Iranska konferencija
drama Ivana Viripajeva
Na repertoaru
DISATI PO IVANU VIRIPAJEVU
Ivan Aleksandrovič Viripajev, dramski pisac, pozorišni i filmski reditelj i glumac, rođen je 1974. godine u Irkutsku u Sibiru, gradu koji se nalazi nedaleko od jezera Bajkal, i predstavlja jednu od najznačajnijih stanica transibirske železnice, udaljen od Moskve 5125 kilometara. Za razliku od nekih dramskih junaka, mladi umetnik iz duboke provincije, došao je ne samo do Moskve već je u dosadšnjem radu imao više desetina izvedbi u najpestižnijim pozorištima i ovenčan najprestižnijim teatarskim nagradama. Izabran je i za najboljeg dramskog pisaca u Nemačkoj. Trenutno živi u Varšavi i ta vrsta „dislokacije“ iz Rusije omogućava piscu nešto drugačiji, širi ugao posmatranja, a samim tim unosi više „kiseonika“ u sopstveni autorski pejzaž. Ivan Viripajev pripadnik je nove ruske dramske književnosti, autor čiju poetiku (teatarsku i filmsku) u popularnoj kulturi često porede sa ostvarenjima kultnih filmskih reditelja Istoka i Zapada – Andrejem Tarkovskim i Kventinom Tarantinom. Njegove drame, pored metafizičkih pitanja koje neštedimice baca na pleća junaka, imaju tu nedokučivu duhovitost koja isijava kroz mračne taloge njihovih sudbina. Ovakvu vrstu kvaliteta, (često pogrešno tumačenog na zapadnim scenama), poseduje i jedan od najvećih dramskih pisaca, Anton Pavlovič Čehov. Dramska dela Ivana Viripajeva uspostavljaju dimičan odnos sa publikom, glumci i gledaoci su svesni međusobnog prisustva, gradeći stil koji u sebi sadrži neumoljivu i britku lakoću izraza, poput disanja, dok sa druge strane, poseduje duboko lirsko i metafizičko promišljanje. Proslavio se dramama „Iluzije“, „Kiseonik“, „Pijani“, „Život br.2“. Bio je umetnički direktor kultnog moskovskg eksperimentalnog pozorišta „Praktika“ koje okuplja mlade i savremene umetnike, prvenstveno reditelje, dramske pisce i glumce koji koji preispituju formu i tendencije pozorišta u dvadesetiprvom veku.
Kao scenarista i reditelj prvenstveno je adaptirao svoje komade, za film „Euforija“ dobija nagradu Malog lava za debitantski film na Venecijanskom filmskom festivalu, slede filmovi „Kiseonik“, „Ples Delhi“, „NLO“ i dok je „Spasenje“ Viripajevljev prvi „ne-teatarski film“ . Njegov novi film „Iluzije“, trenutno je u fazi postprodukcije čije se premijera očekuje u toku 2023. godine. Suvlasnik je i umetnički direktor varšavskog eksperimentalnog pozorišta „Projekat Veda“. Drama „Iranska konferencija“ koju je napisao 2017. godine proglašena je za najbolji dramski tekst u Rusiji, ovenčana nagradom Zlatna Maska, a ujedno je prvi put prevedena i izvodi se na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, u Srbiji i regionu, u režiji Ivane Vujić.
Ljubinka Stojanović, dramaturg
Konferencija (lat. conferentia) savetovanje, dogovor; sastanak radi dogovora, raspravljanje (o nekom spornom pitanju i dr.); javno predavanje, obično sa diskusijom.
RAZGOVOR SA IVANOM VIRIPAJEVIM POVODOM PRVOG IZVOĐENjA „IRANSKE KONFERENCIJE“ U SRBIJI
Drama „Iranska konferencija“ je naravno, napisana pre kovid pandemije i posmatrano iz iz ove perspektive, to možemo smatrati i svojevrsnim nedostatkom jer bi naučnici na konferenciji svakako pomenuli i ovu pošast. Tema o kojoj oni pričaju je svakako i danas aktuelna, a to je „integralni svet“. A šta je to integralni svet?
