrnjač­koj Banji. Bila je pro­rek­tor Uni­ver­zi­te­ta umet­no­sti u Beo­gra­du. Pre­da­va­la je na fakul­te­ti­ma u Vor­vi­ku, Hel­sin­ki­ju i Amster­da­mu. Član je Izvr­šnog odbo­ra Među­na­rod­ne fede­ra­ci­je za pozo­ri­šna istra­ži­va­nja (svet­ske orga­ni­za­ci­je).  Dobit­nik je broj­nih nagra­da i pri­zna­nja među koji­ma isti­če­mo Vitez  Aka­dem­ske pal­me, orden Fran­cu­ske vla­de, za dopri­nos kul­tu­ri. Ostva­ri­la je pre­ko 120 reži­ja pred­sta­va na scenama Srbije, Slovenije, Nemačke, Italije u koji­ma istra­žu­je tek­sto­ve kla­sič­ne dra­ma­tur­gi­je, stra­nih  i doma­ćih auto­ra, otkri­va­la  nove žan­rov­ske pri­stu­pe, a  srp­sku kul­tur­nu jav­nost upo­zna­vla sa deli­ma savre­me­nih nemač­kih i fran­cu­skih auto­ra (Mari­us Fon Majen­burg, Tea Dorn, Ber­nard Mari Kol­tes). Reži­ra­la je broj­ne radio-dra­me po sop­stve­nim tek­sto­vi­ma i dra­ma­ti­za­ci­ja­ma.  Njene prestave igrane su na festivalima i gostovanjima širom sveta: Njujork, Pariz, London, Edinburg, Amsterdam, Solun, Sibju, Adani, Berlin, Sarajevo, Skoplje, Banja Luka, Kotor, Umag...
Uredila je i prevela (zajedno sa Aleksandrom Jovićević) knji­gu Ričarda Šeknera “Ka postmodernom pozoriš­tu” kao i knji­gu Euđenija Barbe i Nikola Savarezea “Rečnik pozorišne antropologije”, knji­gu Džanet Raj­nel „Poli­ti­ka izvo­đač­ke umet­no­sti“, kao i   knji­gu Kri­sto­fe­ra Ine­sa i Mari­je  Šev­co­ve „Kem­bri­džov uvod u pozo­ri­šnu reži­ju“  Aktivno je pisala za časopise Scena, Književna reč, Teatron. Član je uredniš­tva časopisa Interdisciplinarnost, Novi Sad. Orga­ni­zo­va­la je broj­ne umet­nič­ke i nauč­ne sku­po­ve i kon­fe­ren­ci­je, radi­o­ni­ce, tri­bi­ne u dome­nu izvo­đač­kih umet­no­sti. Član je izvr­šnog odbo­ra svet­ske orga­ni­za­ci­je IFTR, kao i dru­gih for­mal­nih i nefor­mal­nih struč­no-umet­nič­kih i nauč­nih aso­ci­ja­ci­ja i mre­ža.

Reč reditelja
Vaš dosa­da­šnji opus u kojem ste istra­ži­va­li tek­sto­ve kla­sič­ne dra­ma­tur­gi­je ali i eks­pe­ri­men­ti­sa­li sa žan­rov­skim pri­stu­pi­ma govo­ri o vašem autor­skom opre­de­lje­nju. Koji para­me­tri su ovom pri­li­kom bili pre­sud­ni da oda­be­re­te komad Iva­na Viri­pa­je­va, nesu­mlji­vo veli­kog ali i kon­tra­verz­nog pisca i zbog čega sma­tra­te da je ova pred­sta­va važna za publi­ku i pozo­ri­šte u kon­tek­stu geo­po­li­tič­kog tre­nut­ka u kojem se nala­zi­mo na počet­ku 2022. godi­ne? 
O dram­skom tek­stu, dram­skom pisa­nju Iva­na Viri­pa­je­va moje lič­no mišlje­nje da je on ne samo jedan  od naj­zna­čaj­ni­jih ruskih pisa­ca, nego tako­đe može­mo reći  jedan od naj­zna­čaj­ni­jih evrop­skih dram­skih pisa­ca. Veo­ma inte­re­sant­na dram­ska struk­tu­ra samog pisa­nja ili spe­ci­fič­no dram­sko pismo Iva­na Viri­pa­je­va je nešto što me je rado­va­lo u svim njego­vim koma­di­ma. Narav­no, kao redi­telj žele­la sam da pri­stu­pim sarad­nji sa njim, ali evo, mislim da je sada pra­vi čas. 