Integralni svet označava svojevrsnu „kašu“ ili amalgam pojmova i institucija kojima mi dajemo legitimitet sa čijim zakonima i pravilima se identifikujemo, i na taj način oblikujemo svoj pogled na svet i sve što nas okružije. Mi smo ti koji označavamo nešto kao „toleratno“ ili „društveno prihvatljivo“, ali uprkos svemu ovome uvek prevagne jedna tačka gledišta. Naravno, mi kao odgovorni i „adekvatni pojedinci“ možemo istupiti i reći iskreno, da mi moramo da uvažavamo i volimo sve tačke gledišta. Ali svaka osoba na posletku ima svoju tačku gledišta.
Pitanje je: Ko smo mi?
I ako razumemo da MI nije odvojena ličnost koja ima svoj pogled na svet, svoju nacionalnost. Na primer: Ja sam Rus, ja imam svoj pogled na ruski svet, moj predsetnik je Putin. I ja tako vidim situaciju. Ili ja sam Ukrajinac i moj predsetnik je Zelenski i ja tako vidim situaciju. Ili ja sam Srbin i tako vidim situaciju. I sve to označava da sva ova konstrukcija zajedno: Ja i Putin, Ja i Zelenski i Bajden i sve to zajedno je jedna ogromna konstrukcija koja se neprekidno konstituiše pred svima nama istovremeno u svakom trenutku. I u toj konstrukciji se dešava jedno kretanje pod nazivom ,,Svesnost“. Onaj koji ovo razume, odmah se uključuje u dinamiku, razvoja i promene ovakve situacije. Ovo nije jednostavno pitanje. A pokušaj odgovora nije učenje, ili ,,dogma“, ne želim da ukazujem na bilo kakvu religioznu simboliku, ovo je jednostavna drama, u kojoj na kraju glavna junakinja govori da je ljubav rastvaranje, stanje dezintegracije, to jest ljubav je otsustvo onog „malog ja“. Za mene je velika čast što ste odlučili da postavite ovaj komad u Srbiji. Oduvek sam silno želeo da dođem, jer zaista, nas vezuju duboki istorijiski i kulturni koreni. Nadam se da će predstava imati uspeha. Grlim Vas.
24.02.2022.
Razgovor vodila Ljubinka Stojanović, dramaturg
Prevod Jelena Živanović
REČ DRAMATURGA
NEONSKI POŽARI IVANA VIRIPAJEVA U NARODNOM POZORIŠTU
Ti letiš u tami.
Ti padaš naniže.
Ti vidiš požar.
Ti vidiš kako gori ovaj svet.
I sada on gori za tebe.
Stoj, gledaj u vatru, plači i voli.
I. Viripajev
„Iranska konferencija“ predstavlja jednu od najzrelijih drama proslavljenog Ivana Viripajeva. U ovom komadu autor razvija jednu od svojih osnovnih tema, poetiku susreta, služeći se sredstvom dvosmernog osvešćivanja prisustva publike, koja je učesnik „Iranske konferencije“ u punom smislu. Kako i sam naziv komada upućuje, naša predstava postavlja delikatnu, goruću „iransku“ temu, sabija sudbine junaka u neonski hladnu kongesnu salu, a zatim raspliće pred publikom raskošnu potku drame poput najfinijeg iranskog ćilima. Narativna nit koju autor ispreda kroz svoj dosadašnji opus vezana je za komunikaciju, odnosno nemogućnost savremenog čoveka za suštinski dodir sa svojim bližnjim, sa „drugima“, a posebno sa samim sobom i na koncu sa Bogom – to suštinsko uranjanje u Voljenog o kojem govore sve religiske prakse sveta. Kroz prizmu islamske filosofije, prvenstveno kroz sufijsko učenje o kojem govori jedan od najuticajnijih pesnika seldžučke epohe Feridudin Muhamed Atar u spevu „Govor ptica“ pisac nam ukazuje na iskrenost i istinoljubivost, poniznost, darežljivost i plemenitost, kao savršeno ogledalo koje reflektuje vrline koje, na najvišem nivou pripadaju Bogu i sam Viripajev nas na stilski delikatan način suočava sa večnom težnjom dostizanja univerzalnih vrlina, koje savremenom čoveku u dobu nadzornog kapitalizma deluju tako fatamorganično ne/dostižne. Ukazujući na krhkost i kratkovidost narcisoidnog identiteta kao diskursa savremenog čoveka –„ jer čitav svet je tamnica“, Viripajev sasvim svesno koristi scenu iz Hamleta kao citat kojim započinje „Iransku konferenciju“.