„Iran­ska kon­fe­ren­ci­ja“ je jedan od njego­vih posled­njih koma­da za koji je dobio nagra­du Zlat­na maska, kao naj­bo­lji dram­ski komad au Rusi­ji. Sa dru­ge stra­ne, „Iran­ska kon­fe­ren­ci­ja“ spa­ja u sebi pita­nja veli­kih roman­si­je­ra i dra­ma­ti­ča­ra devet­na­e­stog veka Rusi­je kao što je Čehov, Tol­stoj, Dosto­jev­ski, a to je šta je smi­sao čove­ko­vog živo­ta. Viri­pa­jev to sve pove­zu­je sa antič­kom Grč­kom ili sta­rom Per­si­jom, koja je ite­ka­ko  posve­ći­va­la pažnju Spo­zna­ji i putu do spo­zna­je smi­sla živo­ta. Ivan Viri­pa­jev me je pri­vu­kao i svo­jom vrstom nežno­sti, ose­tlji­vo­sti, kao i Čehov. Čehov je veo­ma okru­tan, kao lekar on zna da taj život zavr­ša­va smr­ću, zna kakav čovek ume da bude i pre­va­rant, ali isto tako zna kaka­va i sve­tlost čovek može da bude. Čehov voli svo­je juna­ke koji su osu­đe­ni na smrt, on je duho­vit pre­ma njima, i mi sa bla­gim sme­škom pra­ti­mo njiho­ve poku­ša­je da se izvu­ku iz tog jed­nog meta­fi­zič­kog sta­nja živo­ta. Ivan Viri­pa­jev se na sli­čan način odno­si pre­ma svo­jim juna­ci­ma. On je jedan izvan­re­dan umet­nik, ne samo kao dram­ski pisac, već je i uspe­šan pozo­ri­šni i film­ski redi­telj i sce­na­ri­sta. Dobit­nik je i Zlat­nog lava za film „Eufo­ri­ja“ i tako­đe, sna­žna pozo­ri­šna lič­nost koja je bila osni­vač i direk­tor istar­ži­vač­kog tea­tra „Prak­ti­ka“  u Moskvi koji je oku­pljao veo­ma zna­čaj­nu i inte­re­sant­nu inter­na­ci­o­nal­nu eki­pu umet­ni­ka, tako da je i samo delo „Iran­ska kon­fe­ren­ci­ja“ posve­će­no liku i delu njego­vog sarad­ni­ka Ame­ri­kan­ca, Kazi­mi­ra Liske, koji je došao iz Ame­ri­ke da živi i radi u Rusi­ji. 
Kao što sam već rekla, dram­sko pismo Iva­na Viri­pa­je­va pred­sta­vlja veli­čan­stven spoj ide­ja veli­kih roman­si­je­ra i dram­skih pisa­ca Rusi­je devet­na­e­stog veka sa ruskom avan­gar­dom i post­mo­der­nim pozo­ri­štem. I zbog toga govo­rim, da je on jedan od možda naj­bo­ljih dram­skih pisa­ca. On spa­ja sve ove ele­men­te u celi­nu, a kao i Čehov pose­du­je jed­nu bes­kraj­nu ljubav koja je veo­ma ret­ka stvar i u živo­tu, i u pozo­ri­štu i u dra­ma­ma i u sce­na­ri­ji­ma. 
Odli­čan je pozna­va­lac per­sij­ske kul­tu­re i lite­ra­tu­re i to se i ose­ća. Moram da kažem, da u vezi sa „Iran­skom kon­fe­ren­ci­jom“ može­mo se pod­se­ti­ti dela Pite­ra Bru­ka „Kon­fe­ren­ci­ja pti­ca“ koja je nasta­la pre­ma poe­mi čuve­nog pesni­ka Ata­ra  iz četr­na­e­stog veka „Govor pti­ca“, jed­na bes­kraj­no uzbu­dlji­va i veli­čan­stve­na sufij­ska poe­ma o putu ka Spo­zna­nju. 