Radnja komada se odigrava na naučnoj konferenciji posvećenoj kompleksnoj relaciji dveju kultura „Istoka“ i „Zapada“, i kako jedan od junaka u svom uvodnom izlaganju kaže: „sukoba Alaha i Koka-kole“. U konferencijskoj sali Univerziteta u Kopenhagenu za govornicom se smenjuje devet učesnika, članova internacionalne kulturne elite, nosioci su kulturnog i/ili ekonomskog kapitala, koji izlažu modele rešenja „iranskog problema“ kroz različite ideološke interpretacije fenomena „drugosti“. Iz te ptičje perspektive, gotovo bogolike i komforne pozicije, Viripajev svoje junake survava u mračne ponore njihovih bića tragajući za samim smislom postanja i postojanja. Uprkos sterilne atmosfere naučnog skupa, ozbiljnosti i aktuelnosti teme, junaci komada neosetno, shodno svojim karakterima i motivima, napuštaju pripremljena izlaganja, prelaze granice kodifikovanih konvencija naučnog izlaganja, uranjaju u lične i privatne odnose, kako bi tako ogoljeni mogli da govore o najznačajnijem problemu koje oduvek stoji pred čovečanstvom: a to je čovekovo mesto u svetu i sam smisao života. Ova metafizička drama preispituje poziciju čoveka dvadesetiprvog veka, postkapitalističkog i postideološkog doba, u kojem je čak i krajnje intimni i lični čin osvešćivanja ljubavi u sebi i prema bližnjem biva „lajkovan“ i svaki pokušaj oslobađanja iz takve pozicije, uzaludan je osuđen na „Dislike & Unfollow“. A možda je upravo taj čin jedini put ka istinskoj slobodi.
Ljubinka Stojanović,dramaturg
IVANA VUJIĆ
red. prof. FDU, pozorišni reditelj
Reditelj, redovni profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, šef studija Laboratorije za izvođačku umetnost na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Diplomirala pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Miroslava Belovića. Prva žena koja je zvaničnim konkursom izabrana za upravnicu Narodnog pozorišta u Beogradu. Ivana Vujić je bila umetnički direkter BITEF teatara, osnivač i direktor BETON HALA teatra. Selektor BELEF festivala, kreator i direktor Fiat festivala u Podgorici, Dana komedije u Jagodini, predsednik Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. Bila je prorektor Univerziteta umetnosti u Beogradu. Predavala je na fakultetima u Vorviku, Helsinkiju i Amsterdamu. Član je Izvršnog odbora Međunarodne federacije za pozorišna istraživanja (svetske organizacije). Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja među kojima ističemo Vitez Akademske palme, orden Francuske vlade, za doprinos kulturi. Ostvarila je preko 120 režija predstava na scenama Srbije, Slovenije, Nemačke, Italije u kojima istražuje tekstove klasične dramaturgije, stranih i domaćih autora, otkrivala nove žanrovske pristupe, a srpsku kulturnu javnost upoznavla sa delima savremenih nemačkih i francuskih autora (Marius Fon Majenburg, Tea Dorn, Bernard Mari Koltes). Režirala je brojne radio-drame po sopstvenim tekstovima i dramatizacijama. Njene prestave igrane su na festivalima i gostovanjima širom sveta: Njujork, Pariz, London, Edinburg, Amsterdam, Solun, Sibju, Adani, Berlin, Sarajevo, Skoplje, Banja Luka, Kotor, Umag...
Uredila je i prevela (zajedno sa Aleksandrom Jovićević) knjigu Ričarda Šeknera “Ka postmodernom pozorištu” kao i knjigu Euđenija Barbe i Nikola Savarezea “Rečnik pozorišne antropologije”, knjigu Džanet Rajnel „Politika izvođačke umetnosti“, kao i knjigu Kristofera Inesa i Marije Ševcove „Kembridžov uvod u pozorišnu režiju“ Aktivno je pisala za časopise Scena, Književna reč, Teatron. Član je uredništva časopisa Interdisciplinarnost, Novi Sad. Organizovala je brojne umetničke i naučne skupove i konferencije, radionice, tribine u domenu izvođačkih umetnosti. Član je izvršnog odbora svetske organizacije IFTR, kao i drugih formalnih i neformalnih stručno-umetničkih i naučnih asocijacija i mreža.
Reč reditelja
Vaš dosadašnji opus u kojem ste istraživali tekstove klasične dramaturgije ali i eksperimentisali sa žanrovskim pristupima govori o vašem autorskom opredeljenju. Koji parametri su ovom prilikom bili presudni da odaberete komad Ivana Viripajeva, nesumljivo velikog ali i kontraverznog pisca i zbog čega smatrate da je ova predstava važna za publiku i pozorište u kontekstu geopolitičkog trenutka u kojem se nalazimo na početku 2022. godine?
O dramskom tekstu, dramskom pisanju Ivana Viripajeva moje lično mišljenje da je on ne samo jedan od najznačajnijih ruskih pisaca, nego takođe možemo reći jedan od najznačajnijih evropskih dramskih pisaca. Veoma interesantna dramska struktura samog pisanja ili specifično dramsko pismo Ivana Viripajeva je nešto što me je radovalo u svim njegovim komadima. Naravno, kao reditelj želela sam da pristupim saradnji sa njim, ali evo, mislim da je sada pravi čas.
„Iranska konferencija“ je jedan od njegovih poslednjih komada za koji je dobio nagradu Zlatna maska, kao najbolji dramski komad au Rusiji. Sa druge strane, „Iranska konferencija“ spaja u sebi pitanja velikih romansijera i dramatičara devetnaestog veka Rusije kao što je Čehov, Tolstoj, Dostojevski, a to je šta je smisao čovekovog života. Viripajev to sve povezuje sa antičkom Grčkom ili starom Persijom, koja je itekako posvećivala pažnju Spoznaji i putu do spoznaje smisla života. Ivan Viripajev me je privukao i svojom vrstom nežnosti, osetljivosti, kao i Čehov. Čehov je veoma okrutan, kao lekar on zna da taj život završava smrću, zna kakav čovek ume da bude i prevarant, ali isto tako zna kakava i svetlost čovek može da bude. Čehov voli svoje junake koji su osuđeni na smrt, on je duhovit prema njima, i mi sa blagim smeškom pratimo njihove pokušaje da se izvuku iz tog jednog metafizičkog stanja života. Ivan Viripajev se na sličan način odnosi prema svojim junacima. On je jedan izvanredan umetnik, ne samo kao dramski pisac, već je i uspešan pozorišni i filmski reditelj i scenarista. Dobitnik je i Zlatnog lava za film „Euforija“ i takođe, snažna pozorišna ličnost koja je bila osnivač i direktor istarživačkog teatra „Praktika“ u Moskvi koji je okupljao veoma značajnu i interesantnu internacionalnu ekipu umetnika, tako da je i samo delo „Iranska konferencija“ posvećeno liku i delu njegovog saradnika Amerikanca, Kazimira Liske, koji je došao iz Amerike da živi i radi u Rusiji.
Kao što sam već rekla, dramsko pismo Ivana Viripajeva predstavlja veličanstven spoj ideja velikih romansijera i dramskih pisaca Rusije devetnaestog veka sa ruskom avangardom i postmodernim pozorištem. I zbog toga govorim, da je on jedan od možda najboljih dramskih pisaca. On spaja sve ove elemente u celinu, a kao i Čehov poseduje jednu beskrajnu ljubav koja je veoma retka stvar i u životu, i u pozorištu i u dramama i u scenarijima.
Odličan je poznavalac persijske kulture i literature i to se i oseća. Moram da kažem, da u vezi sa „Iranskom konferencijom“ možemo se podsetiti dela Pitera Bruka „Konferencija ptica“ koja je nastala prema poemi čuvenog pesnika Atara iz četrnaestog veka „Govor ptica“, jedna beskrajno uzbudljiva i veličanstvena sufijska poema o putu ka Spoznanju.
Kao i svi daroviti ljudi, Ivan Viripajev anticipira budućnost. Komad je napisan pred koronu, on ne govori o epidemiji ali govori o potpunom raspadu sveta. A evo sada, na žalost, mi smo u situaciji raspada sveta, sa jednim svetskim ratom koji kuca na vrata, sa epidemijom korone, sa najrazličitijim problemima koji nastaju i tu ćemo se vezati za Hamleta kojeg citira Viripajev, sećajući se rečenice koju upućuje Hamlet Rozenkrancu i Gildensternu, Danska je tamnica, i on situira ovaj komad u „tamnicu“.