Kao i svi daro­vi­ti ljudi, Ivan Viri­pa­jev anti­ci­pi­ra buduć­nost. Komad je napi­san pred koro­nu, on ne govo­ri o epi­de­mi­ji ali govo­ri o pot­pu­nom ras­pa­du sve­ta. A evo sada, na žalost, mi smo u situ­a­ci­ji ras­pa­da sve­ta, sa jed­nim svet­skim ratom koji kuca na vra­ta, sa epi­de­mi­jom kor­o­ne, sa naj­ra­zli­či­ti­jim pro­ble­mi­ma koji nasta­ju i tu ćemo se veza­ti za Hamle­ta kojeg citi­ra Viri­pa­jev, seća­ju­ći se reče­ni­ce koju upu­ću­je Hamlet Rozen­kran­cu i Gil­densternu, Dan­ska je tam­ni­ca, i on situ­i­ra ovaj komad u „tam­ni­cu“. 
„Iran­ska kon­fe­ren­ci­ja“ jeste dram­sko tka­nje i dram­sko pisa­nje koje u pot­pu­no­sti omo­gu­ća­va izvan­re­dan rad sa glum­ci­ma, omo­gu­ća­va tako­đe i redi­telj­sko ozna­ča­va­nje jako uzbu­dlji­vom, a pre sve­ga ta fascinantna iskre­nost Viri­pa­je­va na neki način je put za sve nas, da poku­ša­mo da u pozo­ri­štu, odgo­vo­ri­mo isti­ni­to­šću i time pro­na­đe­mo sami sebe. Pozo­ri­šte slu­ži i pozo­ri­šnim stva­ra­o­ci­ma i pozo­ri­šnim gle­da­o­ci­ma na putu do sebe.
Iva­na Vujić
Raz­go­vor vodi­la Ljubin­ka Sto­ja­no­vić 

Reč glumaca
„Cilj naše kon­fe­ren­ci­je je da shva­ti­mo da li u Ira­nu i slič­nim zemlja­ma zai­sta posto­je takve duhov­ne i moral­ne vred­no­sti koje mi pro­sto ne može­mo da raz­u­me­mo. Možda mi njih zai­sta ne raz­u­me­mo?“ Rad­mi­la Đuri­čin 
„Ako hoće­mo da se naš život odr­ži, tre­ba da nau­či­mo da daje­mo.“ Zoran Ćosić
„To ose­ća­nje neka­kvog pri­su­stva u sve­mu što nas okru­žu­je u celom našem živo­tu, to ose­ća­nje posto­ja­nog pri­su­stva nečeg važni­jeg to je glav­ni prin­cip reli­gi­o­zne sve­sti.“ Goj­ko Bale­tić
„I šta mi je čini­ti? Šta da radim? Kako da živim?“ Bog­dan Bog­da­no­vić
„Samo četi­ri osnov­na uni­ver­zal­na pra­va. Žive­ti i sazna­va­ti svet, slo­bod­no misli­ti i vole­ti.“ Maja Kun­da­či­na
„Zato što sam uve­re­na da mi iz raz­vi­je­nih zema­lja poku­ša­va­mo da reši­mo glo­bal­ne svet­se pro­ble­me, ali veći­na nas ne zna u čemu je taj­na. Tako mi koji ne zna­mo u čemu je taj­na, poku­ša­va­mo da pomog­ne­mo oni­ma koji zna­ju u čemu je taj­na.“ Rad­mi­la Živ­ko­vić
„Niko ne bira svo­je rođe­nje, kao što ne bira ni svo­ju smrt. Kada ćete umre­ti? Vi to ne zna­te.“ Slo­bo­dan Beštić
„Cilj i svr­ha čove­ka je Bog.“ Boja­na Bam­bić
„Isti­na je smi­sao naših živo­ta.“ Neboj­ša Kun­da­či­na 
„Ako su vra­ta zatvo­re­na, možeš pro­sto da sta­neš kraj pro­zo­ra i posma­traš. Moja slo­bo­da bila je moj zatvor, a moja ljubav, moje pre­da­va­nje Volje­nom je -  moja istin­ska slo­bo­da.“ Vje­ra Mujo­vić
„Dok ste govo­ri­li o tra­di­ci­ji i isti­ni, spo­zna­la sam da nas sve ono što može kupi­ti našu dušu, i spe­ča­va da voli­mo i raz­u­me­mo jed­ni dru­ge.“ Iva­na Žigon
Izvodi iz teksta Iranska konferencija