„Iranska konferencija“ jeste dramsko tkanje i dramsko pisanje koje u potpunosti omogućava izvanredan rad sa glumcima, omogućava takođe i rediteljsko označavanje jako uzbudljivom, a pre svega ta fascinantna iskrenost Viripajeva na neki način je put za sve nas, da pokušamo da u pozorištu, odgovorimo istinitošću i time pronađemo sami sebe. Pozorište služi i pozorišnim stvaraocima i pozorišnim gledaocima na putu do sebe.
Ivana Vujić
Razgovor vodila Ljubinka Stojanović
Reč glumaca
„Cilj naše konferencije je da shvatimo da li u Iranu i sličnim zemljama zaista postoje takve duhovne i moralne vrednosti koje mi prosto ne možemo da razumemo. Možda mi njih zaista ne razumemo?“ Radmila Đuričin
„Ako hoćemo da se naš život održi, treba da naučimo da dajemo.“ Zoran Ćosić
„To osećanje nekakvog prisustva u svemu što nas okružuje u celom našem životu, to osećanje postojanog prisustva nečeg važnijeg to je glavni princip religiozne svesti.“ Gojko Baletić
„I šta mi je činiti? Šta da radim? Kako da živim?“ Bogdan Bogdanović
„Samo četiri osnovna univerzalna prava. Živeti i saznavati svet, slobodno misliti i voleti.“ Maja Kundačina
„Zato što sam uverena da mi iz razvijenih zemalja pokušavamo da rešimo globalne svetse probleme, ali većina nas ne zna u čemu je tajna. Tako mi koji ne znamo u čemu je tajna, pokušavamo da pomognemo onima koji znaju u čemu je tajna.“ Radmila Živković
„Niko ne bira svoje rođenje, kao što ne bira ni svoju smrt. Kada ćete umreti? Vi to ne znate.“ Slobodan Beštić
„Cilj i svrha čoveka je Bog.“ Bojana Bambić
„Istina je smisao naših života.“ Nebojša Kundačina
„Ako su vrata zatvorena, možeš prosto da staneš kraj prozora i posmatraš. Moja sloboda bila je moj zatvor, a moja ljubav, moje predavanje Voljenom je - moja istinska sloboda.“ Vjera Mujović
„Dok ste govorili o tradiciji i istini, spoznala sam da nas sve ono što može kupiti našu dušu, i spečava da volimo i razumemo jedni druge.“ Ivana Žigon
Izvodi iz teksta Iranska konferencija
Premijerno izvođenje
Premijera 9. marta 2022.
Scena „Raša Plaović“
Ivan Viripajev
IRANSKA KONFERENCIJA
Prevod Sanja Milić
Reditelj, idejni scenograf i izbor muzike Ivana Vujić
Dramaturg Ljubinka Stojanović
Scenski govor Ljiljana Mrkić Popović
Kostimograf Dušica Knežević
Video rad Svetlana Volic
Scenski pokret Sonja Vukićević
Scenograf realizator Jasna Saramandić
Producenti Nemanja Konstantinović i Olivera Živković
Asistent reditelja Andreja Kargačin*
Inspicijent Saša Tanasković
Suflerka Marija Nedeljkov
Premijerna podela:
Filipa Rasmunsen Radmila Đuričin / Vanja Milačić
Danijel Kristensen Zoran Ćosić
Oliver Larsen Gojko Baletić
Magnus Tomsen Bogdan Bogdanović
Astrid Petersen Maja Kundačina
Ema Šmit Paulsen Radmila Živković
Gustav Jensen Slobodan Beštić
Sestra Avgustina Bojana Bambić / Otac Avgustin Dimitrije Ilić
Paskual Andersen Nebojša Kundačina
Širin Širazi Ivana Žigon / Vjera Mujović
Matilda Hansen: Iva Milanović (preko video poziva)
Katrin Johansen: Teodora Dragićević (preko video poziva)
Snimatelj: Dušan Spasić / Dejan Ostojić
*Student četvrte godine pozorišne režije Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.
Majstor svetla Srđan Mićević
Majstor tona Tihomir Savić
Majstor pozornice Dejan Radenković
Majstor maske Marko Dukić
Video produkcija Studio 48, Dušan Spasić, Dejan Ostojić
Kostimi i dekor izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu
Zahvaljujemo za autorska prava za numeru „Krik zvezda“ kompozitora Homojani Khorama
